 |
| Muzika u domu porodice Bah |
U prvoj priči posvećenoj muzičkim porodicama govorićemo o jednoj veoma razgranatoj nemačkoj porodici muzičara, čiji su članovi od druge polovine 16. veka bili po zvanju profesionalni muzičari, držeći gotovo dva stoleća sve važnije položaje kantora i orguljaša ili radeći kao članovi gradskih kapela u različitim nemačkim gradovima. Začetnik ove loze bio je pekar Fajt Bah, muzičar-amater iz Vehmara koji je voleo da svira lautu ili citru dok je sedeo u svom mlinu. Živeo je Kraljevini Mađarskoj sve dok nije morao da pobegne od verskog progona, jer je bio luteran u jednoj rimokatoličkoj državi. Evo kako je o Fajtu i njegovom sviranju govorio Johan Sebastijan Bah, njegov čukununuk, najveći predstavnik ove razgranate muzičke porodice
„Mora da je to lepo zvučalo i sigurno je pritom naučio da svira u taktu. Ova dobričina predstavlja takoreći kamen temeljac muzike u porodici Bah.“
 |
| Mlin Fajta Baha u Vehmaru |
Fajtov sin Johanes već je bio po zvanju profesionalni muzičar, tačnije stadtpfeifer odnosno gradski duvač. Ovi muzičari su bili organizovani u cehove i svirali su na različitim gradskim svečanostima, kao i na privatnim zabavama u većim i manjim gradovima srednje i zapadne Evrope. Johanesovi sinovi Hajnrih i Kristof nastavili su porodičnu tradiciju bavljenja muzikom. Kristofov sin Johan Amborzijus rođen je u Erfurtu, gde je radio kao violinista. Kasnije se preselio u grad Ajzenah, u kojem je radio kao dvorski trubač i gradski muzički direktor. Iz prvog braka sa Marijom Elizabet Lemerhirt dobio je osmoro dece, od kojih su četvorica postali muzičari, među njima i Johan Sebastijan, rođen 1685. godine.
 |
| Porodična kuća u Vehmaru |
S obzirom na to da je postojalo nekoliko zasebnih grana ove velike muzičke dinastije, koja je imala svoje predstavnike širom Nemačke, možemo samo zamisliti u kolikoj meri su oni bili međusobno povezani, pošto ih je sve vezivala ista profesija. O tome možda najbolje svedoči Ana Magdalena, druga žena Johana Sebastijana Baha, koja je u svega nekoliko reči sažela suštinu ove porodice:
„Biti Bah značilo je biti muzičar. Sebastijan je imao izražen osećaj za porodicu, za druge članove porodice vezivale su ga nevidljive niti zajedničkih predaka sa kojima je bio povezan istim duhovnim pravcem.“
Međutim, njihov osećaj zajedništva i brige za porodicu nije ostajao samo na rečima ili na papiru, već je živeo punim životom svake godine kada su se članovi porodice Bah okupljali kako bi raspravljali o muzici. O tim velikim porodičnim skupovima piše Ana Magdalena u svojoj Maloj hronici:
„Sebastijan mi je često pričao da su se članovi porodice Bah od pamtiveka sastajali bar jednom godišnje i onda skupa stvarali veliku muziku. Obično su počinjali pevanjem nekog korala, a naročito ih je zabavljalo pravljenje kvodlibeta, to jest, harmonizovali bi bilo koju dobro poznatu melodiju, pevajući je u više glasova i istovremeno skupa improvizujući.“
Johan Sebastijan Bah i njegova porodica
Iz prvog braka Johana Sebastijana sa njegovom rođakom Marijom Barbarom poteklo je sedmoro dece, među kojima su Vilhelm Frideman i Karl Filip Emanuel Bah postali veoma značajni kompozitori. Nakon smrti svoje prve žene, Johan Sebastijan se ubrzo oženio Anom Magdalenom Vilken, koja je takođe poticala iz muzičke porodice. Njen otac Johan Kaspar bio je trubač, a majka Margareta bila je ćerka orguljaša.
 |
| Ana Magdalena Bah (1701-1760) |
Sama Ana Magdalena je imala lep sopranski glas, često je svom mužu pomagala oko ispisavanja deonica u njegovim kompozicijama, a svirala je i čembalo pod njegovim mentorstvom. Johan Sebastijan je za potrebe ženinog usavršavanja na ovom instrumentu komponovao niz dela i sakupio ih uz komade drugih kompozitora u zbirku pod nazivom Notenbüchlein odnosno Mala notna knjižica. Jedna od kompozicija koje se nalaze u toj zbirci jeste pesma "Bist du bei mir" Gotfrida Štelcela.
Brak između Ane Magdalene i Johana Sebastijana bio je veoma srećan, a prvi zvaničan susret između njih dvoje desio se u kući njenih roditelja. Zanimljivo je njeno kasnije osvrtanje na taj događaj, u kojem ona opisuje kako ga je doživela kao osobu:
„Učinio mi se izvanredno velik, mislim telesno, a on to ipak nije bio u neuobičajenoj meri, bio je samo nešto krupniji od mog oca. Ali delovaše nekako visok, krupan, širok, pun snage, a nešto svečano je strujalo iz njega i kad bi stajao među drugim ljudima doimao bi se telesno uvek većim, a to je zapravo bilo veće i snažnije njegovo srce i njegov duh od duha drugih ljudi...Delovao je značajno samom svojom pojavom, a ne time što je govorio, jer je bio vrlo ozbiljan i miran, retko je ćaskao, a i onda samo s ljudima s kojima je bio vrlo blizak.“
Iz braka sa Anom Magdalenom, koja je rodila čak trinaestoro dece, posebno se istakao Johan Kristijan Bah, koji je pored svoje polubraće Vilhelma Fridemana i Karla Filipa Emanuela Baha ostavio značajan trag u istoriji muzike.
O brižnom očinskom odnosu Johana Sebastijana prema svojoj deci, Ana Magdalena piše u Maloj hronici:
„Kada su stariji sinovi počeli da nas napuštaju kako bi samostalno potražili svoju sreću u svetu, pokazivao je za njih uvek takvo interesovanje kao da još sede za njegovim stolom, a on još svira sa njima u časovima dokolice koncerte u d-mollu i C-duru, koje je napisao za tri klavikorda i čije slušanje je predstavljalo za mene osobito lep doživljaj. Bio je naročito srećan za vreme tih kućnih izvedaba, jer su i Frideman i Emanuel bili takvi virtuozi, da su mu se po veštini sviranja bili približili.“
 |
| Johan Sebastijan Bah i njegovi sinovi (Karl Filip Emanuel, Johan Kristijan, Vilhelm Frideman i Johan Kristof Fridrih) |
Vilhelm Frideman Bah
„Frideman mi se u krugu članova porodice Bah često činio kao veličanstveno dete koje je podmetnuo demon, jedino u svojoj muzici nije bio takav, ona je celog njegovog nesrećnog razvratnog života svetlila iz najsumornije pozadine kao čisto zlato.“
Ovim rečima je Ana Magdalena u svojoj Maloj hronici ukratko opisala život i delo Bahovog najstarijeg sina Vilhelma Fridemana, rođenog 1710. godine u braku sa Marijom Barbarom. Nakon što je počeo da živi kao slobodni umetnik, izdržavajući porodicu koncertiranjem i podučavanjem, Vilhelm Frideman je zapadao u sve veću oskudicu, a sudeći prema rečima Ane Magdalene, takvom stanju je umnogome doprineo i njegov boemski način života, o kojem su se širile romantičarski obojene priče nakon njegove smrti. Međutim, bez obzira na njegov raskalašan život koji je svakako bio u velikoj suprotnosti sa protestantskim načelima skromnosti i štedljivosti kojih se pridržavao njegov otac, Vilhelm Frideman je bio veoma poznat i cenjen za života i nakon smrti, pre svega kao vrstan orguljaški virtuoz i improvizator. Njegovo kompozitorsko stvaralaštvo kretalo se u koordinatama pretklasičnog stila, a najznačajnija su mu klavirska i kamerna dela.
Karl Filip Emanuel Bah
Iz prvog braka Johana Sebastijana potiče i Karl Filip Emanuel Bah, čembalista i kompozitor, rođen 1714. godine. Nakon 30 godina provedenih na dvoru pruskog kralja Fridriha, Emanuel je postao muzički direktor pet glavnih crkava i kantor gimnazije u Hamburgu, tada društveno, kulturno i muzički razvijenom gradu. Njegova škola za čembalo, objavljena 1753. godine, donela mu je reputaciju najznačajnijeg klavirskog pedagoga svog doba, te je i njegov kompozitorski opus većinom bio skoncentrisan na klavirsku muziku. Kao i njegov stariji brat Vilhelm Frideman, tako i Karl Filip Emanuel pripada svetu pretklasičnog stila, mada pojedine odlike njegovog muzičkog pisma nagoveštavaju i odlike klavirske muzike romantizma.
Johan Kristijan Bah
„Sam Sebastijan je imao pedeset godina kad mu se rodio Johan Kristijan, a od njegovih najmlađih dana gajio je posebnu ljubav prema ovom detetu, koji je bio nadaren kao malo ko od njegovih sinova. Od malena je bio odan Sebastijanu, sledio ga je u stopu kao psić, hvatao se za njegove skute, molio ga za nastavu muzike i za notni papir.“
Ovim toplim rečima je Ana Magdalena opisala odnos između Johana Sebastijana i Johana Kristijana, najmlađeg Bahovog sina, rođenog 1735. godine. Nakon očeve smrti 1750. godine, Johan Kristijan se preselio kod svog starijeg polubrata Karla Filipa Emanuela, koji ga je podučavao u sviranju na čembalu i u tehnici komponovanja. Nakon što je postigao veliki uspeh u Milanu sa svojim operskim ostvarenjima, Johan Kristijan se preselio u London, gde je postavljen za kraljičinog muzičkog majstora. Vrlo brzo postaje i centralna ličnost londonskog muzičkog života, pokrećući 1764. godine zajedno sa sviračem na violi da gamba Karlom Fridrihom Abelom seriju takozvanih Bah-Abel koncerata, koji se uvrštavaju među prve javne koncerte uopšte.
