Pesma ptica I

Ljudski glas uvek je na najlepši i najpribližniji način dočaravao pesmu ptica u umetničkoj muzici. Tu pojavu najčešće vezujemo za proleće, pa se imitacija ptičje pesme često javlja u delima inspirisanim tim godišnjim dobom. Prvi deo priče o ovoj temi doneće odabrana dela iz muzike srednjeg veka, renesanse i baroka. U pitanju su kompozicije Žana Vajlana, Vilijama Vajkomba, Klaudija Monteverdija, Kloda Dakena, Antonija Vivaldija i Georga Fridriha Hendla. Time ujedno obuhvatamo stvaralaštvo kompozitora različitih zemalja.

Od svih ptičjih motiva kompozitore je najčešće privlačio karakterističan glas kukavice, verovatno zbog svoje jednostavnosti i muzičke čistote, jer se lako podražava. Dovoljno je napisati samo dva tona u intervalu male terce naniže. Takav motiv lako se ugrađuje u svako muzičko tkivo, a dovoljno je upečatljiv. Upravo se prepoznatljivi zvuk kukavice čuje u kompoziciji Sumer is icumen in iz sredine 13. veka. To je verovatno najraniji primer ptičje pesme zapisane u notama. Reč je o srednjovekovnoj engleskoj roti, vrsti kompozicije sličnoj kanonu, poznatoj i pod nazivim Letnji kanon ili Pesma kukavice. Naziv dela u prevodu sa staroengleskog znači „stiže leto“. Iako je autor muzike nepoznat, pretpostavlja se da bi to mogao biti Vilijam Vajkomb, engleski kompozitor koji je verovatno sedamdesetih i osamdesetih godina 13. veka radio kao horovođa malog manastira u Herefordširu. Iako bi se staroengleska reč sumer mogla prevesti kao leto, ona se može odnositi i na proleće, a to potvrđuju i same reči pesme, gde se govori o buđenju prirode – procvetalim livadama, olistalom drveću i, naravno, kukavici koja neprestano peva.  

 

Muzikolozi Metju Hed i Suzana Klark veruju da je pevanje ptica imalo veliki, zapravo nemerljiv uticaj na razvoj muzike. Ono je tokom istorije na kompozitore uticalo na nekoliko načina: oni su mogli biti inspirisani pevanjem ptica, ali da ne pribegavaju imitaciji, mogli su da oponašaju i stilizuju njihovu pesmu ili su mogli da uključe snimke ptičje pesme u svoje radove. Muzika ima značajne mogućnosti zvučnog opisivanja koja se kreće od doslovnog, onomatopejskog podražavanja, preko različitih stepena stilizacije, do složenijih asocijacija. Zato se u umetničkoj muzici često govori o takozvanom tonskom slikanju. Zvučno podražavanje se, naravno, može primeniti samo na one vanmuzičke pojave koje se i same predstavljaju zvukom ili bar sadrže zvučnu komponentu kao jedan od bitnih činilaca, napominje naš ugledni kompozitor i muzički teoretičar Dejan Despić. Mnoge takve pojave mogu se veoma ubedljivo tonski predstaviti pretvaranjem u muzičke elemente, kao što su melodija, ritam, pokret ili sazvučje. Neki zvuci iz prirode su već sami po sebi muzika, upravo pevanje ptica, koje je nebrojeno puta inspirisalo kompozitore. 

 

 

Najčešće je imitiran poj slavuja i kukavice, a među najranijim primerima su i kompozicije francuskog muzičara Žana Vajlana, koji je bio aktivan u drugoj polovini 14. veka. Pripadao je stilu ars subtilior čije su osnovne karakteristike složenost ritma i notacije. Poznato je svega nekoliko njegovih dela koja se nalaze u rukopisu Šantiji, a upravo se u njegovom najpopularnijem komadu, Par maintes foys, pojavljuje imitacija pevanja ptica. O popularnosti te pesme znamo zahvaljujući brojnim kopijama u drugim rukopisnim izvorima tog vremena. Tekst donosi ne baš tako idiličnu priču o pevanju ptica u šumi jednog prolećnog dana, koje primećuju da slavuj ne želi sa njima da se druži, pa odlučuju da je napadnu. I ovde se lako prepoznaje naturalističko oponašanje pesme ptica.   

Hod kroz muzičku istoriju nastavljamo u epohi visoke renesanse, a iz engleskog i francuskog prelazim na italijansko stvaralaštvo. Jedan od najprepoznatljivijih žanrova renesanse je madrigal, višeglasna svetovna vokalna kompozicija pisana na tekstove najznačajnijih književnika. Upravo u madrigalima često možemo čuti suptilne primere već spomenutog tonskog slikanja, zato što je renesansa iz ranijih epoha baštinila tradiciju po kojoj muzička umetnost ima retorički karakter, čak i kada ne postoji književni tekst kao predložak kompozicije. Tako se u madrigalima neretko javljaju zanimljivi kompozicioni potezi kojima se muzikom dočarava neka vanmuzička pojava. Recimo, ako se u stihovima pominju nebesa, tada melodijska linija ide uzlazno, ako se dočarava ćarlijanje povetarca, žuborenje potoka ili pesma ptica, tada se to neizostavno oslikava muzičkim sredstvima. Isto tako, ptica je bila i ostala, pa i u narodnoj književnosti, verni prijatelj čoveku kojem on najčešće poverava svoje ljubavne jade. Baš u jednom madrigalu italijanskog kompozitora Klaudija Monteverdija lirski subjekt se obraća `slatkom slavuju` i kaže da njegova pesma ne vredi ništa u poređenju sa ptičjim pojem kojim doziva svoju dragu. Stihove madrigala Dolcissimo usignolo napisao je Đovani Batista Guarini.

Iako kompozitor ovde nije dočaravao pesmu ptica, ona se nalazi u samom centru pažnje pesnikovih stihova. Takva pesnička ostvarenja, u kojima se autor stihova obraća ptici kao vernom drugu, zaista su brojna u muzičkoj literaturi, a posebno mesto imaju u epohi romantizma, kada je i procvetao žanr solo pesme, naročito u zemljama nemačkog govornog područja.

Francuski barokni kompozitori gajili su veliku sklonost prema komponovanju slikovitih minijatura, svojevrsnih zvučnih sličica, a jedan od najupečatljivijih primera pronalazimo u opusu Kloda Dakena. Reč je o komadu Kukavica iz 1735. godine. U tom delu skladno je spojen osnovni motiv, karakteristična stilizacija glasa kukavice, sa čvrstim, čisto muzičkim oblikom. Bez obzira na prisutan opis, koji je lako uočljiv i veoma uspeo, Dakenov komad je i dalje pre svega muzika, a tek na drugom mestu i tonska slika, naglašava muzički teoretičar Dejan Despić. To je svakako i zbog skromnijih zvučno-deskriptivnih mogućnosti klavsena, preteče klavira, omiljenog instrumenta francuskog baroka.

 

Umetnička muzika je zaista prebogata primerima u kojima se određeni instrumenti vezuju za neke vanmuzičke pojave – drveni duvači su dobili ulogu pastoralnih instrumenata, a horne i trube su neretko korišćene za dočaravanje lova. Međutim, i orgulje su, kao kraljica instrumenata, kako je to govorio Mocart, pogodne da zamene sve druge instrumente i da dočaravaju neke lirske vanmuzičke pojave, a ne samo da prate crkvenu službu u rimokatoličkim i protestantskim hramovima. Upravo se dijalog slavuja i kukavice čuje u drugom stavu Koncerta za orgulje, gudače i kontinuo u F-duru Georga Fridriha Hendla. Delo je premijerno izveo sam kompozitor 1739. godine kao uvodnu kompoziciju na prvom predstavljanju oratorijuma Izrailj u Egiptu u Londonu. Pošto je bio virtuoz na orguljama, dela pisana za taj instrument Hendl je često izvodio kako bi privukao publiku da sluša njegove oratorijume. Neretko je u određenoj meri i improvizovao solističku deonicu na licu mesta, što se vidi po oznakama ad libitum u partituri. I ovde se lako prepoznaju sad već sasvim tipizirani muzički motivi koji sugerišu pesmu ptica.

Još jedan interesantan primer stilizacije ptičje pesme u baroknoj instrumentalnoj muzici nalazi se u opusu italijanskog majstora Antonija Vivaldija. Reč je o Koncertu za flautu, gudače i kontinuo op. 10 br. 3 u D-duru, nazvan `Il Gardellino` što u prevodu znači češljugar. To je vrsta male ptice iz porodice zeba, a odlikuje ga lep izgled i, naravno, milozvučna pesma. I kod Vivaldija je, kao i u prethodnim primerima, muzički motiv proistekao iz stilizacije ptičje pesme, te on, osim kao opis neke vanmuzičke pojave, na slušaoca deluje prvenstveno kao građa za razvoj čisto muzičkog oblika. Poput mnogih drugih, i ovaj solistički koncert napisan je za devojke iz venecijanske Bolnice milosrđa, gde je Vivaldi predavao muziku i pisao prigodne kompozicije za štićenice te ustanove. Jasno je, na osnovu tehničkih zahteva, da je delo namenio za jednu od svojih spretnijih učenica, a pesma češljugara prepoznaje se na početku prvog stava, kada flauta započne cvrkutavu solističku kadencu koja se potom pretvara u dijalog sa violinama.