Jovanka Stojković - zaboravljena srpska pijanistkinja

Jovanka je rođena 5. marta 1852. godine u Temišvaru kao Iren Joana Ludovika Stojković. Njen otac Petar je bio plemićkog porekla, pravoslavne vere, a majka je bila trgovačka ćerka, rimokatoličke vere, Joana Buhler. Jovanka je pohađala Srpsku realnu gimnaziju u rodnom gradu. Srbi su u Temišvaru negovali muziku okupljajući se u pevačkim društvima. Jovanka je potom živela u Pragu i Beču, a časove klavira pohađala kod vrhunskih pedagoga tog vremena, kao što su Aleksandar Drajšok i Franc List. Školovanje je nastavila u Milanu gde je dve godine osim klavira učila i pevanje. Na srpsku umetničku scenu stupila je sedamdesetih godina 19. veka, kada su aktivnosti u cilju izgrađivanja nacionalne umetnosti bile na vrhuncu. Zato su njeni nastupi u lokalnoj štampi praćeni s romantičarskim oduševljenjem tipičnim za to vreme. Kako kaže muzikolog Stana Đurić Klajn: ...kada se klicalo svakoj kulturnoj pojavi koja je mogla izazvati ne samo patriotska osećanja nego i nacionalni ponos. Bilo je to vreme najjače aktivnosti Ujedinjene omladine srpske, doba vatrenog rodoljublja, a muzički život je bio tek u povoju. U vreme kada se na srpskoj sceni pojavila Jovana Stojković, njen prethodnik Kornelije Stanković je sedam godina pre toga umro, Aksentije Maksimović je delovao još jednu godinu nakon njenih prvih uspeha, a lekar i pijanista Jovan Paču već je bio ocenjen u štampi kao vešt svirac na klaviru. Dok je Mita Topalović počinjao svoju karijeru u Pančevu, mladi Josif Marinković je 1873. godine kao đak Učiteljske škole u Somboru dirigovao o Svetom Savi svoju kompoziciju. Takođe, Jovanka je bila savremenica Stevana Mokranjca. Od šezdesetih godina 19. veka u Novom Sadu su redovno na besedama nastupale učenice klavira u klasi Aleksandra Morfidisa Nisisa, ali su one uglavnom nakon udaje napuštale muziku, koja je bila samo deo njihovog građanskog vaspitanja. Jovanka je, s duge strane, bila profesionalna pijanistkinja.

U časopisu Pozorište 27. marta 1872. godine književnik i publicista Branko Mušicki je poredi s cvetom:

"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove...Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka! Koliko nam godi takav glas o našoj dičnoj Srpkinji, toliko ćemo većma žaliti, ako uživanje u njenoj veštini za srpstvo bude zabranjeni plod."

U novinama Mlada Srbadija 20. maja 1872. godine ovako je opisana pojava mlade pijanistkinje Jovanke Stojković: "Ovogodišnjeg maja pojavio se u srpskim lugovima jedan slavuj, kakvoga još do sada ne odihaše naše mlade i krvave gore...". Inače, uredništvo spomenutog lista veoma se zalagao za emancipaciju žena, te su s naročitom žarom pisali o Jovanki: "Pored svoje dične braće evo se danas pojavi i jedna sestra Srpkinja, koja je u stanju da oplete nov sjajan venac sposobnostima i dostojanstvu srpskog ženskinja."

Članci u novinama nazivali su Jovanku istinskim virtuozom na klaviru. Naročito su hvalili spretnost i hitrinu njenih prstiju, naročito leve ruke, briljantnu memoriju, jer je svirala napamet u vreme kada to još nije bila norma (kako piše štampa: bez pregledalice), zatim čistotu tona i dinamičko nijansiranje. Njen repertoar je bio veoma bogat i raznovrstan. Svirala je salonsku muziku Lista, Drajšoka i Rubinštajna, ali i sopstvena dela pisana po tom uzoru. Kao učenica Franca Lista, izvodila je njegova dela, ali i Betovenove klavirske sonate. Na njenom repertoaru bile su Pesme bez reči Feliksa Mendelsona, Šumanovi Fantazijski komadi i Krajslerijana, etide, nokturna i mazurke Frederika Šopena, ali nije zapostavljala ni dela domaćih kompozitora, kao što su Kornelije Stanković, Josif Šlezinger, Vatroslav Lisinski i drugi. Zahvaljujući Jovankinim nastupima, srpska publika je imala priliku da sluša odabrane Betovenove sonate, i to ne samo za klavir solo nego i za violinu i klavir. 

Jovankin debi u Srpskom narodnom pozorištu

Jovankini prvi nastupi u Novom Sadu desili su se 23. i 27. aprila 1872. godine u Srpskom narodnom pozorištu. Na programu prvog koncerta bila su dela Franca Lista (Faust-Walzer /prema Gunou/, obrade Šubertovih pesama Ständchen i Erlkönig), Ludviga van Betovena (Sonata za klavir op. 27 br. 2 /Mesečeva/), Aleksandra Drajšoka (Varijacije na himnu God Save The Queen) i Kornelija Stankovića (Što se bore misli moje i Sremsko kolo). O njenoj interpretacijij Betovenove Mesečeve sonate pisao je i pesnik Jovan Jovanović Zmaj u "Zastavi" 10. maja 1872. godine: 

"I sama Klara Šumanka, koja ima toliko dara za Betovenovu muziku, mogla bi u onom sporom i tihom adažiju naći kod Jovanke individualnih nijansa koje bi je pobudile, da razmišlja da li nije baš u tome malaksalom tempu veći efekat nego u prehitrenom kao što se često sluša u koncertima novijih umetnika a na ročito Rubinštajna. Koliko je u prvom delu te sonate pokazala umetnica kritičkog dara toliko je u poslednjem pokazala tehničke hitrine. Ali to ne beše žuborna hitrina đačka nego promerena, oduševljena umetnička."

Na drugom koncertu publika je mogla da čuje Betovenu Klavirsku sonatu op. 53 (Valdštajn), odlomke iz Šumanove Krajslerijane, Listove fantazije pisane prema temama iz opera "Lučija od Lamermura" Donicetija i "Don Đovani" Mocarta, kao i Srpske narodne pesme Kornelija Stankovića. Kako je novosadska publika tada bila navikla na salonsku muziku, mora da su Betovenove sonate ostavile na njih snažan utisak, jer je umetnica više puta pozivana da se pokloni, te da je bila zasuta cvećem i gromoglasnim aplauzima. Povodom uspešnih nastupa u Novom Sadu, Jovanki u čast priređen je svečani banket, a pesnici Laza Kostić i Jovan Subotić posvetili su joj pesme. 

Ti ćeš poći

primiće te sva tuđina pusta

stranski će im zborit tvoja usta

 ali tvoji prsti zboriće im srpski.

Treba takođe imati u vidu da su tada u Novom Sadu pretežno nastupale učenice klavira Aleksandra Morfidisa Nisisa, koji je došao u Novi Sad iz Beča 1838. godine. To su bile devojke iz dobrostojećih porodica koje su u sklopu opšteg obrazovanja imale i časove muzike, gde su pretežno svirale salonske kompozicije. One su uglavnom prestajale da se bave muzikom nakon udaje. Jovanka je za razliku od tih devojaka bila profesionalna pijanistkinja i na svom repertoaru je imala i ozbiljna dela umetničke muzike. Nastupala je u mnogim gradovima Austrougraske monarhije, poput Novog Sada, Beograda, Pančeva, Sombora, Zemuna, Vršca, Zagreba, Rijeke, Trsta, Graca, Beča, Budimpešte, ali su zabeleženi i koncerti u Engleskoj, Danskoj, Francuskoj i Rusiji. 

Jovanka pred beogradskom publikom

Nekoliko dana nakon novosadskih koncerata, 3. i 6. maja 1872. godine, Jovanka je nastupila u Narodnom pozorištu u Beogradu. U novinama se navodi da je 8. maja s violinistom Dragomirom Krančevićem, budućim koncertmajstorom Budimpeštanske opere, u Pančevu izvela Betovenovu Krojcerovu sonatu. U to vreme, političke prilike u Srbiji bile su neuobičajeno mirne, a koncertni život se razvijao još od četrdesetih godina, pa su osim Josif Šlezingera i Nikole Đurkovića, u prestonici nastupali Vatroslav Lisinski sa svojim kvartetom, potom Johan Štraus mlađi u sklopu turneje podunavskim krajevima, brojni violinisti i violončelisti, pa i pevači. Ne treba zaboraviti da su redovno koncertirali horovi Prvog beogradskog pevačkog i Pančevačkog pevačkog društva, kao i ansambli iz unutrašnjosti. Ponovo u štampi čitamo oduševljenje mladom umetnicom:

"Obilazeći srpske zemlje došla je da i nas jedno veče pozabavi, razveseli i probudi u nama koliko osećanje za veštinom, toliko jednu veću misao: da slušamo sa srpskog pozorišta Srpkinju gde nam izlazi sa svojom veštinom, da nas zanima."

Narednih sedam godina srpska štampa ne piše ništa o Jovanki, te je moguće da se ona tada nalazi u inostranstvu, a to ćutanje nakratko prekida objava u "Javoru", gde se najavljuje da će umetnica učestvovati na besedi s igrankom koja je priređena 28. ferbuara 1874. godine u Pešti u korist Srpskog narodnog pozorišta. Koliko je bilo značajno njeno učešće na spomenutoj manifestaciji čita se u belešci koja prati ovu vest: "Kakvo će uživanje imati toga večera peštanski Srbi znaće svaki, kad mu kažem, da će dična srpska veštakinja gđica Jovanka Stojkovićeva svirati na glasoviru." 

Dve godine je provela na studijama pevanja u Italiji, a potom se 1878. godine udala za advokata Branka Jovanovića. Krajem 1879. nastanila se u Beogradu gde je delovala kao pijanistkinja, kamerna muzičarka, pevačica i nastavnica klavira. Nastupala je u Narodnom pozorištu, Gradskoj kasini i Velikoj pivari, ne samo za sopstvene potrebe nego i u humanitarne svrhe. Tako je jednom prilikom svirala na klaviru u četiri ruke s italijanskim konzulom grofom Joaninijem, koji je bio veliki ljubitelj umetnosti i odličan pijanista. Na programu su, osim ostalog, bile obrade Manfreda Čajkovskog i Veberove Eurijante za klavir četvororučno. Zapisano je da je nakon što se nastanila u Beogradu Jovanka održala pet koncerata u prvoj sezoni, te da je izvodila i sopstvene kompozicije, kao što su Fantazija na srpske teme, Varijacije na srpsku himnu (samo za levu ruku), Varijacije na Svatovac, kao i obrade za klavir pesama poput Već iz gustog luga kupe se hajduci, Šareno niševsko oro ili igre Sekretarka. 

Jovanka u Parizu

Poslednji koncert u Srbiji održala je 15. aprila 1881. godine, kada je izvela dve svoje kompozicije označene kao transkripcije iz srpskih melodija. Od tada nema više pomena Jovanke Stojković u srpskim novinama. Zna se da je poslednje godine života provela u Parizu. Nastupala je u vreme kada je Čajkovski održao prvi koncert u francuskoj prestonici, te kada je tamo gostovao mladi Ignac Paderevski. Na jednom nastupu u Parizu Jovanka je izvodila dela slovenskih kompozitora, poput Balakrijeva, Rubinštajna, Dvoržaka, Smetane, Čajkovskog i Vijenjavskog, ali i sopstvene kompozicije koje nažalost nisu sačuvane. Pariska štampa je 1891. godine opisuje kao briljantnu pijanistkinju srpskog porekla. Umrla je 14. ili 16. marta 1892. godine u Parizu. Somborske i novosadske novine donele su kratke nekrologe o njenoj smrti.

Osim što je kao pijanistkinja srpsku publiku upoznala s kanonskim ostvarenjima zapadnoevropske muzike, Jovanka je i kao pevačica interpretirala dela neprolazne vrednosti (Hendl, Gluk, Pergolezi). Umela je na jednom koncertu i da peva i da svira, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme, a zapisano je da je na jednom nastupu pokazala sve svoje interpretativne sposobnosti: kao pijanistkinja izvela je i svoje i tuđe kompozicije, pevala je solo, a pratila je na klaviru jednog violinistu. Kao pijanistkinja negovala je tipično romantičarski kult virtuoznosti, što pokazuju dela pisana u vidu parafraza na teme iz opera poznatih kompozitora, umnogome prisutna u opusima velikih evropskih pijanista, kao što su bili i njeni profesori Drajšok i List. Međutim, na njenom repertoaru ta dela nisu odnela prevagu, nego su bile zastupljene i kompozicije značajne unutrašnje snage, kao i tzv. karakterni komadi. Nije zanemarila ni muziku domaćih kompozitora, iako je ona u to vreme bila skromnijih dometa te po broju nevelika. Zato ona svira i kompozicije Kornelija Stankovića, Josifa Šlezingera i Davorina Jenka, a peva minijature Aksentija Maksimovića i Vatroslava Lisinskog. Baš o tom aspektu Jovankinog delovanja pisao je u "Narodnim novinama" August Šenoa aprila 1872. godine:

"Gđica Stojkovićeva se i nije otuđila svojemu narodu: a to i činom posvjedoči, izvedši u svakom od svojih koncerata po jednu kompoziciju  čuvenoga narodnoga skadatelja Kornelija Stankovića. Iza tih komadah ne bi pljeskanju i klikovanju ni kraja ni konca."

Ugledni srpski kompozitor i muzički teoretičar Dejan Despić je 1987. godine napisao kompoziciju Počasnica Jovanki Stojković. Proučavanjem novinskih članaka u zemljama gde je nastupala, a koje se spominju u domaćoj štampi, dobićemo kompletniju sliku o ovoj srpskoj pijanistkinji, a možda će jednog dana ipak biti pronađene i njene kompozicije.