Koncertna turneja Johana Štrausa mlađeg po srpskim krajevima

Iako ćete u štampanim medijima neretko naići na informacije o tome da je, prema legendi, čuveni Johan Štraus mlađi svoje najpoznatije delo, valcer "Na lepom plavom Dunavu", komponovao dok je boravio u srpskim krajevima, to nažalost nije tačno. Međutim, postoji nekolicina dela koje je "kralj valcera" zaista namenio srpskoj publici ili tadašnjim srpskim vladarima iz dinastija Obrenović i Karađorđević. U članku koji je pred vama sagledaću sve pojedinosti koje se tiču Štrausovog zanimanja za srpsku kulturu, a sve povodom jubileja - 200 godina od kompozitorovog rođenja.

Kako je došlo do gostovanja Johana Štrausa sina u srpskim gradovima Monarhije? Kako je ostvario kontakt sa srpskom zajednicom u Beču? I kako je upoznao kneza Miloša Obrenovića? Da počnemo o poznanstva s knezom Milošem Obrenovićem.

Nakon što je opozicija primorala kneza Miloša da abdicira 1839. godine, srpski vladar je najpre dve godine živeo u Bukureštu, a potom se na predlog ruskog konzula preselio u Beč, gde su mu vlasti odobrile politički azil. Bilo je to sredinom 1841. godine. U carskom Beču se kretao u krugu kneza Meterniha, dobijao je pozive za dvorske balove, ali ga je takođe zanimao život srpske zajednice. Pošto je želeo da se vrati na srpski presto, zdušno je podržavao srpske književnike, finansirao objavljivanje njihovih dela, ali i učestvovao u kulturnom i zabavnom životu svojih sunarodnika. Oko sebe je okupljao velike književnike poput Vuka S. Karadžića, Petra P. Njegoša, Anastasa Jovanovića i njegove ćerke Katarine (čuvene srpske slikarke), Branka Radičevića, Đure Jakšića i Jakova Ignjatovića. U to vreme mladi Johan Štraus sin počeo je da vodi sopstveni orkestar, a debitovao je u Domajerovom kazinu 15. oktobra 1847. godine. Pošto su u to vreme delovale i druge muzičke kapele, pa i orkestar Johanovog oca, te da su prilike bile nestabilne uoči revolucije, Johan Štraus mlađi je svoju publiku tražio i među različitim narodima Monarhije, a posebno među Slovenima. Kako je imao dobre kontakte s Milošem Obrenovićem, Štraus je bio muzički direktor srpskih balova u Beču. Priređivanje i finansiranje balova bio je način da prognani srpski knez za sebe pridobije što više političkih pristalica, a Štraus je bio zadužen za komponovanjem muzike. Izuzetno je bio popularan njegov Srpski marš, objavljen u februaru 1847. godine, gde je koristio melodiju srpske budnice Rado ide Srbin u vojnike.

Početkom januara 1845. godine, na slovenskom balu koji je održan u dvorani "Kod zlatnog noja", prisutni su oduševljeno klicali kada je izveden Srpski marš, a autor članka u Serbskim narodnim novinama je zapisao da su u publici bili naši znameniti književnici, ali i ruski, češki i poljski gosti, te da im je iz očiju sijala radost, reči su im samo slavenske bile. Osim nemačkih, francuskih i slovenskih igara, igrano je, na oduševljenje svih, i srpsko kolo. Iste godine Štrausov Srpski marš je otvorio i zatvorio svetosavski bal, gde je osim kneza Miloša bilo gostiju i iz ruskog i turskog poslanstva, a da je publici za oko naročito zapala Vukova ćerka Mina Karadžić, obučena u srpsku narodnu nošnju. Osim salonskih igara, igrano je srpsko kolo. Pola godine nakon što je debitovao na bečkoj plesnoj sceni, Johan Štraus mlađi je u aprilu 1845. godine sa svojim orkestrom od 36 muzičara nastupao u Gracu. Tom prilikom je izveden Veliki srpski nacionalni marš. 

Gostionica Zum goldenen Birne

Knez Miloš je potom za Svetosavski bal 1846. godine poručio od Štrausa kadril u kojem su upotrebljene melodije srpskih narodnih pesama. O tome se pisalo i u Wiener Allgemeinen Theaterzeitung 15. januara: S obzirom na zasluge koje ima za širenje srpske muzike, kapelnik Štraus sin je dobio od ovde boravećih Srba, da za njihove balove komponuje jedan jednistveni kadril. Tako je nastao Srpski kadril. Posvećen je mladom knezu Mihailu, a izveden na spomenutom balu u lokalu "Kod zlatne kruške", gde su bili prisutni Mihailo i Miloš Obrenović. Osim Srba, među gostima su bili i drugi slovenski narodi, a Štrausov kadril je sviran pet puta, kako se navodi u listu Gegenwart: "Tri put je sviran, i po odmoru dvaput, a jošt srcu, uvu i nogama ne bijaše dosta." Inače, u plesnoj dvorani gostionice nekada su svirali Mihael Pamer, Jozef Laner i Filip Farbah, istaknuti kompozitori plesne muzike iz predmartovskog perioda (Vormärz). Zapisano je da je 1823. i 1824. godine Ludvig van Betoven bio čest gost u ovom lokalu. Knez Miloš Obrenović je poručio da se kadril odštampa u 400 primeraka i pošalje njegovim pristalicama u Srbiji. 

Naslovna stranica za Aleksandrov kadril

Iste godine na proleće Štraus sin napisao je Aleksandrov kadril, posvećen Aleksandru Karađorđeviću. Na naslovnoj strani partiture stoji natpis na ćirilici: Njegovoj svetlosti Gospodaru Aleksandru Karađorđeviću vladajućem knjazu Srbije posvetio sačinitelj J. Štraus sin. Melodije srpskih narodnih i građanskih pesama i igara, poput jedne teme iz Sremskog kola i budnice Rado ide Srbin u vojnike, sačinjavaju partituru ovog kadrila. Štraus je bez sumnje komponovao ovo delo za potrebe koncertne turneje koja ga je na jesen čekala, a podrazumevala je i gostovanje u Beogradu. Osim novčane naknade, Štraus je od Aleksandra Karađorđevića na poklon dobio zlatan sat s kraljevskim grbom. Međutim, čini se da je mladi kompozitor delo najverovatnije prvi put izveo pod nazivom Alexandrinen Quadrille 16. juna 1847. godine i to prilikom jedne serenade ispred kuće kneza Miloša Obrenovića. Što je još neobičnije, drugo izdanje kadrila, štampano na nemačkom jeziku, ali uz zadržavanje podnaslova Serben Quadrille, Štraus je posvetio rumunskom plemiću Aleksandru Bibeku. 

Za potrebe Večernje zabave Slovena, koja je održana 27. marta 1847. godine u gostionici "Kod Šperla", Štraus je komponovao Slovenski potpuri. Sadrži 23 numere u kojima se čuju popularne slovenske melodije, ali i teme iz kompozicija slovenskih kompozitora. Od srpskih melodija, Štraus je ponovo iskoristio temu iz Sremskog kola i građansku igru Lepa maca. Delo je doživelo ogroman uspeh, izvođeno je i na Štrausovoj turneji te godine, a u štampi je isticana lepota slovenske melanholije. 

Turneja podunavskim krajevima

Osmog oktobra 1847. godine Štraus je krenuo na veliku koncertnu turneju, koja je trajala oko sedam meseci, a posetio je Bratislavu, Peštu, Novi Sad, Zemun, Pančevo, Veliki Bečkerek i Beograd. Put je nastavio u Rumuniju, a planirano gostovanje u Istanbulu nije realizovano. Već u Pešti Štraus je sa svojim orkestrom na balu izveo oba srpska kadrila, kao i Hrvatski marš iz opere Ljubav i zloba Vatroslava Lisinskog, na oduševljenje prisutnih, o čemu izveštavaju i Serbske narodne novine: "Mladi nekoliko Srba, koji su se onde zadesili, i kojima su gorerečene melodije najtanju urođenu žicu srbskog im srca dirnule, više su puta viknuli 'živio'...". Anonimni izveštač poziva Novosađane, kojima će Štraus doći u goste, da ga prime gostoljubivo, te da ga upoznaju s našim narodnim melodijama. 

Tokom boravka u Novom Sadu, Štrausa je u svom domu ugostio gradski blagajnik Konstantin Popović Komoraš, koji je bio aktivan u društvenom i kulturnom životu grada. U njegovom domu okupljali su se ugledni Novosađani, naročito omladina sklona muzici i drugim umetnostima. Druženja su neretko trajala do zore, tu se pevalo, igralo i sviralo, a nedeljom i praznicima dolazio je 'jedan seljak dobar igrač, koji je gospodsku decu učio kako se srpski igra'. Upravo je u domu Popovića, Štraus na poklon dobio svesku sa zapisanim srpskim narodnim pesmama koje je zabeležio Josif Šlezinger. U štampi se spominje koncert na kojem je bečki majstor plesne muzike izveo fantaziju Sećanje na Novi Sad, koja je nažalost izgubljena. 

Turneja je nastavljena nastupom u Zemunu, gde je Štraus priredio dve muzikalne zabave. Na jednoj od njih je nastupio noseći srpsku narodnu nošnju, koju je za njega sašila supruga gospodina Pavkovića, kod kojeg je kompozitor stanovao. Novine ponovo izveštavaju o njegovim koncertima i pišu da je publika bila brojna, te da je Štrausov orkestar pobudio neopisiv entuzijazam. Nakon gostovanja u Zemunu, Štraus je održao zabavu i u Beogradu, a Srbske novine su pisale: 

"Kom Srbinu neće od miline srce zaigrati, kad čuje pesme, koje naše proste seljanke pevaju, hudožestveno izvedene, kojima se sada prvi saloni u Evropi slave? Jest, ima dragocenoga blaga u narodu našem, i čest i hvala onome, a naročito g. Štrausu sinu, koji ga iz naroda našega vadi i širokom izobraženom svetu saobštava!"

Prilikom gostovanja u Velikom Bečkereku, Štrausov orkestar je učestvovao u izvođenju Belinijeve opere Norma 2. novembra 1847. godine. Predstavu je priredila mađarska putujuća trupa pod upravom Mikloša Felekija. 

U međuvremenu, 13. marta 1848. godine izbila je revolucija u Beču, knez Meternih je abdicirao, a car Ferdinand je pobegao u Inzbruk. Knez Miloš Obrenović se preselio u Zagreb i tu dolazi do kraja plodonosne saradnje s Johanom Štrausom. Nekada tako omiljeni Slovenski potpuri, koji je bio simbol multietničke Monarhije, sada je bio zabranjen na balovima u Beču. Bez obzira na promenjene političke, a samim tim i kulturne prilike, Štraus je ostao odan slovenskoj publici, te je za jedan slovenski bal održan 17. februara 1851. godine napisao Slaven-Ball Quadrille. Kompoziciju otvaraju melodije poznate budnice Ustaj, ustaj Srbine. Četiri godine kasnije, kod istog izdavača, Kornelije Stanković objavljuje Slovenski kadril, pa se može pretpostaviti da je naš mladi umetnik čuo Štrausovu kompoziciju tokom studija u Beču.

 

Scenografija za operetu Jabuka

 

Opereta Jabuka

Ako je na početku karijere Johan Štraus sin želeo sebi da osigura raznovrsnu publiku, u vremenu kada je u Beču uspešno delovalo više muzičkih kapela, pa se okrenuo i slovenskim narodima, vredno je naglasiti da im se odužio i kada je bio na vrhuncu slave. Nakon što se decenijama posvećivao pisanju plesne muzike, na nagovor muzičkog kritičara Maksa Kalbeka, a kažu da je u tome posredovala i supruga Jeti, Štraus se od sedamdesetih godina 19. veka posvetio pisanju opereta. 

Aleksandar Đirardi kao Joško

 

Pola veka muzičke karijere proslavio je u Beču izvođenjem operete Jabuka, koja je doživela veliki uspeh na premijeri, ali je nakon toga brzo zaboravljena, te nije mogla da se takmiči naspram poznatijih dela, kao što su Slepi miš ili Ciganin baron. Reč je tročinoj opereti s elementima prave opere. Delo je poznato i pod nazivom Das Apfelfest. Premijerno je izvedeno 12. oktobra 1894. godine u Theater an der Wien. Istraživači smatraju da se Štraus okrenuo slovenskoj temi inspirisan uspehom Smetanine opere Prodana nevesta. Na libretu su zajednički radili Maks Kalbek, koji je bio odgovoran za celokupnu radnju dela, i Gustav Davis, koji je razradio tekstove pesama. Dok je Davis želeo da Štraus ostane u domenu žanra operete, Kalbek ga ja navodio da se približi žanru opere. Muzički gledano, Jabuka je naposletku bila kombinacija dva navedena muzičko-scenska žanra. Kupleti koje je na premijeri pevao Aleksandar Đirardi doživeli su veliki uspeh, a odlično su napisani ansambl scene i horske numere. Od melodija iz operete Jabuka kasnije su nastale pojedinačne kompozicije, upriličene za klavir, da bi ih kasnije Kristijan Polak orkestrirao i snimio sa Slovačkom filharmonijom. Osim ostalog, tu je i Jabuka Quadrille.

U Jabuci sam želeo da naglasim publici da smo na srpskoj teritoriji...ja koristim istinske srpske narodne motive u svrhe karakterizacije, pisao je Johan Štraus svom libretisti Maksu Kalbeku. 

Radnja operete Jabuka smeštena je u srpskom delu Južne Ugarske krajem 19. veka. Braća Marko i Vasil žive u selu Gradinac. Pošto su zapali u finansijske neprilike, nude lokalnom vlasniku fabrike Bamboru svoj stari, gotovo propali dvorac. Ubrzo se pojavljuje izvršitelj Joško, te se braća plaše da će im zapleniti zamak i time sprečiti prodaju. U međuvremenu, pojavljuje se seljak Miša, koji se na putu za Festival jabuke u Ravici zaglavio u selu Gradinac zbog kvara na automobilu. S njim je i njegova ćerka Jelka, koja bi trebalo da ponese titulu kraljice lepote na festivalu. Mirko koketira s Jelkom, ali ona ga odbija. Zato Mirko smišlja kako da je pridobije - nagovara njenog oca da krenu put festivala, ali zapravo završavaju na Mirkovom imanju. Organizuje se zabava kao da je u pitanju spomenuti festival u Ravici i sve ide po planu dok Joško ne otkrije da je u pitanju prevara. Jelka i njen otac Miša su ljuti i žele da napuste Mirkovo imanje, ali Joško uspeva da se umeša i pregovara. Jelka i Mirko postaju par, a njegov brat Vasil stupa u vezu s Anitom, ćerkom vlasnika fabrike. Tako su braća rešila ne samo ljubavne već i svoje finansijske probleme.