Srpska muzika kroz vekove - I rukovet Stevana Mokranjca

Gotovo ceo Mokranjčev opus pripada oblasti horske muzike, ukoliko ne uzmemo u obzir neznatne izuzetke u vidu nekoliko solo-pesama i muzike za komad s pevanjem Ivkova slava. Ukoliko bismo želeli da pronalazimo samo nedostatke u delatnosti ovog kompozitora, tada bismo svakako postavili pitanje o tome zašto Mokranjac nije bio svestraniji. Ne želeći u ovom trenutku da se zadržavamo na činjenici da je Mokranjac možda na vreme shvatio u kojoj oblasti bi on mogao da doprinese razvoju srpske muzičke kulture, fokusirajući se isključivo na horsko stvaralaštvo, naglasićemo samo da su krajem 19. i početkom 20. veka kroz opus nekoliko istaknutijih srpskih kompozitora ipak bile „pokrivene“ gotovo sve oblasti muzičke produkcije. Josif Marinković, srpski Šubert, majstor srpske romantičarske solo-pesme, izgradio je čvrste temelje u sferi vokalne lirike za buduće generacije. Slovenac Davorin Jenko je za sobom ostavio vredne priloge u tada toliko popularnom žanru komada s pevanjem, omogućivši na taj način postepeno formiranje operskog stvaralaštva. Iz navedenog možemo zaključiti da su se tadašnji srpski kompozitori na neki način „rasporedili“ po žanrovima, te je na Mokranjcu bilo da svoje umeće usmeri u pravcu horske muzike. 

Oblast svetovne horske muzike sigurno ne bi bila ista u srpskoj muzici da nema Mokranjčevih Rukoveti, pa ću njihovom predstavljanju posvetiti nekoliko članaka. 

Mokranjčeva Prva rukovet, komponovana 1883. godine, jedina je kompozitorova rukovet koja je u originalu pisana za muški hor, dok su sve ostale namenjene mešovitom horskom ansamblu. Ovaj horski splet sadrži devet narodnih pesama iz Srbije, te u podnaslovu kompozicije stoji Iz moje domovine. Iako zbog obilja tematskog materijala ova kompozicija ne poseduje celovitost forme kao neke kasnije rukoveti, izdvaja se nekoliko važnih odlika koje ukazuju na to da je Mokranjac već na početku svog stvaranja pokazao da će ove horske rapsodije biti daleko kvalitetnije od ranijih smeša, kitica i spletova narodnih pesama. 

Lepu reč rukovet Mokranjac je uzeo iz običnog našeg govora, piše Petar Bingulac, da bi dočarala viziju pregršti, spleta, rukoveti livadskog cveća, raznobojnog, šarenog, lepo i mirisnog i tako označila istu takvu bogatu pregršt, splet i rukovet lepih, svežih i sočnih narodnih pesama. Tako zapravo reč rukovet postaje muzički termin kojim se označava splet narodnih pesama, umetnički obrađenih i povezanih u jednu skladnu celinu. Mokranjčevo majstorstvo ogleda se baš u tim delikatnim domenima umetničke stilizacije folklorne baštine i u njenom logičnom i organskom povezivanju u zaokruženu celinu, što je od presudnog značaja za razdavajanje kompozitorvih dostignuća od ranijih manje vrednih spajanja pesama u labavu i nepovezanu rapsodičnu formu. 

Iako je za ovu rukovet Mokranjac odabrao čak devet pesama, određenim postupcima je uspeo koliko-toliko da prevaziđe puko ređanje raznorodnog sadržaja. Na samom početku kompozicije upotrebio je tipičan postupak preplitanja pesama – dve strofe prve pesme Bojo mi, Bojo uokviruju jednu strofu druge pesme Jarko sunce odskočilo. Tako smo dobili lep trodelni oblik a b a i jednu fino zaokruženu mikrocelinu, sa jasno profilisanim tematskim materijalom – naspram krepkog unisona prve pesme, koju treba izvesti gromko i odlučno, sledi široko raspevana druga pesma, koja treba da dočara pejzaž talasanja zrelog žita pod jarkim suncem, kako je to istakao redaktor kompozitorovih Rukoveti kompozitor Vojislav Ilić. Prvi dvotakt pesme Bojo mi Bojo, koji je veoma upečatljiv – ima izraziti signalni karakter i izvodi ga muški hor u unisonu – pojaviće se još jednom pred kraj ove horske kompozicije u vidu reminiscencije. 

Isti postupak reminiscencije primenjen je i na narednu pesmu Što ti je Stano mori u izvođenju tenora soliste, koja se potom ponovo javlja pre poslednje pesme Prve rukoveti. Postupak podsećanja na ranije izložen tematski materijal često se javlja u umetničkoj muzici, naročito u muzičko-scenskim delima ili programskim ostvarenjima, kada se određenim temama ili motivima slušalac na nešto podseća. Ukoliko bismo usvojili predlog da ova kompozicija ima izvestan dramski tok odnosno priču, tada bismo mogli da kažemo da se u prve dve pesme uspostvalja vreme i mesto događanja radnje – leto je, obavlja se žetva, na seoskom polju. U trećoj pesmi kada nastupa solista, Mokranjac nam nakon postavljanja jednog krupnog plana uvodi element individualnog – ako pročitamo reči elegične pesme Što ti je Stano mori možemo zaključiti da to pitanje postavlja momak devojci. Tu uočavamo potencijalni dramski zaplet dela, koji se potom povećava u sledećoj pesmi Karavilje, lane moj u izvođenju celog ansambla, gde se momak pita da li devojku grdi majka. Prvu pesmu Što ti je Stano mori odlikuje široko koncipirana melodika, koja se kreće u okvirima takozvanog balkanskog mola, u kojoj momak čežnjivo i zabrinuto pita devojku šta joj je. U narednoj pesmi Karavilje, lane moj momak pita devojku da li je majka prekoreva, a ona odgovara da je majka šalje po vodu na obalu reke, čime se uvodi novo mesto dešavanja radnje. Razrešenje dramskog zapleta još nismo dobili, već tek prvi vrhunac u dotadašnjem toku Prve rukoveti. 

Za petu pesmu upotrebljen je samo jedan stih pesme Igrali se vrani konji, koja inače obrađuje motive puta, obale reke, smrti i nedobronamerne majke, što korespondira s prethodno spomenutom majkom u četvrtoj pesmi, kao i sa atmosferom obale reke (setimo se stiha – „Već me šalje lane moj na Dunav na vodu.“). Motiv majke javiće se ponovo u osmoj pesmi Imala majka lado, u kojoj se uočavaju i motivi reke i smrti, što dodatno povezuje dramski tok dela, pa tako peta pesma Igrali se vrani konji predstavlja zapravo most u muzičko-dramaturškoj strukturi Prve rukoveti. 

Nakon ovog lirskog predaha, slede tri veoma različite pesme koje na prvo slušanje nemaju mnogo toga zajedničkog – prva pesma Reče čiča da me ženi izrazito je šaljivog karaktera sa zanimljivim pripevom dudu redu, koji se u skladu sa Mokranjčevim tananim osećajem za izgradnju horskog sloga veselo „šeta“ kroz pevačke deonice; potom sledi druga pesma Protužila Pembe Ajša, koju u širokom melodijskom luku u duetu pevaju solo tenor i solo bas; poslednja pesma u ovom neobičnom nizu Imala majka lado ima gotovo bezbrižan, igrački karakter. Ove tri pesme jedino možemo protumačiti kao moguće odgovore na postavljena pitanja u trećoj i četvrtoj pesmi ove rukoveti. Zašto je devojka zabrinuta? Možda zbog toga što hoće da je udaju za starijeg muškarca – to nam poručuje pesma Reče čiča da me ženi; ili je u pitanju nemogućnost da bude sa onim koga voli – tako nam sugeriše tekst pesme Protužila Pembe Ajša; poslednji potencijalni odgovor nudi nam treća pesma Imala majka lado, koja nam govori o smrtnom slučaju u porodici kao o mogućem uzroku devojčine tuge. 

Osim što možemo ponuditi tekstove ovih pesama kao odgovore na pitanja, pa samim tim i opravdati njihovo uključivanje u tok rukoveti, ne možemo da ne istaknemo koliko su one različite među sobom. Horska skercoznost, doduše veoma lepo izrađena, u pesmi Reče čiča da me ženi nema mnogo toga zajedničkog sa širokim uzdahom pesme Protužila Pembe Ajša, čije je duetiranje solista osmišljeno upotrebom strogo polifone tehnike obrtajnog kontrapunkta. Nakon toga sledi durski profilisana pesma igračkog karaktera Imala majka lado, u kojoj se govori o smrti dve devojke. Čini se kao da muzička obrada pesama potire njihovu tekstualnu sadržinu. Konačno razrešenje zapleta u ovoj horskoj kompoziciji donosi upravo ona reminiscencija na pesmu Što ti je Stano mori, s tim što nam ovde na istu melodiju dolazi drugi tekst – Nasloni glavu, Stano, na mene, kaže momak devojci. Poslednja, deveta pesma Prve rukoveti Stevana Mokranjca Imala baba jedno momiče ima ulogu pravog optimističnog finala, čiji stih daj mi ga babo, daj sugeriše na srećan ishod ljubavi između momka i devojke. Razigrani horski slog pesme koji melodijske motive sprovodi po čitavom muškom ansamblu prikazuje našeg Mokranjca kao budućeg znalca u oblasti horskog stvaralaštva. 

Iako je ovo tek prvi primer horske rapsodije u opusu našeg Steve Mokranjca, u kojem uočavamo prevelik broj pesama i na trenutke nepovezanost sadržaja, ipak moramo uočiti da se pomaljaju sve one osobenosti kompozitorovog zrelog stila. Dobar odabir materijala i njegova znalačka obrada, fini osećaj za filigransko izrađivanje horskog sloga, upotreba postupka preplitanja pesama i podsećanje na ranije izložen materijal – sve su to elementi koji najavljuju pravog majstora srpskog romantičarskog horskog stvaralaštva, koji je sa svojim Rukovetima postavio i više nego solidne standarde za svoje nastavljače na putu izgrađivanja nacionalnog stila u muzici.