Srpska muzika kroz vekove - II i III rukovet Stevana Mokranjca

Naspram većeg obima Prve rukoveti, u kojoj Mokranjac umetnički stilizuje devet pesama, u narednom primeru ovog horskog žanra kompozitor unosi niz od samo pet. Pastoralna i nežna, idilična i intimna, sažeta i jednostavna, gotovo prozračna, na trenutke humorna, Druga rukovet Stevana Mokranjca je u formalnom smislu najzaobljenija i najpreglednija, ističe naš ugledni kompozitor Vlastimir Peričić. Naš vrsni kompozitor i muzikolog Petar Konjović je u svojoj monografiji posvećenoj Stevanu Mokranjcu pažljivo analizirao kompozitorove Rukoveti, naglašavajući s ljubavlju i poštovanjem sve majstorije svog velikog prethodnika i uzora. Tako na samom početku predstavljanja Druge rukoveti dobijamo lep poetski opis kompozicije – naime, Konjović poredi ovo delo sa kakvim pastoralnim slikarskim motivom, prenesenim u blagi i talasasti pejzaž Šumadije. I zaista, ova kompozicija u celini odiše mirnoćom i pastoralnim ugođajem, a kompozitorov stil nosi obeležja rafinirane jednostavnosti i čistote izraza. Iako su za ovo delo upotrebljeni različiti melodijski motivi, poreklom iz srpskog folklora, Mokranjac je postigao njihovo jedinstvo tako što je sve pesme predstavio u istom tonalitetu, menjajući samo tonski rod. Neverovatna jednostavnost nije ovoj rukoveti oduzela ništa od njene neposrednosti i svežine, ističe Petar Konjović i zaključuje da je u toj kompoziciji sve čisto kao suza – i svaka reč u jeziku i svaki takt u melodiji, kao i sama muzička faktura.

Prva pesma Druge rukoveti Stevana Mokranjca Osu se nebo zvezdama ima mekanu melodiju sa karakterističnim intervalom prekomerne sekunde na početku svakog stiha. Suptilan piano u dinamici tokom cele pesme doprinosi sveukupnom doživljaju idilične, pastoralne slike nekog umirujućeg noćnog pejzaža ukrašenog sjajem zvezda. Naspram raspevanog larga ove pesme sledi nešto življi tempo druge pesme Smilj Smiljana kitu smilja brala, koja donosi i neznatnu promenu boje zbog prelaska u istoimeni tonalitet durskog roda. Konjović u ovom kratkom lirskom intermecu prepoznaje drhtavo treperenje odmerenog trodelnog ritma poput povetarca koji pokreće lišće topola nagnutih nad rekom. Treća pesma unosi izvesnu dozu nemira u ipak nenarušenoj idiličnoj atmosferi, a Mokranjac ju je i nešto šire razradio u svom procesu umetničke stilizacije. Gradaciju u pesmi postiže variranjem horske fakture, jednim od svojih omiljenih postupaka, a zapažanja Petra Konjovića itekako nam ukazuju na to da je Mokranjac posedovao i više nego raskošnu zvučnu imaginaciju, koja se ovde mogla izraziti jedino u skromnijim okvirima horskog ansambla. Naime, prvi stih Jesam li ti, jelane izlaže se u deonici baritona, gde čujemo melodiju pesme, dok tenori pevaju tekst samo na jednom tonu. U tako osmišljenoj ekspoziciji pesme Konjović prepoznaje mogućnost instrumentalnog definisanja vokalne muzike – on bi ta dva elementa u nekom zamišljenom instrumentalnom tumačenju pesme dodelio horni i fagotu. U sledećem stihu Da ne rasteš, jelane muškom horu pridružuju se altovi, dok se glavna melodija prebacuje u tenorsku deonicu. Ovaj trio Konjović bi poverio oboi, klarinetu i fagotu, a sam kraj pesme, kada čujemo ceo mešoviti hor, podseća ga na orkestarski tutti. Zahvaljujući ovom Konjovićevom lucidnom zapažanju možemo zaista zaključiti da je Mokranjac prilikom stilizacije tog jednostavnog folklornog materijala naslućivao gotovo orkestarski potencijal razrade. 

Nakon četvrte pesme ove rukoveti Maro Resavkinjo, poverene solisti iz redova baritona, Mokranjac zaokružuje ovu minijaturu još jednim zvučnim draguljom iz svoje horske riznice – humorističnom pesmom U Budimu gradu. Simpatično šaljivi tekst ove pesme Mokranjac je poput pravog majstora predstavio u izrazito efektnom horskom ruhu, upotrebljavajući minimum muzičkih sredstava – traži se jednostavna interpretacija s naglašenom dikcijom, a svaka naredna strofa mora da se izvede tiše, te od početnog mecofortea dolazimo do trostrukog piana. Jednostavnije ne može biti, a kakav završetak jedne zaista ljupke rukoveti! Evo šta je Konjović još zapisao o Drugoj rukoveti:

„Brzo, ona je u našim krajevima postala vrlo popularna: i danas uvek će nas grejati sećanje na dane kad smo, u devedesetim godinama prošlog veka, kao đaci u novosadskoj gimnaziji, pevajući je, osećali kako nas te zvučne slike prenose u neki nama toliko blizak kraj koji nismo poznavali, a po onome čime nas je uzbuđivao, bio naš, sav naš.“ 

Ove tople Konjovićeve reči svedoče o tome da su Mokranjčeve kompozicije još za kompozitorovog života bile veoma dobro primljene u našim krajevima, što je svakako retka pojava u muzičkoj istoriji. 

***

Iako Treća rukovet u svom sastavu broji čak devet pesama, primećujemo da je Mokranjac u velikoj meri napredovao u svojstvu znalca horskog stvaralaštva. Blagodareći ponovnom vraćanju principu preplitanja strofa različitih pesama, u Trećoj rukoveti Mokranjac uspeva da iskleše još kompaktniju celinu, nego što je to bio slučaj u prvom primeru ovog žanra. Pored obilja pažljivo odabranog melodijskog materijala, ovu kompoziciju odlikuje i smenjivanje nežne lirike – to osećamo u prvim trima pesmama – potom vedre bezbrižnosti, koja krasi pesmu Aoj, Neno, lepa ti si, kao i duboke tuge prisutne u pesmi Razbolela se Grivna mamina. Uprkos tom mnoštvu osećanja prisutnih u muzici Treće rukoveti, Konjović ističe da je takvo bogatstvo folklornog materijala tu ipak došlo u ruke jednog okretnog i duhovitog tehničara, kakav je postao Mokranjac. 

Petar Konjović naglašava da u Mokranjčevoj Trećoj rukoveti možemo uočiti da je kompozitoru postajala sve jasnija ideja unutrašnjeg jedinstva, skovana u toj, samo njemu svojstvenoj formi rukoveti, u koju on sliva tekstualnu i melodijsku materiju, preuzetu s izvora naše folklorne lirike. Tu finu umetničku razradu materijala Konjović primećuje u nizu prve tri pesme, koje kao da su plod jednog stvaralačkog duha, iako su došle, kako kaže Konjović: „...sa tri razne folklorne grane što ih vešta ruka ovde kali da bi im dala složeniji oblik na koji se već može utisnuti pečat umetničkog posla.“ I zaista, čini se kao da su te tri pesme, sudeći prema tekstu i muzičkim karakteristikama, a zahvaljujući i srodnoj atmosferi, zapravo jedna celina – u prvoj Zaspala devojka lepo se odmenjuju muški i ženski hor u suptilnom pianu, zatim se tempo neznatno pokreće u sledećoj pesmi naročite ljupkosti Urani, bela, urani, koja kao da je organski izrasla iz prethodne, da bi se potom ceo taj mini ciklus fino zaokružio u istom, bezbrižnom duhu pesmom Lepo ti je javor urodio. 

Ne samo da su prve tri pesme i tekstualno povezane, kao da čine deo jedne pesničke celine, već se u drugoj pesmi pominje voda koja ih potom vezuje za naredni segment Mokranjčeve kompozicije. Svaku od pet strofa pete pesme Tekla voda Tekelija Mokranjac je obukao u sasvim drugačije horsko ruho. Prve tri strofe pevaju se jedna za drugom i svaka je drugačija po svom muzičkom tkivu – prva strofa „Tekla voda Tekelija“ ima strogo homofonu strukturu odnosno ceo ansambl u isto vreme peva isti tekst; druga strofa „Kraj nje rasla šeftelija“ ima glavnu melodiju poverenu sopranima, dok ostatak hora u kontraritmu simulira instrumentalnu pratnju (što je, inače, jedan od omiljenih Mokranjčevih postupaka, zahvaljujući kojem kompozitor najčešće postiže izvesnu zahuktalost, kako to vidi Petar Konjović); temu treće strofe „Pod njom sedi Anđelija“, definisanu daleko sporijim tempom izvođenja, peva bariton solo kojeg prate ostali članovi hora. Poslednje dve strofe pete pesme raspoređene su između dve strofe naredne, šeste pesme Razbolela se Grivna mamina. Četvrta strofa Pije li se Tekelija slično je koncipirana kao druga strofa zbog toga što se melodija daje jednom glasu, dok ostatak hora ima ulogu malog instrumentalnog ansambla. Kraj ove celine čini peta strofa koja zvučno ostavlja utisak čiste homofonije, ali ukoliko bolje pogledamo u partituru vidimo da je Mokranjac tu globalnu horsku sliku ispleo kontrapunktskim prepletom različitih melodija – naime, glavnu temu pevaju altovi i drugi tenori, a njima se „suprotstavljaju“ drugačijim melodijama soprani i prvi tenori, dok najdublji glasovi ansambla imaju ulogu čvrste akordske podrške. Kao što zaključuje Konjović, ovo je zaista tipičan primer Mokranjčeve majstorije! Ono što takođe privlači našu pažnju jeste nova pesma koju kompozitor postavlja naspram ove dve strofe – u pitanju je jedna od najlepših pesama iz Mokranjčevih rukoveti, čija je bolom ispunjena melodija poverena tamnoj boji dubokih ženskih glasova. Konjović u tom lepom eksponiranju uvek zapostavljenih altova čuje savršeno muziciranje viola i violončela. Topao zvuk četvoroglasnog muškog hora na divan način podržava široko postavljenu melodiju pesme. U drugoj strofi koja nam stavlja do znanja da će bolesna devojka umreti, bolna tematika pesme dodatno se naglašava jednim sasvim jednostavnim, mada efektnim postupkom – dok altovi i dalje proiznose glavnu temu, muzički stilizovani, gotovo prigušeni vapaj soprana unosi dodatni bol u muzički izraz.

Poslednji segment Treće rukoveti takođe je osmišljen u vidu preplitanja strofa jedne pesme sa strofama druge dve pesme – tako na početku i na kraju čujemo dve strofe jedne iste pesme, za koju Mokranjac traži Allegro giocoso odnosno veseo i igrački karakter izvođenja (Aoj, Neno, lepa ti si i Ovako se kuća teče), da bi u sredini najpre nastupio sevdalijski intoniran solo tenora, gotovo improvizatorskog karaktera Čimbirčice, čimbir mi dala i potom pesma graciozna poput menueta Ala imaš oči. Ovo svojevrsno finale Treće rukoveti, poput kakvog velikog simfonijskog ronda, uspešno „trpi“ postavljanje sasvim suprotnih osećanja i izraza jednih naspram drugih, te se ubacivanje dveju sasvim različitih pesama doživljava kao nagla promena kadra kako bismo se opet vratili na početni igrački karakter prve pesme. Mokranjac pred početak druge strofe prve pesme ovog niza Ovako se kuća teče ubacuje jedan interesantan pripev na slog „ou“, koji Konjovića podseća na imitiranje zvuka gajdi, što nas još više podseća na to da je ova poslednja zvučna slika možda muzički prikaz nekog seoskog slavlja, tokom kojeg se u nekom skrivenom kutku paralelno odigrava udvaranje momka i devojke, sudeći prema tekstovima unutrašnjih pesama.