Srpska muzika kroz vekove - VIII i IX rukovet Stevana Mokranjca

Osma i Deveta rukovet napisane su 1896. godine i spadaju u najsažetije primere ovog horskog žanra u Mokranjčevom opusu. Nakon što je u Sedmoj rukoveti prvi put umetnički stilizovao folklorni materijal van granice svoje domovine, tim putem nastavlja u kompozicijama o kojima će biti reči u ovom članku. Celinu Osme rukoveti krase odabrane pesme sa Kosova i Metohije, dok u narednoj, Devetoj rukoveti Mokranjac bira motive iz crnogorskog folklora, želeći bez sumnje da prikaže svu raznovrsnost i lepotu izvornog narodnog stvaralaštva. U tome je svakako i uspeo zato što se uvek rukovodio estetskim kriterijumima prilikom izbora materijala koji će ubrojati u svoje horske smeše. Stoga se možemo složiti sa opisom ovih komozicija koji je dao kompozitor Milenko Živković, tvrdeći da su Mokranjčeve rukoveti naš muzički epos u kome su opevani naši ljudi i predeli, naše naravi i običaji, sudbinska povezanost našeg čoveka za rodnu grudu. 

Nakon što je publika veoma toplo prihvatila prvih sedam rukoveti, Mokranjac je osetio potrebu da sam pođe u potragu za izvornim muzičkim materijalom, koji bi mogao da mu posluži za oblikovanje budućih kompozicija. Tako je on februara meseca 1896. godine prvi i jedini put pošao na teren kako bi zapisao narodne melodije i to u Prištinu. Njegov domaćin bio je istaknuti dramski pisac Branislav Nušić, koji je tamo u to vreme vršio dužnost konzula Srbije. On je Stevanu Mokranjcu tim povodom obezbedio i organizovao rad, dovodeći meštane iz grada i drugih krajeva Kosova i Metohije koji bi kompozitoru pevali pesme. Prema sećanjima Branislava Nušića, naš umetnik je gotovo čitave dane provodio zapisujući pesme i korigujući svoje zabeleške. 

"Organizovali smo bili tada zajednički rad, te svakodnevno pribirali sa pazara seljake i seljanke, dovodili iz grada i okoline starije ljude i žene, dobavljali iz raznih krajeva Kosova poznate pevače, te je Steva probavljao sa njima od jutra do mraka, beleži svaki ton i svaku varijaciju."

Za dvanaest dana boravka u Prištini Mokranjac je zabeležio oko 160 narodnih melodija, a četiri najlepše je već iste godine izabrao za Osmu rukovet. Istovremeno je te pesme obradio i u obliku pesama za glas i klavir, nazvavši ih Kosovskim pesmama. Dve melodije (At mu sedi nane i Biljana) iz prištinskih zabeležaka upotrebio je potom 1901. godine za scensku muziku za komad Ivkova slava Stevana Sremca i Dragomira Brzaka. Naredne godine Branislav Nušić je objavio knjigu Kosovo - opis zemlje i naroda, te zamolio Mokranjca da mu ustupi nekoliko melodija zabeleženih u Prištini. U knjigu je ušlo osam narodnih pesama.

Treba naglasiti da Mokranjac, kako dobro primećuje Petar Konjović, nije pošao na ovo višenedeljno istraživanje u svojstvu etnomuzikologa ili folkloriste, dakle profesionalca koja bi potom prikupljenu građu podvrgao analiziranju u naučne svrhe, već je tom poslu prišao iskučivo iz kreatorskih pobuda, kao kompozitor koji bi želeo da iz te dragocene baštine izabere najlepše za sopstveni muzički izraz. Mokranjac primećuje da bi tom važnom istraživanju narodnog lirskog stvaralaštva trebalo pristupiti ozbiljno i studiozno, što možemo zaključiti iz sledećih kompozitorovih reči: 

„Na ovome poslu treba godinu dana probaviti, ovako u sobi, u ovoj sredini, sa još dve i tri godine putujući od sela do sela. Ovaj bi posao trebalo naročito organizovati.“

Sve četiri pesme koje se nalaze u Osmoj rukoveti Mokranjac je lično zapisao dok je boravio u Prištini početkom 1896. godine. U tim kompozitorovim vrednim zabeleškama ima dosta podataka koji svedoče o tome da se on nije brzo odlučivao koje će pesme odabrati za svoje rukoveti, već je pravio poređenja, probirao, modelovao i stilizovao izvorne melodije. Iako je pred sobom uvek imao misao o očuvanju izvornosti odabranih pesama, nije se ustručavao da tu i tamo unese dašak kreativne improvizacije, pa tako na primer u pesmi Razgrana se grana jorgovana uz pesmi pripadajuće stihove dodaje ljupki refren na tekst `of, neka, neka, neka, grana jorgovana`, čime cela pesma još više dobija na razigranosti. 

Imajući priliku da u svojim rukama drži te Mokranjčeve rukopise, Petar Konjović je otkrio da kod zapisa nekih pesama stoje oznake `dobro`, `dobra` ili `ovu`, što znači da je Mokranjac odmah posebno obeležavao one koje bi mu se naročito svidele. Zbog toga i ova sažeta Osma rukovet odiše svežinom i neposrednošću. Ukoliko pročitamo tekstove odabranih pesama, možemo zaključiti da one nisu naročito povezane, osim što ih vezuje podatak da potiču iz iste folklorne zone, ali se čvrstina makro forme uspešnije ostvaruje na muzičkom planu. Sve pesme Osme rukoveti imaju prozračnu, strogo homofonu fakturu, koju samo ponegde kompozitor razigrava izdvajajući pojedine horske grupe ili udvostručavajući glasove ansambla. Takvim nenametljivim zgušnjavanjem i razređivanjem horskog tkiva Mokranjac varira ukupnu zvučnu sliku rukoveti, koja u celini odaje utisak muzičkog dočaravanja nekog prijatnog i idiličnog seoskog pejzaža. Čini se da je kompozitor želeo da sačuva izvornu svežinu izabranih pesama time što će ih umetnički prirediti uz upotrebu minimalnih kompozicionih sredstava.

Princip varirane strofičnosti jasno se uočava u umetničkoj obradi prve pesme Džanum na sred selo. Sve četiri strofe ove pesme pevaju se na istu melodiju, ali Mokranjac u poslednje dve unosi neophodne izmene kako bi izbegao monotoniju – u trećoj strofi `Džanum dajte mene ta mutna voda` primenjena je kanonska imitacija u kojoj svaki stih otpočinje najpre muški deo hora, a potom nastupaju i ženski glasovi. U poslednjoj strofi Mokranjac izdvaja ženske glasove u četvoroglasu za prva dva stiha, da bi ostatak strofe završio u punom horskom zvuku. Naredna, druga pesma Što Morava mutno teče, laganog tempa i melanholičnog karaktera, jedina u Osmoj rukoveti donosi izraziti kontrast u odnosu na vedrinu i bezbrižnost ostalih melodija koje krase ovu kompoziciju. U trećoj pesmi Mokranjac u izvornu melodiju ubacuje sopstvenu kreaciju u obliku pripeva i to na sledeće tekstove `of, neka, neka, neka, grana jorgovana/lepa Julijana/svilenu maramu`. Samu melodiju ove pesme Mokranjac dodeljuje različitim glasovima i time ponovo pribegava razigravanju horske fakture, što potvrđuje već izrečenu konstataciju o pevnosti i elastičnost svake pojedine deonice. Prvi put je započinju soprani i završavaju tenori, zatim samo najviši ženski glasovi, da bismo je na kraju čuli u deonici drugih tenora, dok ostatak hora peva onu više puta spomenutu pratnju instrumentalnog karaktera, izgovarajući slogove teksta na nenaglašenim delovima takta. Što se tiče Mokranjčevog pripeva, prva dva puta ga pevaju soprani i tenori, a poslednji put ceo hor, te na taj način dobijamo jednu ukusno obrađenu pesmu. Poslednji stav ovog horskog ciklusa Skoč` kolo majstorski se nadovezuje na prethodnu pesmu, jer se usled Mokranjčevog dobrog izbora čini kao da je u pitanju jedna celina. Strogo homofono horsko tkivo naročito je potencirano u poslednjoj pesmi, koju treba izvesti lako, sotto voce i igrački, kako to savetuje Vojislav Ilić, jer se uz ovu pesmu zapravo igra, što dokazuje Mokranjčev zapis sa terena, u kojem stoje objašnjenja i kako se to kolo igra. Zanimljiv je i kompozitorov potez koji predviđa postepeno gašenje zvuka u poslednjim taktovima pesme, što sugeriše sliku ustalasanog kola koje gubimo iz vida, te se čuje samo eho u daljini.    

Četiri pesme Osme rukoveti odgovaraju stavovima nekakve sonate ili simfonije – okvirni stavovi su živahnog karaktera, s tim što poslednja pesma ima ulogu pravog veselog finala, dok druga pesma predstavlja lirsko odmorište, a treća ima karaktera skerca odnosno redovnog igračkog stava koji se pronalazi u cikličnim odnosno višestavačnim formama klasične muzike. Jedna sažeta, ljupka i izrazito kompaktna makro struktura! Pesmama sa Kosova i Metohije koje je zapisao prilikom boravka u Prištini 1896. godine Mokranjac će se vratiti u Jedanaestoj i Dvanaestoj rukoveti.

***

U drugom delu članka predstaviću još jednu sažetu horsku rapsodiju, sa muzičkim materijalom preuzetim iz crnogorskog folklora. Četiri pesme sačinjavaju formu Devete rukoveti, koja je poput prethodne nastala 1896. godine. Osim široko raspevane prve pesme Poljem se njija, sve ostale imaju kratke napeve sa skučenim melodijskim obimom, što je karakteristično za muzičku baštinu ovog kraja. Mokranjac je zbog toga pribegao jednostavnoj umetničkoj obradi, te ova rukovet ima pretežno arhaičan prizvuk. Petar Konjović je sledećim rečima opisao crnogorsku narodnu baštinu, u želji da objasni nedostatak razvijenije melodike: 

„Osnovnu karakteristiku crnogorske folklorne lirike obeležava njena zavisnost od neposrednog nadvlašća crnogorske epike i njene neosporne egzistentne superiornosti. U senci epskog, baladskog širokog pesništva i njenog guslarskog ozvučavanja, sva ta lirika nosi na sebi neposredan izraz nerazvijene i mučno razvijene lirske poetske forme, dok je u muzičkoj liniji pritisak rečitativa toliko jak kao da to podneblje nikada nije ogrejalo puno vrelo sunce, pod kojim će da se rascveta raspevana, široka melodija i da pronese intimna osećanja sa suptilnih, najličnijih virova čovekove duše.“

Prva pesma Poljem se njija ima tri strofe i svaka od njih se peva na istu melodiju, koja zaista pleni svojom širinom i kantabilnošću. Ovde vidimo da je Mokranjac pribegao potpuno istoj horskoj fakturi za svaku strofu, što je redak slučaj u ovim horskim ostvarenjima, zato što on obično voli da varira zvučno tkivo kompozicije. Ovako lepu melodiju koju krasi širina i mirnoća Mokranjac je učinio još pevnijom zahvaljujući finoj horskoj obradi. Naime, iako glavnu temu čujemo u najvišem ženskom glasu, Mokranjac se potrudio da svakoj pojedinoj deonici podari gipke fraze, te je ova pesma zaista zahvalna za pevanje. Pevači moraju svoje melodije da pevaju u legatu odnosno da povezuju tonove, a dodatnu interpretativnu teškoću nameće i tiha dinamika koja se zahteva za celu pesmu. U tom dinamičkom okviru naznačena su povremena suptilna pojačavanja i stišavanja zvuka, a celokupan rezultat koji dolazi do nas slušalaca mora ostavljati utisak homogenosti, zato što nijedan glas ne sme da se ističe. Oni moraju potpuno ravnopravno da učestvuju u oblikovanju zvučne slike ove nežne lirske pesme. Nasuprot rascvetalim melodijama u svim glasovima prve pesme, u sledećoj Rosa plete ruse kose imamo potpuno pojednostavljenu fakturu. Melodiju malog obima podržavaju jasni harmonski blokovi u doslednoj homofoniji, a diskretna gradacija postiže se umnožavanjem glasova koji pevaju početak svakog stiha – najpre samo soprani, zatim ženski hor sa tenorima, a na kraju ceo ansambl u petoglasju. Upravo u ovakvim izvornim narodnim melodijama, kao što je ova iz druge pesme, Konjović prepoznaje nedostatak sunca koje bi ogrejalo crnogorski folklor i učinio ga kantabilnijim. To se posebno uočava u poslednjoj, četvrtoj pesmi ove kompozicije U Ivana gospodara, čija asketski jednostavna tema ne premašuje interval terce. Svojevrsna tvrdoća i arhaičnost ovog stava ne potiče samo od melodijske skromnosti teme, već i od Mokranjčeve stilizacije koja ponovo strogom homofonijom, sa doduše neznatnim promenama u fakturi zbog ostvarivanja kontrasta, definiše odabrani izvorni materijal. U partituri takođe možemo zapaziti kako glasniju dinamiku tako i oznake za način izvođenja – živo i robusno. Ovu horsku rapsodiju Konjović je možda najbolje opisao poredeći je sa crnogorskim kršom u kojem ponegde štrči i nešto malo zelenila.