Žene u muzici italijanskog baroka

Barbara Stroci (1619-1677)

Barbara Stroci

Italijanska kompozitorka i pevačica Barbara Stroci bila je jedna od onih talentovanih devojaka koje su imale sreću da zahvaljujući porodici dobiju odlično muzičko obrazovanje. Njen otac Đulio Stroci bio je poznati libretista i jedan od ključnih učesnika u formiranju operskog žanra početkom 17. veka. On je zahvaljujući svojim poznanstvima, ali pre svega i sopstvenoj naklonjenosti ka umetničkom izražavanju, uputio Barbaru na studije pevanja Frančesku Kavaliju, muzičkom direktoru kapele crkve Svetog Marka u Veneciji. Tako je Barbara imala privilegiju da na adekvatan način oblikuje svoj talenat, da dobije odlično opšte obrazovanje, naročito u domenu književnosti, za šta je zaslužan njen otac libretista, ali i da se kreće u istaknutim intelektualnim krugovima tog doba.

Frančeska Kačini (1587-posle 1641)

Frančeska Kačini

Još jedna svestrana italijanska umetnica, savremenica Barbare Stroci, razvila je svoje sposobnosti zahvaljujući tome što je rođena u muzičkoj porodici. Ćerka čuvenog Đulija Kačinija, jednog od najistaknutijih imena s početka 17. veka koji je doprineo razvoju operskog žanra, bila je višestruko nadarena Frančeska Kačini, poznatija pod nadimkom La Cecchina, vrsna kompozitorka, pevačica, lautiskinja, pesnikinja i učitelj muzike. Ova italijanska ranobarokna umetnica rođena je 1587. godine u Firenci, gradu u kojem je rođena opera, a debitovala je kao pevačica već u trinaestoj godini u očevom muzičko-scenskom ostvarenju „Euridika“, komponovanom povodom venčanja Marije Mediči i Anrija IV. 

Frančeska Kačini je 1600. godine prvi put stupila na opersku scenu u očevoj muzičkoj drami „Euridika“ i već tada je osvojila publiku svojim talentom i lepotom. Otac Đulio Kačini naučio ju je da svira čembalo i lautu, što joj je uz izrazite kompozitorske sposobnosti omogućilo da stupi u službu ugledne firentinske porodice Mediči 1604. godine, gde je radila kao učitelj muzike, pevačica i kompozitorka kamerne i scenske muzike. Tokom svog boravka na dvoru Medičijevih, ali i pre nego što je dobila to mesto, Kačinijeva je muzicirala u ansamblu sa svojim sestrama Setimijom i Margeritom, kao i bratom Pompeom. 

Antonija Bembo (oko 1640- oko 1720)

Antonija Bembo

Kako muzičko obrazovanje nije bilo svima podjednako dostupno u to vreme, posebno su bile privilegovane devojke koje su poticale iz imućnih porodica, naročito onih koje su bile naklonjene muzici. Jedna od takvih srećnica bila je i italijanska pevačica i kompozitorka Antonija Bembo, koja je zahvaljujući očevoj blagonaklonosti pevanje učila kod čuvenog Frančeska Kavalija, maestra di cappella venecijanske crkve Svetog Marka. 

Ova barokna muzičarka rođena je oko 1640. godine u Veneciji u jednoj prefinjenoj i obrazovanoj porodici. Iako je njen otac Đakomo Padoani studirao medicinu, ipak je svoj život posvetio muzičkoj umetnosti. Tako je Antonija Bembo poput Barbare Stroci imala sreću da, posredstvom svog oca, uči pevanje sa Frančeskom Kavalijem, jednim od najistaknutijih italijanskih baroknih muzičara. Kada se udala za venecijanskog plemića Lorenca Bembu 1653. godine njena muzička karijera je na neko vreme prekinuta, pošto joj suprug nije dozvoljavao da se posveti umetnosti. Kako je doživljavala i nasilje u sopstvenom domu, Antonija je bila prinuđena da pobegne u Pariz, gde je nastavila da se bavi izvođenjem i komponovanjem muzike. Naime, još u Italiji je ostvarila saradnju sa gitaristom Frančeskom Korbetijem, koji je potom radio i bio veoma cenjen na francuskom dvoru. Nakon što je samo jednom zapevala pred kraljem Lujem XIV, Antonija Bembo je dobila doživotno izdržavanje što joj je omogućilo da se ponovo kreativno izražava kroz muziku. 

Antonija Bembo je komponovala duhovne i svetovne kantate, motete i druga duhovna dela, kao i jednu operu. 

Concerto delle donne

Od druge polovine 16. do početka 18. veka u Italiji se uočava značajan porast ženskog izvođaštva i stvaralaštva, a pojavi i razvoju tog fenomena u baroknoj epohi doprinelo je nekoliko ključnih faktora. Muzičarke su počele da osvajaju svet kamernog vokalnog izvođaštva na italijanskim dvorovima i u tom domenu su postale veoma cenjene, tražene i dobro plaćene. Nakon što je osnovan poznati ženski ansambl Concerto delle donne na dvoru u Ferari negde oko 1580. godine, slični muzički sastavi su počeli da niču i na drugim dvorovima u Italiji, što je naposletku dovelo do jakog ustanovljenja žena muzičara u srcu vokalnog izvođaštva. Takva praksa je takođe omogućila mladim i talentovanim devojkama da postanu članice tih ansambala i dobiju odlično muzičko obrazovanje. 

Parazio Mikeli: Mlada žena svira lautu (oko 1570)

Vrsne umetnice 16. i 17. veka su svojim izuzetnim muzičkim kvalitetima doprinele cvetanju italijanske kasne renesansne i ranog baroka, ne samo putem kompozicija koje su same pisale, već i kroz ostvarenja njihovih daleko poznatijih savremenika, poput Klaudija Monteverdija, Karla Đezualda da Venoze i Lucaska Lucaskija. Svako ko je prolazio kroz predele severne Italije krajem 16. veka, na samom kraju renesansne epohe, mogao je da čuje priče o fantastičnim koncertima koji su priređivani na dvoru Alfonsa II, vojvode od Ferare. On je na svom dvoru okupio grupu muzičarki, pevačica i sviračica. Ove umetnice postale su nadaleko poznate i cenjene u to vreme kao vrsni vokalni i instrumentalni virtuozi, a na dvoru vojvode od Ferare učestvovale su u okviru baletskih zabava. Nastupale bi za članove dvora, ali i za uvažene zvanice. Svojim virtuozitetom donele su prestiž samom gradu Ferari i inspirisale kompozitore tog vremena da pišu dela baš za njih.

Osnivanje ovog ansambla za privatne potrebe dvora u Ferari, kojeg su činile harfistkinja Laura Peperara, lautiskinja Ana Guarini, ćerka čuvenog pesnika Đovanija Batiste Guarinija, i violistkinja Livija d`Arko, veoma je uticalo na pojavljivanje sličnih formacija i u okvirima privatnih muzičkih kapela na dvorovima širom Italije. Takva ekspanzija ženskog muzičkog stvaralaštva u produktivnom i reproduktivnom smislu doprinela je razvoju italijanske svetovne muzike krajem 16. i početkom 17. veka. 

Iako su kastrati vladali operskim scenama baroknog doba, žene su takođe pronalazile svoj profesionalni put u muzici upravo kroz bavljenje ovom vrstom izvođaštva. U manastirima širom Italije i monahinje su bile veoma vične muzici, pa je to bilo još jedno mesto gde su žene mogle da se bave ovom umetnošću. 

Venecijanska sirotišta kao veliki muzički centri

Bogat muzički život Venecije, jedne od najvažnijih muzičkih prestonica u istoriji, nije se odnosio samo na operske predstave koje su izvođene tokom karnevalske sezone ili muziku koja je stvarana za potrebe velelepne crkve Svetog Marka, već se odvijao ni manje ni više nego u sirotištima u kojima su živela napuštena ili teško bolesna deca. Muzičko obrazovanje je činilo sastavni deo njihovog života u ovim bolnicama, a nastavnici su im bili neki od najpoznatijih kompozitora u istoriji klasične muzike. Vremenom su ova sirotišta postala prestižne muzičke škole koje su kasnije primale i učenike sa strane, spremne da plate školarinu za svoje muzičko obrazovanje. O troškovima zbrinjavanja nesrećne napuštene dece ili onih koji su rođeni u vanbračnoj zajednici vodila je računa sama Venecijanska republika, a nakon punoletstva štićenice su mogle da nađu dobrog muža ili da ostanu u manastiru i da podučavaju mlađe devojke. O tome koliko su one bile vrsne muzičarke svedoče brojni posetioci Venecije koji su dolazili u ovaj grad samo da bi čuli njihovo pevanje i sviranje. Tako je 1698. godine jedan ruski putnik Petar Andrejevič Tolstoj zapisao sledeće: 

„U Veneciji postoje manastiri za žene, u kojima one sviraju orgulje i druge instrumente, 

a pevaju tako božanstveno da se ni u jednom drugom delu sveta 

ne mogu pronaći tako umilni i harmonični glasovi.“ 

Ospedale della Pietà

Venecija je imala četiri velike bolnice - Ospedale della Pietà, Ospedale degl'Incurabili, Ospedale di Santa Maria dei Derelitti i Ospedale di San Lazzaro dei Mendicanti. To su u početku bile ustanove koje su pružale pomoć onima kojima je to bilo potrebno, da bi kasnije izrasle u prave preteče muzičkih konzervatorijuma. Svaka bolnica je kao svoju ciljnu grupu imala ljude sa različitim potrebama - to su bili bolesni od zaraznih bolesti, prosjaci, siročad i beskućnici. Osnivanje ženskih ansambala pri ovim bolnicama u početku je imalo za cilj njihovo učešće u bogoslužbenom životu institucije. Kada su upravnici bolnica shvatili finansijski potencijal, počeli su da angažuju kompozitore za potrebe razvijanja muzičkog obrazovanja i izvođaštva unutar tih institucija. Takav poduhvat je rezultirao većem broju donacija od strane imućnih pokrovitelja. Tako su za potrebe školovanja devojaka dovođeni vrsni muzičari, poput Antonija Vivaldija, Đovanija Legrencija, Frančeska Gasparinija, Nikole Porpore, Baldasarea Galupija, Johana Adolfa Hasea i mnogih drugih kompozitora. Svaka bolnica je imala ženski orkestar od najmanje trideset članica. Međusobno su se nadmetale koja će angažovati boljeg kompozitora, nudeći naposletku izvrsne koncerte instrumentalne i vokalno-instrumentalne muzike. Graditelji instrumenata su takođe imali pune ruke posla, zato što su muzičarke u orkestrima morale imati dobre instrumente na kojima će svirati. 

Gala koncert devojaka iz venecijanskih sirotišta (1782)

Antonio Vivaldi i Bolnica milosrđa

Bolnica milosrđa je osnovana sredinom 14. veka i bila je mesto gde su živela siročad i vanbračna deca. Institucija je bila poznata po svom programu muzičkog obrazovanja u 17. veku. Devojke su bile podeljene u dve grupe: figlie di comun koje su dobijale samo opšte obrazovanje i figlie di coro koje su pohađale časove sviranja, pevanja i solfeđa. Iako su devojke dobijale vrhunsko muzičko obrazovanje, nije im bilo dozvoljeno da nastupaju van ove institucije. Mnoge devojke su ostajale u bolnicama do kraja svog života, podučavajući mlađe muzici, dok su neke uspevale da se udaju zahvaljujući svom obrazovanju.

Antonio Vivaldi je radio kao rezidencijalni kompozitor i nastavnik muzike u venecijanskoj Bolnici milosrđa oko trideset godina. On je svakodnevno podučavao devojke u pevanju i sviranju, pisao je muziku i priređivao koncerte na kojima su nastupale njegove talentovane učenice. Njihovi izvođački dometi bili su na veoma visokom nivou, a o tome su pisali i brojni posetioci koji su dolazili u Veneciju samo da bi čuli ove anđeoske glasove i spretne virtuoze na različitim instrumentima. Svakako među Vivaldijevim najpoznatijim kompozicijama jeste Gloria u De-duru RV 589, koja je komponovana tokom njegovog boravka u Bolnici milosrđa. 

Pored toga što je podučavao talentovane devojke u pevanju i sviranju, Vivaldi je imao obavezu da komponuje i po dve mise i večernje službe godišnje, kao i dva moteta mesečno za potrebe sirotišta. Ovaj posao mu je bio višestruko značajan, jer mu je omogućio finansijsku stabilnost i profesionalni prestiž, a muzičarke koje su mu bile na raspolaganju činile su svojevrsnu laboratoriju u kojoj je Vivaldi mogao u delo da sprovodi svoje kompozitorske eksperimente. Ove talentovane štićenice mogle su da nastupaju kao muzičarke samo u okvirima tih sirotišta, ali na njihove koncerte dolazile su uvažene zvanice iz svih krajeva Evrope, koje su potom zapisivale vredna svedočanstva o tim nadarenim devojkama. Tokom svog boravka na mestu muzičkog direktora venecijanske Bolnice milosrđa Vivaldi je komponovao veliki broj dela za potrebe koncerata na kojima su nastupale njegove učenice. Za devojke koje su nesrećnim slučajem dospevale u ova venecijanska sirotišta muzičko obrazovanje na visokom nivou predstavljalo je pravi blagoslov, a muzička istorija je postala bogatija i bez sumnje zanimljivija upravo zbog toga što su žene bile u centru muzičkog života Venecije. 

Antonio Vivaldi (1678-1741)

Svedočanstva o venecijanskim sirotištima

Čuveni nemački pesnik Gete je jednom prilikom posetio jednu od venecijanskih bolnica i zapisao sledeće reči: 

„Nisam nikad mogao ni da zamislim da ovakvi glasovi postoje!“ 

Jedan engleski posetilac Edmund Rajt je 1720. godine ostavio sledeće dragocene podatke o muzici koja je negovana u tim bolnicama: 

„Svake nedelje i prilikom drugih praznika u kapelama ovih bolnica priređuju se koncerti vokalne i instrumentalne muzike koju izvode devojke. One se nalaze na horskoj galeriji iza gvozdene ograde koja ih skriva od publike. Njihovo izvođaštvo je na veoma visokom nivou, neke od njih imaju predivne glasove, a sve to je još privlačnije zato što su one skrivene od pogleda publike.“ 

Englez Vilijam Bekford je zapisao sledeće simpatično viđenje ženskog orkestra: 

„Pogled na taj orkestar sačinjen isključivo od žena još uvek mi izmamljuje osmeh, naročito kada se setim nežnih belih ruku koje sviraju ogromni kontrabas ili rumene obraze koji su se naduvali od sviranja horne...“ 

Predsednik parlamenta u Dižonu ovim rečima je opisao neobičan prizor koji je zatekao u venecijanskom sirotištu:

"One pevaju kao anđeli, a sviraju violinu, flautu, orgulje, obou, violončelo, fagot. Ukratko, ne postoji instrument toliko velik da bi mogao da ih uplaši." 

Anna Maria dal Violin 

Siročad u Bolnici milosrđa, Ana Marija i Kjara bile su dve najbolje učenice Antonija Vivaldija. Poput većine siročadi, Ana Marija je donesena pred vrata ove bolnice 1696. godine. Pošto kao napušteno dete nije imala prezime, ostala je upamćena u muzičkoj istoriji kao Anna Maria dal Violin. Učeći muziku od Vivaldija postala je jedna od najcenjenijih violinistkinja svog vremena. Da je italijanski barokni majstor posebno izdvajajo Anu Mariju potvrđuje činjenica da je napisao gotovo trideset koncerata za nju. Ona nikada nije napustila Bolnicu milosrđa, ali su njeni nastupi privlačili brojne posetioce u Veneciju.

Chiara dal Violin

Iako nije prevazišla svoju nastavnicu muzike Anu Mariju, Kjara je takođe bila virtuoz na violini čije je ime ostalo zapisano u muzičkoj istoriji. Rođena je u Veneciji 1718. godine i dovedena je kao dvomesečna beba u Bolnicu milosrđa. Zbog toga nije imala prezime, pa je ostala upamćena kao Chiara, Chiaretta, Chiara dal Violin ili Chiara della Pietà. I ona je poput svoje nastavnice ceo život provela u sirotištu gde je svirala, komponovala i podučavala devojke. Osim Vivaldija, za nju su pisali i drugi kompozitori, poput Đovanija Porte i Antonija Martinelija. Njen doprinos razvoju muzičkog stvaralaštva u Veneciji rasvetlio je italijanski violinista Fabio Bjondi snimivši kompakt disk pod nazivom "Kjarin dnevnik". Na tom zvučnom izdanju nalaze se kompozicije Nikole Porpore, Antonija Vivaldija, Antonija Martinelija, Gaetana Latile, Andree Bernaskonija i drugih kompozitora. Osim što je bila virtuoz na violini, Kjara je pevala, svirala orgulje i violu d'amore.

Anna Bon

Osim onih koje su dolazile u bolnicu kao siročad, bilo je i devojaka koje su plaćale za svoje muzičko školovanje. Među njima je bila i Ana Bon, rođena 1738. godine u umetničkoj porodici. Njen otac Đirolamo je bio libretista i scenograf, a majka Roza pevačica. Ana je kao četvorogodišnja devojčica primljena u Bolnicu milosrđa kao učenica koja je plaćala svoje školovanje (figlia de spesi). Nakon boravka u venecijanskom sirotištu, Ana je radila kao muzičar u službi nekoliko aristokratskih porodica.

Zbog finansijske nestabilnosti krajem 18. veka, sirotišta su u Veneciji polako zatvarana. Jedino se u prvim decenijama 19. veka održao muzički život u Bolnici milosrđa. Osim što su nesumnjivo doprinela razvoju muzičke kulture u bogatoj Veneciji, sirotišta su sa svojim programima muzičkog obrazovanja svakako uspela da od napuštene i neželjene dece načine građane dostojne divljenja i poštovanja.