Paskvalatijeva kuća u Beču

U julu 1804. godine, Ludvig van Betoven je napisao sledeće svom učeniku Ferdinandu Risu: „Veoma bih voleo da živim u stanu na bedemu.“ Ris je potom našao jedan stan na četvrtom spratu Paskvalatijeve kuće, iz kojeg se pružao predivan pogled na Jozefštat. Taj krajolik je u to vreme predstavljao deo širokog zelenog pojasa koji je okruživao zidom opasan grad. Betoven je živeo u tom stanu od 1804. do 1808. godine i potom ponovo od 1810. do 1814. godine. Kuću je izgradio baron Jozef Benedikt fon Paskvalati, a današnji izgled je dobila 1791. godine. U skladu sa tadašnjom bečkom tradicijom, kuća je nazvana prema svom vlasniku. Paskvalatijev sin Johan je bio dobar prijatelj sa Betovenom, te je stan na četvrtom spratu ostavljao neiznajmljenim u vreme dok je kompozitor živeo negde drugde – obično u letnjim rezidencijama van Beča ili u svom drugom stanu. 

Baron Jozef Benedikt fon Paskvalati (1733-1799), vlasnik istoimene kuće, bio je doktor iz Trsta koji je dobio plemićku titulu 1777. godine. Među njegovim pacijentima bila je i carica Marija Terezija. Baron Paskvalati je kupio ovu kuću na aukciji 1786. godine. Staru zgradu je potom zamenio novom sa četiri sprata, a 1791. godine je kupio malu dodatnu kuću na uglu Schreyvogelgasse i preuredio je u skladu sa planovima Petera Molnera. Ta kuća je takođe dobila četiri sprata i pripojena je prvoj kući. 

Njegov sin Johan Baptist fon Paskvalati (1777-1830) bio je ovlašćeni veletrgovac i agent pri carskom dvoru. On je izdavao stan Betovenu 1804. godine i ostavljao ga slobodnim dok god je kompozitor živeo negde drugde. Godine 1818. prodao je svoj deo kuće porodici svoje sestre, koja je nakon udaje dobila prezimena fon Leber. Johan fon Paskvalati je bio Betovenov dugogodišnji prijatelj. „Stan nije za iznajmljivanje; Betoven će se ponovo vratiti.“ – bile su reči barona Johana Baptista fon Paskvalatija. 

Jedna od najznačajnijih kompozicija, nastala tokom boravka u Paskvalatijevoj kući, jeste Betovenova jedina opera. Premijerno je izvedena, u izvornoj verziji kao Leonora, 20. novembra 1805. godine u Theater an der Wien. Nakon nekoliko revizija, opera je dobila konačnu formu pod imenom Fidelio 1814. godine, kada je i ponovo postavljena na scenu u Kärntnertortheater. Pored ove opere, Betoven je tokom boravka u Paskvalatijevoj kući radio i na drugim kompozicijama, poput Pete, Sedme i Osme simfonije, Klavirskog trija u B-duru ili čuvene bagatele za klavir Za Elizu. 

Za Elizu

Proučavalac Betovenovog stvaralaštva Ludvig Nol objavio je kompozitorov komad Za Elizu 1867. godine. Rukopisna verzija te kompozicije danas više ne postoji. Prihvaćen je podatak da je nastala 27. aprila 1810. godine. Nol navodi da se u partituri nalazi posveta „za Elizu“ napisana Betovenovim rukopisom. Međutim, koliko je poznato, nije postojala nijedna žena pod tim imenom u krugu kompozitorovih prijatelja i poznanika. Nol je takođe naglasio da je rukopis te kompozicije, za koji tvrdi da ga je sam video, pronađen u ostavštini Tereze Malfati, kojoj se Betoven udvarao u vreme nastanka komada. Neki drugi proučavaoci Betovenovovg života smatrali su da je Nol možda pogrešno prepisao navedenu posvetu na rukopisu, te da je ona mogla biti upućena Terezi, a ne Elizi. U svakom slučaju, kome god bila posvećena, bagatela je danas svakako jedna od najpoznatijih kompozicija Ludviga van Betovena.  

Opera Fidelio

Napoleon Bonaparta je okupirao Beč 13. novembra 1805. godine tokom Rata treće koalicije i zauzeo prostorije narednog dana u zamku Šenbrun. Premijera Betovenove opere Fidelio desila se nekoliko dana kasnije u Theater an der Wien, ali je skinuta sa repertoara samo nakon tri predstave. Delo je očigledno izvedeno u krajnje nepovoljnom trenutku, zato što je zbog dolaska francuskih trupa mnogo stanovnika Beča napustilo grad. Betoven je u mladosti veoma cenio Napoleona, bio je generalno oduševljen idejama Francuske Revolucije, ali je vremenom to oduševljenje prelazilo u skepticizam i naposletku osuđivanje Napoleonovog oportunizma i želje za moći.

Firentinski kompozitor Luiđi Kerubini (1760-1842) stigao je u Pariz 1788. godine i uskoro postao jedan od vodećih predstavnika francuske revolucionarne opere, sa delima poput Les deux journée (1800). Tokom boravka u Beču 1805. godine upoznao je Betovena, koji je veoma cenio njegovu muziku. Jean Nicolas Bouilly, čije je delo Léonore ou l’amour conjugal predstavljalo inspiraciju za libreto Betovenove opere Fidelio, takođe je bilo izvor i za libreto navedene Kerubinijeve opere. 

Kompozitor Ignac fon Zejfrid postao je muzički direktor u Freihaustheater u Beču 1797. godine. Istu poziciju je držao i u Theater an der Wien od 1801. godine nadalje. Jedna od njegovih dužnosti bila je da vodi probe Betovenove opere Fidelio. Princ Karl Lihnovski i njegova supruga Marija Kristijana, rodom grofica Tun-Hoenštajn, bili su među Betovenovim pokroviteljima u Beču. Princeza Lihnovski je svirala partituru Betovenove opere Fidelio na klaviru u decembru 1805. godine prilikom jednog okupljanja u svom domu. Advokat Jozef Zonlajtner (1766-1835) radio je kao sekretar pri Bečkom dvorskom pozorištu od 1804. do 1814. godine. On je preradio originalni libreto za potrebe Betovenove opere negde oko 1805. godine. 

Dok je Betoven još bio dete, u rodnom Bonu je pronašao prijateljsko okruženje u domu porodice Brojning. Budući kompozitor je tamo mogao da uđiva u bogatoj biblioteci koja mu je bila na raspolaganju. Advokat Štefan fon Brojning (1774-1827) stigao je u Beč 1801. godine, gde je postao službenik pri Habzburškom carskom ratnom savetu (Hofkriegsrat). Konstantno je podržavao Betovena. On je dao svoj doprinos prilikom ponovnog pisanja libreta za drugu verziju Betovenove opere Fidelio.

Ana Milder Hauptman (1785-1838) bila je jedna od najpoznatijih pevačica svog vremena. Počela je svoju karijeru operske pevačice u Beču, a potom je nastupala u mnogim drugim gradovima Evrope. Provela je deo svog radnog veka i kao članica Dvorske opere u Berlinu u periodu od 1816. do 1831. godine. Posebno se istakla kao interpretator uloga iz Glukovih opera, a učestvovala je u istorijskom izvođenju Bahove Pasije po Mateju pod dirigentskom palicom Feliksa Mendelsona. Ana Milder je pevala ulogu Leonore u sve tri verzije Betovenove opere. Radnja ove opere donosi priču o Leonori koja prerušena u stražara Fidelija pokušava da spase svog voljenog Florestana. Betovena je inače privlačila tematika sa elementima heroizma, požrtvovanja i trijumfa.

Betovenovi prijatelji

Kompozitor je imao prijatelje kako među umetnicima tako i među aristokratijom. Neke od njih sam već predstavljala u ranijim tekstovima na ovom blogu, a ovde bih kratko predstavila dvojicu njegovih bliskih saradnika. Bili su to Domeniko Artarija, muzički izdavač, kao i već spomenuti Jozef Andreas Štrajher, pijanista, kompozitor i graditelj klavira. 

Domeniko Artarija je došao u Beč 1787. godine da radi u umetničkoj galeriji i izdavačkoj kući Artarija, koja je bila vlasništvo njegovog oca i strica. Od 1902. godine Domeniko je vodio kompaniju zajedno sa Trankvilom Molom, a dve godine kasnije je preuzeo poslovanje sam. Trgovac umetničkim delima i muzički izdavač počeo je objavljuje Betovenova dela 1793. godine. Bio je kompozitorov prijatelj. Izdavačka ustanova Artarija se nalazila u kući Zum englischen Gruß, koja je kasnije srušena. To je danas lokacija u prvom bečkom okrugu. Kompanija i danas postoji, radi u novoj zgradi koja je na istom mestu izgrađena 1902. godine, ali se više ne bavi muzičkim izdavaštvom. 

Johan Andreas Štrajher bio je pijanista i kompozitor. Rođen je 1761. godine u Štutgartu. Godine 1794. oženio je Nanete Štajn, ćerku Johana Andreasa Štajna, graditelja klavira iz Augzburga. Bračni par se nakon venčanja preselio u Beč, gde se Štrajher posvetio fabrici klavira koju je posedovala njegova žena. Iz te fabrike je potekao i klavir napravljen za Betovena 1809. godine. Nanete je inače bila izvanredna pijanistkinja, koja je svirala pred Mocartom još kao osmogodišnja devojčica. Sa Betovenom je kasnije svirala komade u četiri ruke. Kompozitor je sa porodicom Štrajher imao blisku privatnu i poslovnu saradnju: osim što su provodili vreme muzicirajući, davali su jedno drugom savete oko poboljšanja tehničkih aspekata klavira.

U današnjem trećem bečkom okrugu u ulici Ungargasse Štrajher je izgradio dvoranu, koja je vrlo brzo postala jedna od najpoznatijih koncertnih sala i centar bečkog muzičkog života tokom Vormärz perioda (od Bečkog kongresa 1815. do Revolucije 1848. godine). Zidovi ovog salona su bili ukrašeni portretima poznatih muzičara, uključujući Betovena koji je u toj dvorani često nastupao svirajući na Štrajherovom klaviru, instrumentu koji je veoma cenio. U Betovenovoj kući u Beču, koja se danas nalazi u devetom okrugu, izložen je klavir sa pet pedala kompanije Štrajher iz 1821. godine. Kompozitor je svirao na klavirima različitih graditelja, ali je najviše voleo instrumente iz radionice Štrajher.

Betoven i Gete

"Upoznao sam Betovena. Njegov talenat me je oduševio. Međutim, njegova ličnost je veoma temperamentna, čak i odbojna. On se ni ne trudi da učini sebe prijatnijim za druge ljude. Mora mu se oprostiti na tome i pokazati sažaljenje, zato što gubi sluh i to više utiče na njegov društveni život nego na njegovo stvaranje muzike." - ove reči je zapisao Johan Volfgang fon Gete u pismu upućenom svom prijatelju nakon što je upoznao Betovena u Teplicama.

Betoven je još u mladosti čitao i proučavao Geteova dela, a prve kompozicije pisane na pesnikove stihove potiču još oko 1790. godine, mnogo pre nego što su se prvi put sreli 1812. godine. Betovenova muzika za Geteov pozorišni komad Egmont predstavlja vrhunac umetničke saradnje između dvojice umetnika. Uvertira za ovu tragediju danas je jedna od najpopularnijih i često se svira na koncertima umetničke muzike. Delo sadrži deset numera i premijerno je izvedeno 1810. godine u Burgteatru. Godinu dana nakon što je završio sa komponovanjem scenske muzike za ovu Geteovu tragediju, Betoven je zapisao: "Razmišljam o tome da mu sam pišem o Egmontu, zašto sam napisao partituru, samo zbog toga što volim njegovu poeziju."

Betovenov izgled - portreti i biste

Betoven je bio zdepast, visok 168 centimetara, imao je snažnu donju vilicu, uglovi usana su mu išli nadole. Imao je ravan nos, guste obrve, široko čelo i glavu punu razbarušene kose. Njegov spoljašnji izgled je često opisivan kao odbojan, zato što on nije uvek vodio računa o odevanju. Prijatelji ga opisuju i kao veoma temperamentnu ličnost, kao ćutljivu i asocijalnu osobu, naročito kada je počeo da gubi sluh. Brojni portreti koji su nastajali tokom kompozitorovog života, pa i kasnije, izgradili su svojevrsnu predstavu ovog umetnika kao uvek ozbijlnog, duboko zamišljenog, genijalnog stvaraoca koji se borio celog života sa nevoljama koje su ga snalazile, a bilo ih je zaista mnogo. Odrastao je sa ocem alkoholičarem, kasnije je imao finansijskih problema, postepeno je gubio sluh, a mučno je bilo i iskustvo sa bratancem Karlom. 

Godine 1812. Betovenov prijatelj i graditelj klavira Johan Andreas Štrajher poručio je od vajara Franca Klajna bistu svog prijatelja za svoj klavirski salon. Duž zidova tog salona bile su postavljene biste poznatih muzičara. Klajn je načinio masku kompozitorovog lica kako bi kasnije mogao da napravi vernu bistu. Smatra se da je to umetničko delo veran prikaz kompozitora koji je tada imao 42 godine. 

Na osnovu žive maske, Klajn je načinio bistu kompozitora, ali taj zadatak nije bio nimalo lak. Dve cevčice su morale da mu budu ubačene u nozdrve, ali taj proces se morao ponoviti više puta, jer je kompozitor imao utisak da će se ugušiti. Na osnovu te maske, nastale su kasnije i biste vajara poput Antona Ditriha i Kaspara fon Zumbuša. 

Jedan od jedinstvenih portreta kompozitora predstavlja crtež Ludviga Ferdinanda Šnora fon Karolsfelda. Originalni crtež više ne postoji, a nalazio se u umetnikovom bloku za crtanje u kojem su se nalazili portreti niza ljudi, bliskih prijatelja uglednog doktora Johana Baptista Malfatija. On je bio i Betovenov lekar do smrti. Kompozitor je zaprosio Malfatijevu nećaku Terezu 1810. godine. Na tom crtežu vidimo kompozitora u netipičnom raspoloženju - veselom i opuštenom. 

Simfonijsko stvaralaštvo

Prekidajući rad na Petoj, Betoven je komponovao svoju Četvrtu simfoniju tokom leta i jeseni 1806. godine u Beču i Tropauu. Delo je posvetio grofu Francu fon Opersdorfu koji je i poručio delo. Na Petoj simfoniji kompozitor je radio nekoliko godina. Prve ideje je zapisao u jesen 1803. godine dok je planirao put u Pariz. Betoven je nameravao da svoje novo delo ponese sa sobom i da ga izvede u Parizu, ali je rad na simfoniji odložen zbog toga što su planovi za putovanje propali. Veliki deo posla oko komponovanja ove simfonije Betoven je uradio od početka 1807. do početka 1808. godine, istovremeno radeći i na drugim delima, poput Šeste simfonije. Prvo predstavljanje Pete simfonije desilo se 22. decembra 1808. godine u Theater an der Wien. Delo je posvećeno princu Lobkovicu i grofu Razumovskom. 

Prve muzičke ideje za Sedmu simfoniju Betoven je imao 1806. godine, a rad na samom delu verovatno je počeo negde u jesen 1811. godine. Simfonija je završena u maju naredne godine, a prvi put je izvedena 8. decembra 1813. godine u dvorani starog Univerziteta. Veliki uspeh na tom koncertu doživeo je Betoven mnogo više zbog kompozicije Velingtonova pobeda nego zbog Sedme simfonije, čija je prva tema prvog stava, pisana u ritmu sičilijane, navela Riharda Vagnera da celo delo nazove 'apoteozom plesa'. 

Naziv Betovenove kompozicije Wellington’s Victory odnosi se na glavnog komandanta engleskih trupa, ser Artura Velzlija Velingtona, koji je pobedio francuske vojnike u odlučujućoj borbi u severnoj Španiji u junu 1813. godine. Betoven je ovo delo u originalnoj verziji napisao za takozvani panharmonikon, mehanički muzički instrument koji je patentirao dvorski inženjer Johan Nepomuk Melcel. On je za svog prijatelja Betovena konstruisao i nekoliko ušnih truba kada je kompozitoru pogoršano stanje sa sluhom. Oni su prvobitno hteli da predstave ovo delo u nekoliko gradova Engleske, ali nakonšto je plan propao Betoven je priredio delo za veliki orkestar i to za potrebe dva dobrotvorna koncerta, koja su održana 8. i 12. decembra 1813. godine. Poznati kompozitori, poput Salijerija, Humela i Majerbera, angažovani su da pomognu u izvođenju dela. Salijeri je nadgledao kanonade, Humel udaraljke, a Majerber veliku olujnu mašinu. Delo počinje zvukom bubnjeva, a potom se citiraju melodije patriotskih pesama (Rule, Brittania!, Malbrough s’en va-t-en guerre). Završava se navodima britanske nacionalne himne God save the Queen. Delo je bilo po ukusu tadašnjeg vremena i pozdravljeno je ogromnim aplauzom. 

Betoven je komponovao Osmu simfoniju 1812. godine u rasponu od samo pet meseci. Partitura dela je štampana par godina kasnije i nije poput ostalih nosila nikakvu posvetu na naslovnoj strani. Simfonija je sa skromnim uspehom premijerno izvedena 27. februara 1814. godine u velikoj balskoj dvorani bečkog Hofburga (Großer Redoutensaal). Iako je do tada Betoven već uveo skerco u simfonijsku sktrukturu, ovde na mestu trećeg stava ipak imamo menuet.