Aleksa Šantić

Srpski pesnik i akademik Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se vratio u Mostar 1883. godine. U početku je vodio knjige u očevoj trgovini, a nekoliko godina kasnije započeo je književni i društveni rad. U Šantićevoj mladosti, na početku njegove književne karijere, u Mostaru je živeo čitav krug mladih ambicioznih ljudi: Jovan Dučić, Svetozar Ćorović, Osman Đikić. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Autor je antologijskih pesama: „Ostajte ovdje", „Emina", „Veče na školju", „Hasanaginica", „U magli“, „Anđelija" i prevoda „Lirskog intermeca“ Hajnriha Hajnea. Za života Šantić je objavio šest knjiga pesama, a za pozorište je napisao četiri komada od kojih mu je Hasanaginica nagrađena od Matice srpske i prikazivana na sceni. Od dramskih dela, Šantiću je na pozorinici igrana i Anđelija. 

Pesmu "Veče na školju" komponovali su Stevan Hristić i Josip Hace.

„Šantić je bio i ostao posle Vojislava Ilića najpopularniji pesnik moderne srpske poezije“ – piše u Narodnoj enciklopediji znameniti srpski književnik Veljko Petrović. Uz književni i pesnički rad, Aleksa Šantić se bavio i muzikom. Komponovao je nekoliko umetničkih, harmonizovao jedan broj svetovnih i duhovnih pesama, pokušavao da na umetničkoj osnovi sabere i obradi zbirke narodnih melodija, poput „rukoveti“ ili „venaca“, a proučavao je i veštinu horskog dirigovanja. „Ovo bavljenje muzikom i uživanje u muzičkom delu uticali su blagotvorno na Šantićevu poeziju, muzički je oblagodarili i obogatili plemenitim tonovima.“ – piše dr Jovan Radulović u Letopisu Matice srpske 1953. godine. 

Šantić je 1887. godine postao saradnik „Goluba”, zatim „Bosanske vile”, „Nove Zete”, „Javora”, „Otadžbine”. Naredne je osnovao Srpsko pevačko društvo „Gusle”, čiji je bio i predsednik. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete”. Godine 1896. kada je pokrenut književni list „Zora” bio je jedan od njenih prvih urednika. U Ženevu odlazi 1902. i tamo ostaje tri godine. Mostar ga je izabrao kao jednog od svoja četiri predstavnika za prvu skupštinu Narodne organizacije 1907. godine. Naredne godine je počeo ozbiljno da oboleva, najpre od kamena u bubrezima, a posle, nakon Prvog svetskog rata, od toboparalize. Za vreme aneksione krize bio je sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem prebegao u Italiju i stavio se na raspolaganje srpskoj Vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo do 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata bio je zatvoren kao talac i u dva puta ponavljanoj parnici optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. godine.