Leto u klasičnoj muzici

Tema godišnjih doba je veoma rasprostranjena u umetničkoj muzici, od čuvenih Vivaldijevih koncerata preko romantičarskih klavirskih minijatura do baletskih ostvarenja ili simfonijskih poema. I ne samo u muzičkoj, nego i u likovnoj umetnosti. Neretko se godišnja doba pojavljuju i u poeziji, stvarajući neophodnu atmosferu. Ovoga puta odabrala sam upečatljiva orkestarska dela iz opusa Aleksandra Glazunova, Frederika Delijusa, Huga Alfena i Antona Veberna. 

Ruski kompozitor Aleksandar Glazunov sebe je video pre svega kao simfoničara, te je žanru baleta posvetio samo nekoliko ostvarenja. Međutim, upravo mu je balet Godišnja doba iz 1900. godine doneo veliki uspeh. Koreografiju je osmislio čuveni Marijus Petipa, a uloge su bile poverene zvezdama Carskog baleta u Sankt Peterburgu. Osim toga, uspehu dela doprineli su melodijska invencija i umeće orkestriranja samog kompozitora, koji je bio student Nikolaja Rimskog-Korsakova. Jednočini balet je podeljen na četiri scene koje odgovaraju godišnjim dobima. Treća scena opisuje leto, tu gledamo igru cveća, gde različci i makovi plešu u zanosnom ritmu valcera, čujemo nezaobilazan zvuk harfe, ali i drvenih duvačkih instrumenata (flaute, klarineta), a na sceni se pojavljuju i likovi iz mitologije – satiri, faunovi, vodene nimfe. Kao što se i očekuje od baleta, muzika je veoma slikovita i raznobojna. 

Anders Zorn: Ples za letnju dugodnevicu

Jedan od najpoznatijih švedskih kompozitora romantizma bio je Hugo Alfen. Bio je i violinista i dirigent, studirao je muziku u rodnom Stokholmu. Pisao je orkestarsku, horsku, vokalnu i kamernu muziku. On je u svojoj rodnoj zemlji bio kao Edvard Grig u Norveškoj ili Jan Sibelijus u Finskoj. Van granica domovine najpoznatiji je po svojoj Švedskoj raspodiji br. 1, nazvanoj Midsommarvaka. Ova simfonijska poema je komponovana 1903. godine tokom Alfenovog boravka u Danskoj. U partituri je opisana kao fantazija na poznate švedske narodne melodije koje dočaravaju proslavu dočeka leta u Švedskoj. Ideju za pisanje ove kompozicije Alfen je dobio još u periodu između 1892. i 1895. godine, kada je provodio letnje mesece u okolini Stokholma, gde je priroda bila najlepša. Alfen je tada provodio vreme s meštanima i učestvovao, uglavnom kao posmatrač, a ponekad i kao violinista, u proslavama dočeka leta. Svoju Švedsku rapsodiju opisao je kao hvalospev švedskoj naravi i švedskoj prirodi. Na gornjoj slici vidi se prikaz navedene proslave. Reč je o tradicionalnim plesovima koji se izvode tokom proslave letnje dugodnevnice u Švedskoj, često oko majskog stuba (majstång), uz narodnu muziku, vence od cveća i svečanu atmosferu.

 

Jelka Rozen: Delijus u bašti u Greu

Engleski kompozitori kasnog romantizma bili su veoma naklonjeni prirodi, te se u njihovim opusima često nailazi na programska ostvarenja tog tipa. Frederik Delijus je bio jedan od njih, a za sobom je ostavio nekolicinu kompozicija koje u svom naslovu imaju reč ‘leto’. Sa vama ovoga puta delim dve orkestarske kompozicije, koje imaju svojevrsni pandan i u slikarskom opusu njegove supruge. Frederik Delijus je 1896. godine upoznao Jelku Rozen, nemačku slikarku rođenu u Beogradu, ćerku diplomate Georga Rozena i unuku Ignaca Mošelesa. Studirala je slikarstvo u Parizu i govorila tri jezika – nemački, engleski i francuski. Dok je živela na Monparnasu, Jelka je upoznala mnoge umetnike, poput Ravela, Forea, Gogena, Munka i drugih. Stilski je pripadala impresionizmu i poentilizmu. Provodila je dosta vremena slikajući tokom letnjih meseci u velikoj kući s prelepom baštom u Greu na Loani, mestu koje se nalazi 70 kilometara južno od Pariza, poznatom po posetama umetnika. Često je na svojim platnima koristila pastelne boje, a njena bašta, kao i okolni pejzaži, bili su najčešće teme za slikanje. Kompozitor i slikarka su delili ljubav prema umetnosti i muzici. Jelka je nakon njihovog prvog susreta pozvala Delijusa da joj se pridruži u Greu kad god to želi, a obostrana osećanja su dovela do sklapanja braka 1903. godine. U tom mirnom okruženju Delijus je pronašao savršeno mesto za stvaranje muzike. Upravo je ta bašta bila inspirativna za Jelku kao likovnog i Delijusa kao muzičkog umetnika. O tome svedoče njene slike, kao i Delijusove kompozicije, poput simfonijskih poema U letnjoj bašti (1908) i Letnja noć kraj reke (1911). 

 

Pre nego što je postao kompozitor atonalne muzike, Anton Vebern je pisao kasnoromantičarsku muziku, po ugledu na svog idola Riharda Vagnera. Rođen u godini njegove smrti (1883), Vebern od oca na poklon nakon završene srednje škole dobija putovanje u Bajrojt, gde ga je očarala Vagnerova muzika. Međutim, nakon što se 1903. preselio u Beč, imao je prilike da čuje orkestarska ostvarenja Riharda Štrausa. Vebern je bio veliki ljubitelj prirode, te inspirisan poemom pesnika i filozofa Bruna Vilea, 1904. godine piše kompoziciju Im Sommerwind. Muzika te očaravajuće orkestarske idile zasniva se na nasleđu velikana nemačke muzike, kao što su Vagner i Štraus. Vileova poema čini deo romana Otkrivenja kleke: Roman onoga koji sve vidi. Šesta knjiga, Erkenne dich selbst (Upoznaj samog sebe), počinje pesmom koja opisuje šumu i letnji vetar kako prolazi kroz paprati i borove, sa smolastim mirisom u vazduhu i kupinovim viticama svuda unaokolo. Pesma se završava pitanjem: „Znaš li, zamišljena dušo, šta te čini srećnom?“ i odgovara: „Beskrajni mir.“ Pesma u celini predstavlja himnu seoskom životu, s vetrom koji donosi zvuke i mirise leta. Ovo delo je bilo Vebernova prva kompozicija za veliki orkestar, koju je započeo sa 19 godina, iako je komponovanjem počeo da se bavi pet godina ranije. Delo je raskošno i puno slikovitih efekata koji dopunjuju Vilovu pesmu. Kraj idile, koji odgovara pesničkom pozivu na beskrajni mir, završava se dinamičkom oznakom: bis zu gänzlicher Unhörbarkeit (do potpune nečujnosti). I upravo je to jedna od inovacija ovog dela – ono koristi zvuk podjednako kao i tišinu kako bi dočaralo ideju leta, šume i nevidljivog vetra koji kroz nju prolazi.