Veliki slikari - Rembrant van Rijn

Na početku života, Rembrantu je sve išlo od ruke: nije morao da nasledi očev mlinarski zanat, a nakon svega nekoliko meseci provedeni na univerzitetu u rodnom Lajdenu, roditelji mu izlaze u susret i šalju ga u slikarsku školu. Podržali su ga i kada se zaputio u Amsterdam da uči sa tamošnjim slikarskim majstorima. Već sa osamnaest godina Rembrant ima sopstvenu slikarsku radionicu. Iako ne dobija još uvek porudžbine, s uživanjem slika članove svoje porodice, prikazujući ih kao istorijske ili biblijske likove. U početku slike kupuju poznanici, a zatim i poznanici tih poznanika, vest o njemu se zato brzo širi gradom i on dobija prve porudžbine. Nakon očeve smrti, Rembrant odlazi 1630. godine u Amsterdam, gde počinje da sarađuje s trgovcem Hendrikom van Ojlenburgom. Mladići otvaraju sopstvenu radionicu za slikarsko-restauratorske radove, a uz nju i dućan za prodaju umetničkih dela. Rembrant tada mnogo radi u žanru portreta - od 1631. do 1640. godine naslikao je čak šezdeset i jedno platno te vrste. Godine 1632. dobija prvo značajnu porudžbinu koja mu je promenila život. Reč je grupnom portretu za esnaf amsterdamskih lekara - Čas anatomije doktora Tulpa. Bilo je to prvo slikarevo iskustvo u domenu grupnog portreta. Javni časovi na leševima organizovani su samo jednom godišnje, pa je prikazana tema bila veoma retka. Na slici je prikazan leš Adrijana Adrijansa, stanovnika Lajdena, koji je zbog krađe obešen 31. januara 1632. godine. Obdukciju vrši doktor Nikolas Tulp, prvi anatom Društva amsterdamskih lekara. Kompozicija slike nije zamišljena na tradicionalan način. Umesto svečanog prikazan statilnih figura, pred nama je živa i dinamična grupa sedmoro ljdi koji sa zanimanje slušaju predavača. Slika je doživela neverovatan uspeh i donela zvanično priznanje tada mladom, dvadesetšestogodišnjem slikaru. Gotovo četvrt veka kasnije s jednakim oduševljenjem dočekana je Rembrantova slika Čas anatomije doktora Dajmana, koja je više od dva veka nakon svog nastanka fasicinira Vinsenta van Goga, koji u pismu bratu Teu kaže: "Sećaš li se fantastične boje tog leša? A njegovih stopala izrazito zemljane boje?"

 

Rembrant van Rijn: Čas anatomije

Osim uspeha, život u Amsterdamu doneo mu je i poznanstvo sa Saskijom van Ojlenburg, ćerkom gradonačelnika grada Leuvardena i sestrom od strica umetnikovog saradnika Hendrika. Godine 1634. sklopili su brak koji je umetnika uveo u više krugove amsterdamskog društva. Rembrant kupuje na kredit luksuznu kuću u najuglednijem delu Amsterdama, ima mnogo učenika, dobija porudžbine i lepo zarađuje. Međutim, voli i da troši novac, pa kupuje umetnička dela za svoju kolekciju. Nažalost, u braku sa Saskijom troje dece im je umrlo kod su bile bebe, ali se 1641. godine konačno rađa zdrav dečak Titus. Međutim, naredne godine umire Saskija, čije je zdravlje bilo narušenom tuberkulozom i čestim porođajima. Istovremeno, Rembrant je izazvao skandal naslikavši čuvenu Noćnu stražu, koja je bila rezultat porudžbine Udruženja građanske milicije. Zadatak je bio da naslika grupni portret dobrovoljačke čete navedenog udruženja, kojoj su pripadali najugledniji i najbogatiji amsterdamski građani. Slikar je bio dužan da predstavi šesnaest oficira na čelu s kapetanom Fransom Baningom Kokom, te je svaki od njih dao sto guldena s namerom da bude ovekovečeno na slici ravnopravno s drugima. Šta je Rembrant naslikao? Iz dubokog mraka, pravo kao posmatraču kreće se grupa naoružanih ljudi, obasjana svetlošću koja prodire sleva i izvlači iz magle čas deo figure, čas polovinu lica, čas odsjaje na šlemu i, sasvim neočekivano, devojčicu odevenu u svilenu haljinu. Postavilo se pitanje zašto su oficiri platili sto guldena da bi se neki jedva nazirali na platnu, a uz to ni kapetan nije sebe prepoznao na platnu, te je tražio da mu Rembarnt vrati novac. Nakon što se skandal donekle smirio, slika je ipak okačena iznad kamina u dvorani amsterdamske građanske milicije, gde je stajala gotovo dva veka, vremenom sve više prekrivena tragovima čađi. Zato se činilo da je na platnu prikazana četa oficira noću, pa je slika dobila nama danas poznati naziv, iako u originalu stoji: Izlazak čete građanske milicije kapetana Fransa Baninga Koka. Tek nakon što je 1975. godine slika restaurirana, dokazano je da se radnja odvija danju, te da grupa naoružanih stražara izlazi na svetlost iz senovitog ulaza s nadstrešnicom.  

 

Rembrant van Rijn: Noćna straža

Tokom svog života Rembrant je uradio oko osamdeset autoportreta - slika i crteža. Iz ranog perioda stvaralaštva izdvaja se Autoportret iz 1629. godine, gde umetnik ne usredsređuje svoju pažnju samo na sebe nego i na kicoško odelo koje nosi. Veoma brižljivo je naslikao svaki detalj, od masivnog zlatnog lanca do raskošnog nojevog pera koje krasi kapu. Na kasnijim autoportretima umetnik nastavlja da eksperimentiše s kostimima, ne zaboravljajući da izrazi sopstveni odnos prema životu. Tako o stabilnosti njegovog statusa kao uspešnog mladog umetnika svedoči poznati Autoportret sa zlatnim lancem iz 1633. godine. Rembrantovo lice se pojavljuje i na nekim drugim njegovim delima, gde se umetnik nalazi kao učesnik radnje ili posmatrač sa strane. Platna iz kasnijeg stvaralačkog perioda prikazuju čoveka u čijem se izgledu primećuju znaci umora, jer je Rembrant imao materijalne i porodične probleme. Na vrhuncu slave i porodičnog blagostanja, umire njegova supruga Saskija, zatim i žena s kojom je kasnije živeo, a potom i sin jedinac. Uprkos finansijskim poteškoćama, nastavlja da kupuje umetnička dela što ga naposletku dovodi do potpunog bankrotstva. 

 

Nemački slikar i istoričar umetnosti Joakim Zandrart zapisao je 1675. godine sledeće reči o Rembrantu:

 

"On je bio neobično aktivan čovek i da je samo umeo da bude lojalan i diplomata u odnosima s drugim ljudima, kao i da je razumnije upravljao svojim finansijama, mogao je znatno da uveća svoj imetak."

 

Slikar je optuživan zbog svojeglavosti i preziran zbog odlučnosti da ne izda vlastite predstave o zadacima umetnosti kako bi ugodio ćudima naručilaca. Umetnik je umro u potpunoj bedi 4. oktobra 1669. godine. O tom tužnom događaju nisu pisane ode ili epitafi, već iz skormne beleške u knjizi umrli u parohijskoj crkvi, na čijem groblju je slikar i sahranjen. 

Kada je bio na vrhuncu slave, gomile mladih ljudi iz cenjenih porodica dolazile su u Rembrantovu radionicu, želeći da postanu njegovi učenici. Međutim, majstor nije podlegao visokim honorarima, koji su mu nuđeni, nego je samo dostojne prihvatao da rade pod njegovim rukovodstvom. Jedan od umetnikovih biografa zapisao je sledeće o Rembrantovom načinu podučava mladih slikara u svojoj radionici:

"Ne gubeći dragoceno vreme na sitnice, Rembrant je tražio da se jegovi učenici takođe savesno odnose prema svom učenju; svaki propust ozbiljno im je naplaćivao. Želeći da sačuva individualnost svojih učenika i zaštiti ih od uzajamnih uticaja, odmah pored svoje radionice napravio je male komore odvojene tankim daščanim pregradama. Mladi slikari ni na trenutak nisu mogli da pomisle kako su se oslobodili budnog majstorovog oka. Ako bi ko od njih dopustio sebi neku suviše slobodnu šalu s modelom, ako bi se u nekoj od pregrada čuo odveć živahan razgovor i smeh, odjeknula bi preteća lupa štapa o pregradu - i u košnici Rembrantove radionice opet bi zavladao neometani rad u tišini." 

Sedam nizozemskih provincija oslobodilo se 1609. godine od španske vlasti i ujedinilo u nezavisnu državu koja je po svom uređenju bila demokratska. Među njima najbogatija provincija bila je Holandija, ali su umetnici tog doba izgubili svoje do tada najdarežljivije pokrovitelje - aristokratiju i crkvu. Tada sve više obični građani revnosno kupuju umetnička dela, a najviše se traže žanr-scene koje prikazuju običan građanski život. Jedan engleski putnik je boraveći u Amsterdamu 1640. godine zapisao:

"Što se tiče slikarstva i sklonosti prema njemu, u tome se s Holanđanima niko ne može meriti. Svi bez izuzetka nastoje da ukrase svoje kuće umetničkim predmetima. Mesari i pekari, kovači i obućari - svi ukrašavaju svoje dućane  i domove izlažući slike najpoznatijih majstora."

Razvoj Rembrantovog stvaralačkog genija bio je u suprotnosti sa zahtevima tržišta. Prijatelji su pokušavali da ga ubede u to da se prilagodima zahtevima publike i da slika dela koja će naći svoj put do kupaca. Rodio sam se kao Rembrant i kao Rembrant ću umreti - govorio je neumoljivi umetnik ne želeći da se povinuje uvek promenljivom ukus publike. Zato su u njegovo vreme drugi umetnici, osrednji portretisti, smatrani pravim predstavnicima holandskog slikarstva, sve dok mnogo kasnije nije priznata veličina Rembrantove umetnosti.