Polina Vijardo - operska diva 19. veka

Porodica Garsija

Polina Vijardo je bila najmlađe dete Manuela i Hoakine Garsija, a rođena je 18. jula 1821. godine u Parizu. Polinin otac Manuel Garsija stariji bio je vrsni tenor i uticajni vokalni pedagog, omiljeni pevač Đoakina Rosinija, koji je upravo za njega kreirao ulogu Grofa Almavive u svojoj komičnoj operi Seviljski berberin. Polinina majka Hoakina takođe je bila po profesiji pevačica, a njen brat Manuel Garsija mlađi je pored operske karijere ostao najviše upamćen kao konstruktor laringoskopa, uređaja koji omogućuje pregled pevačevog vokalnog aparata. Iako su sva deca iz porodice Garsija bila muzički nadarena, među njima svakako i Polina, njihov najbolji izdanak bila je Polinina starija sestra Marija, prava operska diva 19. veka koja je plenila glasom, stasom i scenskom pojavnošću.

Pored toga što je odrasla u ovako neverovatnom okruženju, uz roditelje i starije rođake koji su svi u manjoj ili većoj meri bili talentovani za muziku, Polina je još kao dete bila svedok susreta i razgovora njene porodice sa najboljim umetnicima 19. veka. S obzirom da je njen otac imao prijateljske veze sa vodećim muzičarima tog doba, ne čudi što su njegova deca kasnije imala lakši prodor na evropske operske scene, čemu je naravno prethodilo odlično obrazovanje uz optimalne uslove za razvoj muzičkih sposobnosti.

Talenti Poline Vijardo

Ona je bila poznata operska pevačica čija karijera je trajala nešto više od dve decenije, a kada se povukla sa scene posvetila se vokalnoj pedagogiji i komponovanju, redovno priređujući muzičke salone u svom domu, gde su se okupljali neki od najvećih kompozitora iz epohe romantizma. Pored raskošnog glasa i izraženog glumačkog talenta, Polina je ostala upamćena i po tome što je tečno govorila španski, francuski, italijanski, nemački i ruski jezik. Njeni autoportreti pokazuju da je posedovala i dar za slikanje, a poznata je činjenica i da je sa velikim žarom čitala poeziju, što je potom uslovilo nastanak brojnih solo pesama za glas i klavir na stihove pesnika njenog vremena. Kako je mogla da se sporazumeva na različitim jezicima, tako u njenom opusu pronalazimo vokalne minijature pisane na ruske, nemačke, španske, francuske ili italijanske tekstove.

Muzičko obrazovanje

Polina je već od malena pokazala da poseduje snažan intelekt, ličnost željnu znanja i naravno iznimne muzičke sposobnosti. Već je kao osmogodišnjakinja bila toliko spretna na klaviru da je mogla da prati učenike u pevačkom studiju svog oca. Neko vreme njen učitelj klavira bio je ni manje ni više nego čuveni Franc List, koji je kao veliki virtuoz izazivao oduševljenje publike širom Evrope. Polina je tokom čitavog svog života bila odličan pijanista, mnogi umetnici su hvalili njeno sviračko umeće, uostalom njeno prvo pojavljivanje na koncertnom podijumu bilo je u ulozi klavirskog saradnika. Međutim, kada je njen otac umro, a to je bilo kada je Polina imala svega jedanaest godina, na majčin nagovor posvetila se pevačkoj karijeri iako je zapravo želela da bude profesionalni pijanista. Pored odličnih muzičkih temelja postavljenih u domenu pijanizma i belkanta, Polina je kao učenica Antonjina Rejhe, profesora Pariskog konzervatorijuma, upotpunila svoje obrazovanje, koje joj je i omogućilo da se nakon povlačenja sa operske scene posveti komponovanju vokalnih i instrumentalnih dela.

Polina Vijardo i Frederik Šopen 

Prijateljstvo Poline Vijardo sa Frederikom Šopenom bilo je veoma prisno, prožeto obostranim poštovanjem. Operska umetnica ga je upoznala u letnjoj rezidenciji Žorž Sand u Noanu, gde je književnica provodila veći deo godine. Tokom letnjih meseci u tu kuću su zalazili mnogi istaknuti umetnici tog vremena, poput Franca Lista, Ežena Delakroa, Gistava Flobera, Onorea de Balzaka. Tamo je Šopen napisao nekoliko svojih značajnih kompozicija.

Vijardo i Šopen su često provodili vreme uz klavir, davali jedno drugom savete o muzici. Polina je mogla da čuje nešto korisno i konstruktivno od Šopena vezano za svoje kompozicije, a poljski pijanista je od nje mogao da nauči nešto više o španskoj muzici i vokalnoj umetnosti uopšte, koja ga je veoma zanimala i duboko inspirisala.

Na Šopenovoj sahrani oktobra 1849. godine Polina Vijardo je učestvovala u izvođenju Mocartovog Rekvijema, a iz pisma upućenog Žorž Sand vidimo da ju je veoma rastužila vest što je mladi umetnik preminuo. Prema njenim rečima, tek kada je saznala za njegovu smrt, na sasvim formalan način, posredstvom potpunih stranaca, shvatila je koliku je naklonost gajila prema njemu.

„On je bio plemenita duša. Srećna sam što sam ga poznavala i što sam mu bila prijatelj.“ – rekla je Polina Vijardo.

Da je zaista cenila kompozitorove klavirske minijature, pokazuju njeni aranžmani tih komada za glas i klavir. Dobar deo Polininog kompozitorskog opusa čine upravo vokalni aranžmani instrumentalnih kompozicija drugih muzičara, a njene obrade Šopenovih klavirskih minijatura svakako su u tom domenu najpoznatije i najizvođenije. Dve zbirke od po šest pesama, zasnovanih na Šopenovim mazurkama, štampane su 1864. i 1865. godine, a nakon toga doživele su izdanja i na drugim jezicima, pa čak i poljskom jeziku.

Pored prisnog prijateljstva sa Frederikom Šopenom, koje je bilo ispunjeno veoma toplim obostranim osećanjima, Vijardo je održavala kontakte sa mnogim umetnicima tog vremena, često im pomažući da se probiju u svetu umetničke muzike. 

Polinini uspesi na operskim scenama

Prvu opersku ulogu Polina je ostvarila u londonskom Kraljičinom pozorištu 1839. godine. Tada je pevala ulogu Dezdemone u operi Otelo Đoakina Rosinija. Sa istom ulogom nastupila je potom i u Italijanskom pozorištu u rodnom Parizu i od tada je počela da niže uspehe u mnogim operskim kućama Evrope. Iako je Polina bila veoma toplo primana u pozorištima u Londonu i Nemačkoj, njena popularnost je naročito bila velika u Sankt Peterburgu, gde se prvi put pojavila 1843. godine na sceni Carskog pozorišta. Iz tog perioda potiče i poznanstvo, a potom i dugogodišnje prijateljstvo sa Ivanom Turgenjevim.

Polina kao kompozitor i pedagog

Polina nije nikada imala želju da postane slavan kompozitor, već je svoja dela pisala prvenstveno za svoje učenike. To naravno ne znači da njena ostvarenja imaju isključivo instruktivnu vrednost i da se izvode na ispitima ili proverama tehnike u muzičkim školama, već njena dela poseduju umetničku vrednost, a često su i izuzetno virtuzno koncipirana, te u skladu sa tim ipak prevazilaze domen školskog izvođaštva. Pored poznatih obrada Šopenovih mazurki, ali i kompozicija drugih muzičara, priređenih za glas i klavir, Polina Vijardo je pisala i originalna dela, ponajviše vokalne kompozicije, ali njen opus sadrži i horska i instrumentalna dela, kao i pet salonskih opera.

Muzički salon u domu porodice Vijardo

Tokom godina koje je porodica Vijardo provela u nemačkom gradu Baden-Badenu, nakon što je Polina okončala svoju opersku karijeru, umetnica se posvetila komponovanju i pedagogiji. Tada je i pisala kratke salonske opere za potrebe svojih studenata. Njena ideja je bila da se kroz ovakve intimne operske produkcije, zasnovane na učešću nekoliko pevača uz pratnju klavira, u okviru kućnog pozorišta koje je postojalo u svim rezidencijama u kojima je boravila porodica Vijardo, pruži prilika mladim pevačima da pored vokalnih sposobnosti razviju i scensko i glumačko iskustvo. Za tri salonske opere libreto je napisao ruski pesnik Ivan Turgenjev, inače veliki prijatelj porodice Vijardo, dok je za preostale dve i muziku i tekst pisala Polina.

Porodica Vijardo je u svoj dom redovno pozivala ugledne goste, četvrtkom uveče i nedeljom popodne, i taj važan segment Polininog života imao je odjeka u svetu muzičke umetnosti, zato što je ona svojim pokroviteljskim stavom prema mladim kompozitorima doprinela njihovom uključivanju u evropske tokove umetničke muzike. Ona je pomogla mnogim umetnicima francuskog romantizma, kao što su Šarl Guno, Žil Masne, Kamij Sen-Sans i Gabrijel Fore. Najbolji način da pomognete jednom kompozitoru jeste da učestvujete u izvođenju njegovih dela. Polina je premijerno tumačila naslovnu ulogu u Gunoovoj operi Safo.

Muzičke večeri koje su priređivane četvrtkom uveče u domu Vijardoovih bile su više formalnog karaktera, tada su spomenuti kompozitori bili u prilici da ostvare važne kontakte, te da izvođenja njihovih dela u okviru tih salona dopru do nekog ko bi bio u mogućnosti da im pomogne u razvoju karijere. Uostalom, na taj način je i sama Polina još kao veoma mlada devojka predstavljena pariskom društvu, pre nego što je debitovala na koncertnoj i operskoj sceni.

Nedeljom popodne je bilo mesta za zabavu i šalu, jer su se tada u Polininoj kući okupljali samo najbliži prijatelji, koji su rado izvodili operske parodije i igrali igru portreta. Ona je podrazumevala da svaki učesnik nacrta neki ljudski lik na papiru i da potom na osnovu tog crteža detaljno opiše fizičke i psihološke karakteristike te osobe.