Marija Malibran - operska diva 19. veka

Čuvena operska diva romantičarskog doba, Marija Malibran, rođena je 24. marta 1808. godine u muzičkoj porodici. Njeni roditelji - otac Manuel i majka Hoakina - brat Manuel mlađi i sestra Polina bili su profesionalni muzičari. I ne samo to, svi članovi porodice Garsija bili su - pevači. Ova porodica ostavila je velikog traga u istoriji muzike u oblasti operskog izvođaštva i vokalne pedagogije. Marija je pevala u operama koje su danas neizostavni deo repertoara poznatih operskih kuća širom sveta. Njena vrsta glasa - koloraturni kontraalt - danas je zaista retka pojava, pa su neke od uloga vremenom prilagođene mecosopranima ili sopranima.

Marija Malibran i Đoakino Rosini

Ime Marije Malibran se inače u velikoj meri vezuje za uloge u Rosinijevim operama, kao što su Otelo, Tankredi, Turčin u Italiji, Seviljski berberin, Pepeljuga i Semiramida. Mnogi kompozitori su se divili njenom izvanrednom talentu, lepoti, glumačkom umeću i širini obrazovanja, pa tako na jednom mestu upravo Rosini ovim rečima opisuje umetnicu: 

„Njena superiorna inteligencija, širina znanja i nezamislivo vatreni temperament činili su da ona zaseni svaku drugu ženu koju sam poznavao.“

Marija Malibran i Vinčenco Belini

Pored uloga koje je ostvarila u delima Rosinija, Marija Malibran je često pevala i u operama Vinčenca Belinija – ulogu Romea u delu Monteki i Kapuleti, ulogu Amine u Mesečarki, ulogu Norme u istoimenoj operi, kao i ulogu Elvire u operi Puritanci.

Među poštovaocima Marije Malibran bili su neki od najvećih romantičarskih kompozitora, poput Šopena, Mendelsona, Lista i Belinija, koji je u više navrata u svojim pismima izražavao divljenje prema njoj. Talentovani melodičar, Šopenov omiljeni operski kompozitor, majstor italijanskog belkanta, Vinčenco Belini je upoznao Malibranovu u proleće 1833. godine u Londonu, kada je ona sa velikim uspehom nastupala kao Amina u njegovoj operi Mesečarka (La Sonnambula). U jednom pismu koje je uputio svom kolegi sa studija, Belini otkriva koliko je on s jedne strane bio fasciniran njenim ogromnim talentom, dok je Marija s druge strane pokazala veliko interesovanje i naklonost prema njegovoj muzici, što je njemu veoma značilo kao kompozitoru.

I glas i stas

Ona je imala veoma elastičan glas, sa vanprosečnim opsegom od gotovo tri oktave, a na osnovu raznovrsnih ukrasa, složenih kadenci, fjoritura i trilera koje je sama zapisivala u partiture može se zaključiti da je sa lakoćom mogla da otpeva ono što bismo pre očekivali da ugledamo u partituri namenjenoj nekom virtuoznom instrumentu, poput violine ili flaute. Međutim, ono što je Mariju Malibran isticalo kao umetnicu jeste to što je ona umela svoje vokalne sposobnosti čisto tehničke prirode da upotrebi kao sredstvo za postizanje najraznovrsnijih osećanja. Pored toga, posedovala je i veliki glumački talenat, dobro se pokazala i kao komičar i kao tragičar, što ju je svakako činilo kompletnom umetnicom. O tome piše jedan francuski muzički kritičar:

„Glas Malibranove je sonoran, pun sjaja i snage, ima taj baršunasti kvalitet koji je davao posebnu boju njenim interpretacijama nežnih i strastvenih arija. Ona je posedovala sve ono što je umetnost operskog pevanja tražila – živahnost, preciznost, fleksibilnost i lakoću izvođenja različitih fjoritura i ukrasa, a tome je po potrebi dodavala snagu, gracioznost ili koketnost.“

S obzirom da je posedovala vanserijski glasovni opseg, počev od dubokih tonova kontraalta do najviših tonova koloraturnog soprana, Marija Malibran je podjednako dobro pevala uloge pisane za raznovrsne ženske glasove. Takve operske pevačice pripadaju posebnoj vrsti ženskog glasa koja nosi naziv soprano sfogato. To su bili duboki ženski glasovi koji su pored dobrog donjeg registra i tamne boje posedovali i tonove visokog registra soprana, čak i najviše tonove koloraturnog soprana. Takve pevačice su zaista bile retke u istoriji muzike, a pored Marije Malibran izdvajaju se i Đudita Pasta, Izabela Kolbran ili Đuzepina Streponi. Muzički stručnjaci smatraju da je i Marija Kalas bila dostojna predstavnica ovog faha.

Operska karijera

Nakon svog operskog debija u Londonu, kada je sa nepunih osamnaest godina pevala ulogu Rozine u Seviljskom berberinu, Marija Malibran je sa porodicom oko dve godine boravila u Americi, gde je oduševljavala njujoršku publiku svojim nastupima. Tih godina porodica Garsija je zapravo bila prva koja je donela zvuk italijanske opere u Ameriku, izvodeći dela oslanjajući se na sopstvene snage, što nije bilo teško s obzirom da se cela porodica profesionalno bavila pevanjem. Prva opera koju su izveli bio je Rosinijev Seviljski berberin novembra 1825. godine – otac Manuel pevao je ulogu grofa Almavive, njegova žena tumačila je Bertu, sin Manuel bio je sluga Figaro, dok je Marija pevala Rozinu. 

Krajem 1827. godine Marija se vratila u Evropu u želji da razvije svoju karijeru. Najpre je postigla ogromne uspehe u rodnom Parizu gde je bila slavljena kao najpopularnija primadona francuske prestonice, osvojivši mnoge istaknute umetnike poput Stendala, Lamartena, Sandove, Lista, Rosinija i Šopena. Uspešno je nastupala i u Londonu, gde je upoznala Belinija, a naročito je bila voljena u Italiji, gde je takođe više puta oduševljavala ljubitelje operske umetnosti. Možemo samo zamisliti kako bi dalje tekao život ove izvanredne umetnice da nije tragično stradala kada je 1836. godine pala sa konja. Iako je tom nesrećnom prilikom zadobila ozbiljne povrede, Marija je odbila da poseti lekara i nastavila je neumorno da nastupa, sve dok nekoliko meseci kasnije nije preminula u svojoj 28. godini.