Mocartova putovanja

Porodica Mocart: Volfgang, Marija Ana i Leopold

 "Najbolje obrazovanje dobiće pametan čovek putujući."

Ove Geteove reči najbolju potvrdu pronalaze u životu Volfganga Amadeusa Mocarta, koji je zaista mnogo putovao, preduzevši ukupno 17 putovanja tokom svog kratkog života. Proveo je 10 godina, dva meseca i dva dana na putu. Neverovatno, zar ne? Tada je to bio jedini način da se o talentima malog Volfganga i njegove sestre Marije Ane čuje van rodnog Salcburga. Njihov otac Leopold je toga bio svestan, iako su mu mnogi kasnije zamerili što je svoju decu izložio takvom naporu. Mocart je prvi put krenuo na putovanje s porodicom kada je imao šest godina. Bilo je to tokom karnevalske sezone 1762. godine. Uputili su se u Minhen kako bi nastupali pred knezom Maksimilijanom III. Pojedinosti vezane za to gostovanje nisu poznate. Poslednje putovanje, tri meseca pred smrt, odvelo je Mocarta u Prag na premijeru opere Titovo milosrđe. Između toga, Volfgang je posetio brojne gradove u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i drugim državama. 

 

Kao nijedno drugo dete njegovog uzrasta, Mocart je imao priliku da upozna evropsku muzičku scenu, kompozitore i muzički stil tog vremena. Međutim, ta putovanja nisu bila značajna samo za njegovo muzičko stvaralaštvo, već su odigrala važnu ulogu u oblikovanju njegove ličnosti, pre svega kroz nastupe pred evropskim plemićkim porodicama. Tokom godina provedenih u Beču - od 1781. do 1791. godine - nije toliko putovao. Živeo je u jednom umetničkom ambijentu koji ga je oblikovao i inspirisao. Ne treba zaboraviti da je tada imao i porodicu, što je dovoljan razlog za vođenje mirnijeg života. Zahvaljujući tim putovanjima Mocart je postao ono što je naposletku bio - zrela umetnička ličnost. Tokom tih putovanja on je dobio porudžbine za nove kompozicije, dobio je stimulans za dalji rad, bio je inspirisan muzičkim životom drugih gradova, od kojih su neki bili daleko razvijeniji od rodnog Salcburga. Mocart je mnogo toga naučio tokom tih putovanja, a upoznao je ne samo brojne muzičare, već i druge poznate ličnosti tog vremena. Sva ta iskustva su oblikovala njegovo stvaralaštvo i kompozitorski stil.

 

***

Najvažnije prevozno sredstvo tog vremena bile su poštanske kočije, koje su osim ljudi prevozile pisma i robu. Iako je postojao dobro organizovan sistem putovanja s usputnim stanicama, gde su putnici mogli da se okrepe u gostionicama, prenoće, te da se pobrinu o konjima, putovanje kočijama bilo je veoma neprijatno. Danima bi sedeli u uskim kočijama s nepoznatim ljudima, sasvim nezaštićeni od vetra, kiše i nevremena. Najbolje rešenje bilo je da se putuje sopstvenim kočijama. Leopold je već prilikom prve posete Beču kupio kočije, koje su se dobro pokazale kada je porodica krenula na veliko evropsko proputovanje, koje je trajalo tri godine, pet meseci i 20 dana. Kada su prelazili Lamanš, Mocartovi su putovali brodom, a kočije su ostavili u Kalaju. Leopoldu je zbog mučnina naročito teško padalo putovanje preko vode.

 

Ukoliko su u nekom gradu duže ostajali, a jedan od najčešćih razloga bili su tehnički problemi oko kočija, iznajmljivali bi sobe koje su često bile skučene, hladne i skupe. Mada, uz dobre preporuke, mogli su ponekad imati i sreće, pa spavati u plemićkim palatama ili kućama bogatih pripadnika buržoazije. U zavisnosti od vremenskih prilika, kočije su mogle da se kreću od 5,5 do 7,5 kilometara na čas, a između stanicama, gde se moglo odmoriti, putnici bi morali da sede do četiri i po sata. Tadaje, recimo, od Salcburga do Minhena putovanje trajalo oko 29 sati. U Italiji se zbog čestih vrućina neretko putovalo noću. 

 

S obzirom na prirodu prevoza, putnici su morali dobro da isplaniraju šta će spakovati ako kreću na duže putovanje. Mocartovi su najlepša svečana odela neizostavno nosili, jer su ih oblačili kada su nastupali pred plemićkim i kraljevskim porodicama. Nosila se i letnja i zimska odeća, a tokom putovanja vraćali bi za Salcburg odeću i predmete koje nisu koristili, pa su tako smanjivali količinu prtljaga, što je sigurno uticalo i na brzinu kretanja kočija. Najvažnije je bilo da se ponesu instrumenti - klavikord koji su u porodici zvali putni klavir (Reiseclavier) i violine. Uz to, nosili su i notni materijal, kao i pisma preporuka, jer su ona omogućavala brži prijem u plemićke palate. Za potrebe putovanja po Italiji, Leopold je poneo dvadeset pisma preporuke. 

 

Plan poštanskih stanica, vodiči, planovi gradova, putna apoteka, pribor za jelo, knjige za učenje stranih jezika, posuda za čaj i šećer - sve su to nosili Mocartovi kada su kretali na dalek put. Kao uspomene na preduzeta putovanja i posećena mesta, kupovali bi suvenire poput relikvija, vulkanskog kamenja ili knjiga o posećenim starinama. Moralo se naći mesta i za poklone koje su deca dobijala nakon nastupa pred bogatim plemićima - satove, šnale za cipele, prstenje i druge vredne stvari. 

 

*** 

Ne postoji bolji način da se razumeju život i delo Volfganga Amadeusa Mocarta od razmatranja njegovih putovanja po Evropi. Mocart je tokom svog kratkog života posetio deset evropskih zemalja i više od dve stotine gradova. Bili oni mali ili veliki, u njima se nalaze tragovi velikog kompozitora muzičkog klasicizma. Planiranje i realizacija tih putovanja, od 1762. do 1773. godine, bili su u rukama njegovog oca Leopolda. Glavni razlozi za takva putovanja u to vreme bili su obrazovanje i dalje usavršavanje, ostvarivanje kontakata sa drugim učenim ljudima, što su u Mocartovom slučaju bili muzičari i muzički teoretičari, zatim sticanje znanja, razmena mišljenja i akademskih iskustava.

Sažeti pregled država i gradova koje je posetio posmatraćemo iz perspektive današnjih evropskih zemalja, imajući na umu da neke od njih u Mocartovo vreme kao takve još nisu postojale. 

Belgija i Švajcarska

Teritorija današnje Belgije je za Mocarta bila samo prolaznog karaktera na putu ka Francuskoj tokom velike porodične turneje po Zapadnoj Evropi. Ta troipogodišnja turneja je kao svoj glavni cilj imala velike muzičke prestonice poput Pariza i Londona. Švajcarska je takođe bila zemlja kroz koju je Mocart prolazio i to u povratku iz Pariza prema Salcburgu u jesen 1766. godine. 

Nemačka

Mocart je u pet navrata odlazio u Nemačku - tri puta je bio u Minhenu i po jedanput je posetio Berlin, Drezden, Lajpcig i Frankfurt na Majni. Tokom velike porodične turneje po Zapadnoj Evropi, kao i prilikom drugog putovanja u Pariz, Mocart je ostavio traga u sedamdeset i tri grada. Pet puta je bio u Augzburgu, rodnom gradu svog oca Leopolda. Četiri puta je boravio u Manhajmu, gde je između ostalog upoznao članove tamošnje dvorske kapele. Tri puta su ga putovanja vodila do Švecingena i Majnca.

Karl Teodor

Maksimilijan III

Mocart je razvio posebnu vezu sa dvorom u Manhajmu, na čijem su čelu bili prinčevi Karl Teodor i Maksimilijan III. To je bilo mesto gde se mladi kompozitor nadao da će dobiti stalno nameštenje, iako do toga naposletku nije došlo. Međutim, muziciranje tamošnjeg orkestra i uspostavljanje veza s vrsnim muzičarima umnogome su uticali na njegovo kompozitorsko stvaralaštvo.

Razlog zbog kojeg se u Manhajmu tako dobro muziciralo leži u tome što su plemići na čelu tog dvora bili veliki ljubitelji muzike. Princ Karl Teodor je ostao poznat u istoriji ne samo kao veliki ljubitelj, nego i kao pokrovitelj muzike. Mocart je za njega napisao operu Idomeneo. Supruga Karla Teodora je bila obrazovani muzičar, pa joj je Mocart posvetio šest sonata za klavir i violinu. Princ Maksimilijan III je bio prvi plemić kojem je Leopold predstavio svoju talentovanu decu. Bilo je to 1763. godine tokom velike porodične turneje po Evropi. Za njega je Mocart napisao operu La finta giardiniera. 

Kristijan Kanabih
(1731-1798)

Osim neophodnih kontakata s članovima visokog društva, Mocart je u Manhajmu upoznao i Kristijana Kanabiha, violinistu i kompozitora, koji je u to vreme delovao kao šef dirigent tamošnjeg dvorskog orkestra. Taj ansambl je važio za jedan od najboljih u Evropi. Zajedno sa drugim predstavnicima takozvane manhajmske škole, Kanabih je doprineo oblikovanju pretklasičnog stila, koji je utro put velikim stvaraocima poput Hajdna, Mocarta i Betovena. Rođen je u porodici muzičara, a svoje obrazovanje duguje najboljim pedagozima tog vremena. Mocart je svakako imao sreću da čuje muziciranje manhajmskog orkestra. To je predstavljalo odličnu osnovu za razvoj i negovanje preciznog i uigranog orkestarskog muziciranja, o kojem je pisao i istoričar Čarls Barni, nazivajući manhajmski orkestar jednim od najdisciplinovanijih u Evropi.

Francuska

Volfgangov prijem na pariskom dvoru

 

Dva putovanja su odvela Mocarta u Francusku, pa je tako Pariz video Mocarta kao dete i kasnije kao mladog čoveka. Prilikom prve posete nastupao je pred kraljem Lujem XV i Madam Pompadur, te svojim nastupima oduševio članove dvora. Tada se prvi put pojavljuju njegove kompozicije u štampanoj verziji - bile su to sonate za violinu i klavir. Mocarta je sve više doživljavao situaciju u rodnom Salcburgu, u službi princa nadbiskupa Hijeronimusa Koloreda, kao nezadovoljavajuću. On u septembru 1776. piše Padre Martiniju u Bolonju da živi u zemlji u kojoj muzika ima malo sreće. Svi dotadašnji Leopoldovi pokušaji da sinu pronađe posao van Salcburga bili su neuspešni. Juna 1777. zatražio je za sebe i sina nekoliko meseci odsustva, ali ga je Koloredo odbio. Leopold je znao da ne može da pusti sina samog da krene na put, jer je bio toliko neorganizovan i nepraktičan. Donesena je odluka da s njim pođe majka. Na put prema Parizu krenuli su 23. septembra 1777. godine. Tokom drugog boravka u Parizu, Mocartova majka je umrla, verovatno od tifusa. Bilo je to 3. jula 1778. godine. Iako ni tada nije uspeo da nađe stalan posao, Mocart je napisao neka od svojih najboljih dela - poput čuvene Sonate u a-mollu i Pariske simfonije. Nakon povratka s puta, Leopold je za sina uspeo da izdejstvuje poziciju orguljaša u salcburškoj katedrali.

Engleska

Johan Kristijan Bah
(1735-1782)

Velika evropska turneja odvela je porodicu Mocart od Salcburga preko Nemačke i Belgije, uz duže zadržavanje u Parizu, do Engleske. Porodica se zadržala u Londonu ukupno petnaest meseci. Volfgang i njegova sestra Marija Ana priređivali su koncerte, između ostalog i na kraljevskom dvoru. Bilo je to 27. aprila 1764. godine. Mocart je u Londonu upoznao Johana Kristijana Baha, koji je stilski veoma uticao na mladog kompozitora. Tada nastaju prve Mocartove simfonije.

Italija

Plemićke palate s raskošnim baštama, vesele zabave, muzika, arhitektura, slikarstvo - to su sve bili sinonimi za Italiju 18. veka. Mocart je tri puta putovao s ocem Leopldom u tu zemlju - od decembra 1769. do marta 1771. godine, zatim od avgusta do decembra 1771. godine i od oktobra 1772. do marta 1773. godine. Mocart je posetio ukupno pedeset i jedan grad, poput Rovereta, Verone, Padove, Milana, Kremone, Mantove, Rima i Napulja, ponevši zauvek sa sobom u srcu i zemlju i njenu muzičku tradiciju. Italija je Mocartu donela puno poznanstava i znanja, a uticala je i na oblikovanje njegovog ukusa. Među najznačajnijim susretima bio je onaj sa uvaženim muzičkim teoretičarem i kompozitorom Đovanijem Batistom Martinijem, koji je bio profesor mnogim istaknutim kompozitorima onog vremena. Tokom Mocartovih boravaka u Italiji nastajali su prvi gudački kvarteti i takozvane milanske opere: Ascanio in Alba, Mitridate re di Ponto i Lucio Silla. Tokom boravka u Italiji Mocart je dobio visoka priznanja kao muzičar - 1770. godine postao je član institucije Accademia Filarmonica u Bolonji, a papa Kliment XIV ga je imenovao vitezom Reda Zlatne Mamuze. To odlikovanje dobili su pre Mocarta i Orlando di Laso i Kristof Vilibald Gluk. Nažalost, i pored ovih uspeha, Mocart nije uspeo da dobije neko stalno nameštenje. 

V. A. Mocart - vitez Reda Zlatne Mamuze

Holandija

Mocart i njegova porodica boravili su u Holandiji od septembra 1765. do aprila 1766. godine. Posetili su gradove poput Utrehta, Amsterdama, Harlema i Haga, gde su priređivali koncerte. U Hagu se najpre razbolela Marija Ana, a potom i Volfgang. Zalaganjem princeze Karoline od Nasaua, oboje su bili pod nadzorom dvorskog lekara, te su se uspešno oporavili od tifusa. Tokom ovog perioda nastalo je dvanaest dela, a među njima se nalaze dve simfonije, kao i Galimathias Musicum. 

Češka

U oktobru 1767. godine porodica Mocart je zbog epidemije velikih boginja otišla iz Beča u Češku. Tokom kasnijih putovanja posetili su sedam gradova. Prag je igrao veoma važnu ulogu u poslednjim godinama Mocartovog života. On je u tom gradu doživeo velike uspehe, jer su tamo nastala remek-dela poput Praške simfonije u D-duru ili opere Don Đovani. Takođe, njegova opera Figarova ženidba je bila izuzetno popularna među praškom publikom. Mocartu je Prag svakako bio posebno drag i zbog prijateljstva s porodicom Dušek. Franc Ksaver je bio poznati muzički pedagog, kompozitor i pijanista svog vremena. Njegova supruga Jozefa bila je operska pevačica, za koju je Mocart napisao nekoliko kompozicija, između ostalog i ariju Bella fiamma addio.

***

 

U vreme kada je živeo Mocart putovanja su bila veoma skupa. O visokim cenama smeštaja Leopold se konstantno žalio u pismima. Međutim, porodica je u princu nadbiskupu Šratenbahu imala veliku finansijsku podršku. On nije samo odobravao Leopoldu plaćena odsustva nego je davao značajne sume novca. Johan Lorenc Hagenauer je porodici davao kreditna pisma, koja je Leopold mogao da unovči na putovanjima. Putovanja su takođe finansirana zahvaljujući vrednim poklonima koje su deca dobijala prilikom nastupa. Leopold je najave koncerara svoje dece stavljao u novine, a bakrorez na kojem se vide otac i njegova deca kako muziciraju prodavana je publici. Kada su bili na putu, Leopold i Volfgang su komunicirali s ostatkom porodice putem pisama. Slanje i prijem su tada bili veoma dobro organizovani, ali pošto su troškovi bili skupi, kao i sam papir, pisma su gusto ispisivana kako bi se štedelo na prostoru. Sačuvano je više od 700 pisama porodice Mocart i ona svedoče o njihovom svakodnevnom životu i muzičkim prilikama tog vremena. Putovanja su tada bila više avantura nego što su predstavljala zadovoljstvo, ali su ipak predstavljala i priliku da se vide znamenitosti, poput vrtova u Versaju, londonskog zoološkog vrta ili Kelnske katedrale. Pošto je Leopold 1763. u Augzburgu kupio putni klavir, deca su mogla i tokom putovanja da vežbaju. Sve u svemu, iako ta putovanja nosi donela ono čemu se porodica nadala, ona su bez sumnje ostavila dubok pečat na mladog Volfganga, koji kao malo koje dete proputovao Evropu nastupajući i komponujući.  

 

 

 

Dve Mocartove Luize

Fjordiliđi i Dorabela

Luiza Vilanova - prva Dorabela

Pevačica koja je na premijeri pevala ulogu Dorabele iz Mocartove opere "Tako čine sve", italijanski sopran Luiza Vilanova, počela je svoju umetničku karijeru u Beču početkom sedamdesetih godina 18. veka kao igračica u jednoj baletskoj trupi. Zatim je postala operska pevačica u Italiji, da bi sredinom 1789. godine ponovo došla u Beč, gde se uspešno predstavila u ulozi Madam Lučile u operi „L'arbore di Diana“ Visentea Martina i Solera. Kritika je tada prepoznala njenu šarmantnu pojavu, osećajnu i izražajnu glumu, kao i lep glas. 

Iako je upravo zbog svog angažmana u Beču i saradnje sa Mocartom Luiza ostala upamćena u muzičkoj istoriji, postoje podaci da se ona kao operska pevačica pojavljivala u gradovima poput Torina, Venecije, Milana, Padove, Napulja, Rima i Madrida. U Venecij je 1794. godine pevala ulogu Karoline u Čimarozinoj operi "Il matrimonio segreto", koja je nedugo pre toga premijerno izvedena u Beču. 

Neposredno pre nego što će tumačiti lik Dorabele na sceni bečkog Burgteatra, Luiza Vilanova je već ostvarila kontakt sa Mocartom, koji joj je namenio nekoliko arija. Jedna od njih je i arija Ahi cosa veggio...Vado, ma dove, koju je kompozitor napisao kao umetak u operu „Il burbero di buon cuore“ Visentea Martina i Solera. Tada nije bila neuobičajena praksa da kompozitori pišu umetke za operska dela drugih kompozitora. Mocart je u ovom slučaju to učinio zato što španski kompozitor u vreme priprema za obnovu svoje opere više nije boravio u Beču. To nam otkriva još jednu neobičnost - običaj da se pišu nove arije za nove pevače. Naime, dešavalo se da za potrebe obnavljanja neke opere nije dostupan pevač koji je nastupao na premijeri, već neko drugi, pa su kompozitori bili primorani da za novog pevača napišu novu muziku koja bi mu glasovno odgovarala. 

Kostim za Groficu Almaviva
iz 1905. godine

Luiza Laski Mombeli - prva Grofica Almaviva

Nekoliko meseci nakon veoma uspešne premijere u Pragu, Mocartova opera „Don Đovani“ je prvi put izvedena 1788. godine u Beču i tada su angažovani najbolji pevači. Katerina Kavalijeri je pevala ulogu Dona Elvire, a Mocartova prva ljubav, Alojzija Veber, tumačila je ulogu Dona Ane. U to vreme, jedna od vodećih pevačica u Beču bila je sopran Luiza Laski, koja je dobijala veća primanja od svojih nemačkih odnosno austrijskih kolega sa kojima je pevala u carskom pozorištu. Upravo je ona pevala ulogu Cerline u operi „Don Đovani“, dok je vernog slugu Leporela tumačio izvrsni Frančesko Benuči. Od nove muzike koju je Mocart napisao za nove pevače posebno se po urnebesnoj komici izdvaja duet Cerline i Leporela Restati quà...Per queste tue manine. 

Luiza Laski Mombeli je rođena oko 1760. godine u Firenci, imala je kratku, mada intenzivnu opersku karijeru, kako u rodnoj Italiji tako i u Beču. Ostvarila je brojne raznorodne uloge, što otežava preciznu klasifikaciju njenog glasa. Tumačila je ulogu Grofice Almavive u Mocartovoj "Figarovoj ženidbi", ulogu Aspazije u Salijerijevoj operi "Axur, re d'Ormus" i ulogu Izabele u operi "Una cosa rara" Visentea Martina i Solera. Bila je prva supruga istaknutog lirskog tenora Domenika Mombelija, koji je u periodu od 1806. do 1811. godine imao putujuću opersku trupu. Njegova druga žena Vinčenca je takođe bila pevačica, kao i dve ćerke Ester i Ana. 

Luiza Laski je stigla u Beč 1784. godine i odmah nakon prvog angažmana dobila je lepe kritike, pa tako u jednom bečkom listu piše da je imala čist glas, da je veoma muzikalna, te da peva izražajnije od mnogih drugih pevača, kao i da ima lepu figuru. Prilikom narednog boravka u carskoj prestonici, a bilo je to 1786. godine, Luiza dobija zadatak da prvi put na sceni predstavi lik Grofice u Mocartovoj operi „Figarova ženidba“.