Betovenova kuća u Beču - treća priča

Betovenovi pokrovitelji

Tokom svog života Betoven je imao nekolicinu bliskih prijatelja i poštovalaca svog stvaralaštva. Oni su ga finansijski pomagali i rado ugošćavali u svojim bogatim domovima. Među kompozitorovim prijateljima bile su i žene, neretko muzički obrazovane, koje su svakako bile i veliki ljubitelji umetnosti. Neka od svojih najpoznatijih dela Betoven je posvetio upravo svojim prijateljima i pokroviteljima. Inače, pripadnici starih aristokratskih porodica sačinjavali su jedan veoma mali, zatvoreni krug ljudi u Beču. Svi su se međusobno poznavali i bili su na neki način rođaci zbog brakova koji su sklapani. Najistaknutiji su bili članovi porodice Esterhazi, ali su i drugi bili veoma značajni - Kinski, Lihnovski i Lobkovic - sve Betovenovi pokrovitelji. 

Svi su oni posedovali imanja i imali su pozamašne prihode na raspolaganju. Ovakav način pokroviteljstva vodio je poreklo od običaja zapošljavanja muzičara u službi plemića. Zato su i postojala zvanja dvorskih muzičara ili kapelmajstora. Pošto to nije bio slučaj s Betovenom, neke odlike su ipak ostale: on je, recimo, bio primoran da za novac koji dobija redovno stvara nova dela, da nastupa u palatama pokrovitelja (kao što je to bio slučaj s knezom Lihnovskim), te da svoj život veže za Beč odnosno Austriju (što su zahtevali kneževi koji su pristali da mu plaćaju godišnju platu). To bi se na neki način moglo uporediti s današnjim stipendijama. 

 

Važno je napomenuti da pokroviteljstvo nije bila samo 'muška stvar', te da su i žene igrale značajnu ulogu u društvu kada je reč o podršci umetnicima. One nisu mogle da finansiraju putovanja ili da isplaćuju odrešene sume novca, ali su zato na drugačiji način doprinosile tom svetu pokroviteljstva. One su u svojim domovima organizovale koncerte, na kojima su i same nastupale, najčešće kao pijanistkinje ili pevačice. Njima su obično posvećivana dela manjih dimenzija, ali je njihov značaj bio itekako veliki, što muzička istorija treba da pamti i da na to podseća, kako ne bismo samo čitali u koga je Betoven bio nesrećno zaljubljen.

 

***

Imena plemića koji su podržavali Betovena zauvek su zapisana u anale muzičke istorije: kneževi Karl fon Lihnovski, Ferdinand Johan Nepomuk Kinski i Franc Jozef Maksimilijan Lobkovic, kao i nadvojvoda Rudolf. Međutim, Betoven ih nije tretirao samo kao puke darodavce. Poznanstvo s njima Betovenu je donelo i mnogo toga drugog osim novca. Prilikom različitih muzičkih događaja Betoven je mogao da upozna druge odlične muzičare. Na njima je i sam nastupao kao improvizator i predstavljao svoja dela. Koristio je (muzičke) biblioteke uglednih ljudi, upoznao uticajne ljude koje je zanimala muzika i koji su ga potom podržavali, a naposletku dobio je i podršku za objavljivanje svojih kompozicija i za organizovanje koncerata. Betoven je nastupao u palata svojih mecena, držao časove muzika njima ili čalnovima njihovih porodica, a posvećivao im je i dela. U štampanim izdanjima njegovih kompozicija imena onih kojim su dela bila posvećena često su bila značajno veća u odnosnu na ime kompozitora. Novija muzikološka istraživanja su pokazala da je Betoven namenski pisao svoja dela određenim pokroviteljima, pa bi se prilagođavao u smislu izbora stila, žanra, teksta ili motiva. I ne samo to! Suprotno romantičarski obojenim predanjima, Betoven je zapravo želeo da se uklopi u visoke društvene krugove. To pokazuju činjenice - među prvim stvarima koje je kupio bila je skupocena garderoba i perika, nameravao je da pohađa časove plesa, a trudio se i da usavrši način ophođenja i govora.

 

Nadvojvoda Rudolf

Austrijski nadvojvoda Rudolf, mlađi brat cara Franca I, poznat po tome što je bio pokrovitelj umetnosti, bio je odličan pijanista i jedan od najvažnijih Betovenovih patrona. Kompozitor mu je davao časove klavira i kompozicije, ali mu je i posvetio brojne kompozicije, poput Sonate za klavir op. 106 u B-duru, Klavirskog trija op. 97, Petog klavirskog koncerta i Svečanu misu op. 132. Kao najmlađi sin cara Leopolda II, Rudolf je trebalo da se posveti vojničkoj karijeri, ali je zbog slabog zdravlja odlučeno da postane crkveni velikodostojnik. Od 1819. godine vrši službu arhiepiskopa u Olmicu. Međutim, celog života se osćeao koa umetnik. Dobro je crtao i slikao, odlično je svirao klavir, a nalazi se i među osnivačima Društva prijatelja muzike, za čiji arhiv je poklonio svoju muzički biblioteku. 

Betoven ga je upoznao verovatno 1808. godine, možda i koju godinu ranije, u domu kneza Lobkovica. Iako nije imao interesovanja za pedagogiju, nije mogao da odbije Rudolfa koji mu se obratio za časove kompozicije. Priručnike K. F. E. Baha, Albrehtsbergera, Fuksa i Kirnbergera koristio je kao osnovu za teorijsku nastavu, a Betoven mu je davao da prepisuje i aranžira dela velikih majstora. Nadvojvoda nije bio samo Betovenov prvi ozbiljniji učenik, nego i jedan od najvećih pokrovitelja. Više od 100 razmenjenih pisama svedoči o tome da su imali blizak i prijateljski odnos. Nastava s Rudolfom mu je oduzimala dosta vremena, žali se Betoven u pismu Ferdinandu Risu, tvrdeći da svakodevno s njim radi do tri sata, posle čega nema snage ni da misli, a kamoli da komponuje.

Kako je i sam bio kompozitor, nadvojvoda je bio jedan od pedeset autora koji su učestvovali u jednom zanimljivom zajedničkom poduhvatu. Naime, mnogi kompozitori koji su tada stvarali u Austriji ili su na neki način bili vezani za tu sredinu dobili su zadatak da napišu varijacije za klavir na jednu temu koju je predložio muzički izdavač Anton Dijabeli. Prvi deo ove svojevrsne zbirke predstavljale su Betovenove Dijabeli varijacije, a drugi deo su sačinjavale pojedinačne varijacije drugih autora, poput Mošelesa, Šuberta, Černija, Humela, Lista, Kalkbrenera i drugih muzičara.

 

Knez Lobkovic

Knez Franc Jozef Maksimilijan fon Lobkovic bio je velikodušni pokrovitelj umetnosti, književnosti i muzike. Svirao je violinu i violončelo, pevao je, posedovao je u svom domu orkestar, a bio je i jedan od osnivača bečkog Društva prijatelja muzike. Zajedno s nadvojvodom Rudolfom i princom Kinskim plaćao je Betovena na godišnjem nivou. Dok je Kinski za te potrebe izdvojio 1800, a nadvojvoda 1500, knez Lobkovic je dao 700 guldena. Za potpisivanje ugovora između Betovena i trojice navedenih plemića zaslužni su kompozitorovi prijatelji, grofica Marija Erdedi i baron fon Glajhenštajn.

Još od sredine devedesetih godina 18. veka Betoven je nastupao u njegovoj palati i izvodio svoja dela s člnaovima kneževog orkestra. Kompozitor mu je posvetio neka od svojih najznačajnijih dela, poput Treće simfonije, koja je premijerno i izvedena u njegovoj palati 9. juna 1804. godine. Prvo javno predstavljanje simfonije desilo se u Theater an der Wien. Od drugih dela posvećenih ovom plemiću posebno se izdvajaju Peta i Šesta simfonija, Koncert za violinu, violončelo i klavir, kao i nekoliko kompozitorovih gudačkih kvarteta. Kada je knez Lobkovic postao udovac početkom 1816. godine, Betoven mu je za utehu i kao sećanje na preminulu suprugu posvetio ciklus An die ferne Geliebte.

Grof Razumovski

Ruski grof Andreas Kirilovič Razumovski bio je diplomata u službi ruskog cara i ambasador pri austrijskom dvoru. Grof Razumovski je svirao violinu i u svom domu imao privatni gudački kvartet, na čijem je čelu bio Ignac Šupancig. Ovaj ansambl je premijerno izveo mnoga Betovenova kamerna dela pred privatnom publikom. Betoven je 1808. godine posvetio tri svoja gudačka kvarteta grofu Razumovskom, pa su ta dela danas ostala upamćena po prezimenu ovog plemića. Iako danas ova dela predstavljaju standradni deo repertoara, u vreme nastanka su smatrana složenim i teškim za razumevanje. "Tri nova, veoma dugačka i teška Betovenova kvarteta privlače pažnju svih poznavalaca muzike. Koncepcija je složena, konstrukcija odlična, ali ne razumeju se lako." - tako su pisale bečke novine Allgemeine musikalische Zeitung.

 

Princ Kinski

Knez Ferdinand Johan Nepomuk Kinski bio je jedan od Betovenovih glavnih sponzora, uz prinčeve Lobkovica i Lihnovskog, kao i nadvojvodu Rudolfa. Posvetio se vojničkoj karijeri i postao oficir u službi Marije Terezije. U ratovima protiv Napoleona vodio je sopstveni bataljon. Pasionirano je prikupljao umetnička dela, a posebno je voleo muziku. Kao što je to bio običaj u svim aristokratskim palatama, tako su i u njegovom domu održavani koncerti u privatnom aranžmanu i pred pozvanim gostima. 

 

Supruga kneza Kinskog, Marija Šarlota, bila je odlična pevačica koja je nastupala na koncertima u plemićkim krugovima. Ostalo je zapisano sledeće o njenom nastupu u palati Lobkovic krajem januara 1809. godine: 

 

"Glas kneginje Kinski naročito u donjem registru ima mekan, pun, pravi italijanski prizvuk."

 

Betoven joj je posvetio nekoliko kompozicija koje su bile namenjene da ih ona izvodi: Sedam pesama op. 75 (1810) i Tri pesme op. 83 (1811). Od ukupno deset pesama koje je Betoven napisao na Geteove stihove, čak šest je posvećeno kneginji Kinski, što nije uopšte slučajno. Naime, porodica Kinski je upoznala Getea u Karlsbadu leta 1810. godine, pa se može slobodno reći da je Betoven napisao muziku baš na njegove stihove zbog toga što je kneginja poznavala nemačkog pesnika. Knezu Kinskom je 1812. godine posvetio Misu u C-duru op. 86, koju je prethodo napisao po porudžbini kneza Nikolausa Esterhazija.

 

Nakon što je knez Kinski neočekivano preminuo 1812. godine, Betoven je zapao u ozbiljne finansijske probleme, naročito kada su druga dva njegova pokrovitelja neredovno davala obećanu platu. O nastavku isplate dogovorenog novca Betoven je morao da se sudski dogovara sa kneginjom i sinovima. Nakon što je novac ponovo počeo da pristiže, Betoven je kneginji Kinski u znak zahvalnosti 1816. godine posvetio pesmu An die Hoffnung op. 94.

Betovenov prijatelj i mecena još iz vremena kada je mladi muzičar živeo u Bonu bio je grof Ferdinand Valdštajn. On je energično pripremao sve za Betovenovo drugo putovanje u Beč i upravo zahvaljujući njemu uspostavljen je kontakt s porodicom Lihnovski. Knez Karl bio je Valdštajnov prijatelj iz mladosti, a njegova supruga, kneginja Marija Kristijana, rođena Tun Hoenštajn, bila je njegova rođaka. Kneževska porodica je podržavala Mocarta tokom poslednjih godina kompozitorovog života, a čuvene Valdštajnove reči upućene Betovenu o prenošenju Mocartovog duha posredstvom Hajndovih ruku, dobila je smisao kada je porodica Lihnovski prihvatila da pomogne mladom bonskom muzičaru. 'Jedan od mojih najvernijih prijatelja i promotera moje umetnosti' - tako je Betoven u jednom pismu opisao knez Karla Lihnovskog. Legenda kaže da je one čuvene, toliko citirane reči upravo njemu uputio, a one glase: 

"Prinče! Vi ste to što jeste pukim slučajem i po rođenju; ono što sam ja, jesam zahvaljujući samom sebi. Postoji i postojaće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven."

Knez Lihnovski

Knez Karl Lihnovski je poticao iz stare i bogate aristokratske porodice, a posedovao je imanja u Austriji i Pruskoj. On je inicirao Betovenovo putovanje u Prag, Drezden i Berlin 1796. godine. Slično je učinio i za Mocarta sedam godina ranije. Na pruskom dvoru Betoven je za sebe i sjajnog dvorskog violončelistu Žana-Luja Dipora komponovao Sonate za klavir i violončelu op. 5. Počev od 1800. godine Lihnovski se obavezao da će Betovenu isplaćivati 600 guldena godišnje dok god kompozitor ne nađe stalno nameštenje. Finansijska pomoć realizovana je do 1806. ili 1808. godine, ali ne zna se tačno zašto je prestala. Možda je razlog bio taj što je Betoven odbio da svira pred francuskim oficirima ujesen 1806. godine u kneževom domu u Češkoj. 

Betoven je od 1794. godine boravio u domu porodice Lihnovski, gde je mogao i da obeduje, a za to je zaslužan ne samo knez Karl nego i njegova supruga. Ona je takođe organizovala muzičke akademije jednom ili dva puta sedmično. Time je ona nastavila tradiciju svoje majke, grofice Marije Vilhelmine fon Tun Hoenštajn, koja je bila jedna od najvećih pokroviteljki muzike u Beču. Betoven je upoznao gorficu Mariju još 1793. godine preko Hajdna. Njene tri ćerke su sve igrale važnu ulogu u svetu muzike. Osim Kristijane koja je postala kneginja Lihnovski, bile su tu i Elizabet, koja se udala za grofa Razumovskog, kao  i Karoline koja je postala ledi Giford. 

Na muzičkim akademijama, koje su u domu Lihnovskih održavane od sredine devedesetih godina 18. veka, redovno su nastupali izvrsni muzičari, a među njima svakako najznačajniji bio je kvartet pod rukovdstvom Ignaca Šupanciga. Knez Karl je Betovenu poklonio odlične gudačke instrumente, koje je umetnik mogao da koristi za potrebe sviranja gudačkih kvarteta, a kneginja mu je poklonila klavir nakon što se Betoven uselio u sopstveni stan. Nakon smrti muža, poklonila mu je i stoni sat u obliku piramide. U Betovonovj kući u Bonu i danas se mogu videti kako gudački instrumenti, tako i navedeni sat, koje je Betoven dobio od Lihnovskih.

Betoven je upravo pod okriljem Lihnovskove pomoći počeo da objavljuje svoje kompozicije u Beču. Kada mu je obezbedio objavljivanje Klavirskih trija op. 1, među predupisnicima nisu bili ne samo knez i kneginja Lihnovski, nego i članovi ženine porodice Tun Hoenštajn. Dela su, naravno, prvi put izvedena u domu Lihnovskih, a tom prilikom bio je prisutan i Jozef Hajdn. Kada se u domu Lihnovskih u decembru 1805. raspravljalo o izmenama u partituri Betovenove opere Leonora, koja nije doživela uspeh na premijeri, upravo se kneginja Lihnvoski ponudila da svira delo na klaviru. O njeom pijanističkom umeću zapisano je da je svirala izražajno i osećajno. Ne treba da čudi to što je Betoven mnogo cenio kneza i kneginju, jer je, recimo, u svom Hajligenštatskom testamentu, datiranom 6. oktobra 1802. godine, spomenuo kneza Karla, nazvavši ga svojim najbližim prijateljem ('mein wärmster Freund'). Čak i kada je došlo do sukoba s Lihnovskim, Betoven je ostao blizak s kneginjom i njenim bratom Moricom. Mnoga dela mu je posvetio, posebno klavirska, između ostalih i Sonatu za klavir op. 13 u c-mollu, zvanu Patetična. Knezu Karlu je posvećena i Druga simfonija. 

Betoven je posvetio više dela kneginji Lihnovski i članovima njene porodice. Tako je prilikom putovanja u Prag 1796. napisao Šest nemačkih igara za klavir i violinu WoO 62, posvetivši ih groficama Tun Hoenštajn. Njihovoj majci, grofici Mariji Vilhelmini, namenio je Trio za klavir, klarinet i violončelo op. 11 (Gassenhauer-Trio). Samoj grofici koja je bila odlična pijanistkinja, Betoven je posvetio dve kompozicije, među kojima su i Varijacije za violončelo i klavir na temu iz dela Juda Makabejac G. F. Hendla. Sva dela koja je posvećivao ženama pisana su ili za klavir ili za neki kamerni sastav. Tada nije bilo uobičajeno da im se posvećuju veća dela poput simfonije.