Betovenova kuća u Beču - druga priča

Jozef Vilibrord Meler: Ludvig van Betoven (1803)

U vreme kada je Betoven došao u Beč 1792. godine, koncertne dvorane, onako kako ih mi danas poznajemo, nisu još postojale. Priređivani su koncerti za pozvane goste u palatama u skladu sa dvorskom tradicijom, a aristokratija je finansijski podržavala male ansamble. Primeri takvih koncerata su upravo oni iz 1804. i 1805. godine, kada su u palati princa Lobkovica održavane probe, a potom i izvođenja Betovenove Treće simfonije. U to vreme, muzičari su počeli da se okupljaju i u buržoaskim salonima. Takve muzičke akademije u velikim balskim dvoranama ili holvima u Hofburgu ili starom Univerzitetu u Beču održavale su se tako što su privatna lica iznajmljivala prostor i pokrivala troškove. Najčešće su ti koncerti bili organizovani u dobrotvorne svrhe ili zarad profita organizatora. Koncertni život grada, onako kako danas postoji, počeo je postepeno da se razvija osnivanjem Društva prijatelja muzike (Gesellschaft der Musikfreunde) 1812. godine i nakon otvaranja nove koncertne dvorane Musikverein 1870. godine. U to vreme počeli su da se formiraju orkestri, instrumenti su zvučali drugačije nego danas, a koncertni prostori su bili mnogo manji. To znači da su Betovenova dela svakako zvučala mnogo glasnije onda nego danas. Jedan koncert iz Betovenovog vremena, sa trideset i pet muzičara u holu starog Univerziteta, mogao je da zvuči isto kao kada bismo danas slušali hiljadu muzičara u dvorani Berlinske filharmonije. 

Betoven je održao svoju prvu veliku muzičku akademiju 2. aprila 1800. godine u pozorištu Hofburg. Takvi dobrotvorni događaji organizovali su muzičari sami. Betoven je za te potrebe morao da pronađe adekvatnu dvoranu, pošto u to vreme nisu još postojale javne koncertne sale. Sam je osmislio program koncerta, angažovao muzičare, pobrinuo se za njegovu promociju i vodio računa o prodaji karata. 

"Karte za lože i sedišta mogu se nabaviti kako od gospodina van Betovena u njegovom stanu na trećem spratu na adresi Im Tiefen Graben 241 tako i kod prodavca karata u pozorištu." 

Program koncerta je bio dugačak, sveobuhvatan i veoma raznolik, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. Repertoar se sastojao od jedne Mocartove simfonije, odlomaka iz Hajdnovog oratorijuma Stvaranje sveta, Betovenovog klavirskog koncerta, fantazije za klavir, Septeta op. 20 i njegove Prve simfonije. 

Obaveštenje za Betovenovu muzičku akademiju u pozorištu Hofburg

Jedna od najelegantnijih bečkih gostionica u Betovenovo vreme bila je Zum Wilden Mann. Nalazila se u centru Beča na adresi Kärntner Strasse 17. Ispred te gostionice bila je stanica poštanske kočije koja je vozila do Badena. Betoven je često koristio taj prevoz. Kompozitorov Gudački kvartet op. 132 u a-mollu, komponovan 1825. godine, premijerno je izveden upravo u ovoj gostionici. Jedno je od tri dela koja je poručio Nikolaj Borisovič Galjicin. Kompozitorov kopista nije bio naviknut na kompozitorov nejasan stil notacije, te je kasnio sa prepisivanjem deonica koje je trebalo da dobije poručilac dela, kao i članovi Kvarteta Šupancig koji su bili prvi izvođači dela. Betovenov bliski prijatelj i drugi violinista spomenutog kamernog sastava je kasnije dovršio započet posao, te je delo objavljeno tek nakon kompozitorove smrti. 

Gostionica Zum Wilden Mann 

Ignac Šupancig je Betovenu davao časove violine. On je bio izvrstan violinista i stajao je na čelu gudačkog kvarteta koji je delovao pod pokroviteljstvom princa Lihnovskog. Šupancig je osnovao svoj kvartet 1804. godine koji je delovao pod patronatom princa Razumovskog. Članovi tog ansambla su bili neki od najbolih muzičara tog vremena. Poznati po visokom profesionalizmu i premijernim izvođenjima teških dela, ansambl je vrlo brzo postao jedan od najboljih gudačkih kvarteta u Evropi. Svojim delovanjem su premostili jaz između sveta salonske muzike u aristokratskim palatama i javnog izvođenja u koncertnim dvoranama. 

Jozef Danhauzer: Ignac Šupancig (1830)

Ludvig van Betoven je postavio nove standarde u domenu žanra gudačkog kvarteta i to u oblasti tehničkih i izražajnih zahteva, što je posledično uticalo i na nivo profesionalizma samih izvođača. Kompozitor i dirigent Ignac fon Zejfrid zapisao je svoja sećanja o tome kako je Betoven radio sa muzičarima iz Kvarteta Razumovski: 

"Betoven je bio popularan poput petla u kokošinjcu u ovoj prinčevskoj palati. Sve što je komponovao bilo bi servirano toplo pravo iz lonca i izvedeno tačno prema njegovim specifikacijama - onako kako je on to želeo i nikako drugačije. Muzičari su svirali sa zanosom, ljubavlju i pažnjom. Njihova posvećenost je mogla da proistekne samo iz njihovog divljenja prema kompozitorovoj genijalnosti i zbog toga što su imali jedinstvenu priliku da steknu uvid u njegove najtajanstvenije namere."

August Borkman: Betoven i Razumovski kvartet (1872)

Pored toga što je tema Ode radosti odabrana 1985. godine kao zvanična himna Evrope, brojni rukopisni materijali njegove Devete simfonije proglašeni su delom svetskog kulturnog nasleđa. Upravo je ovo grandiozno delo premijerno izvedeno 7. maja 1824. godine u pozorištu Kӓrntnertor, mestu gde su u to vreme igrane operske, baletske i pozorišne predstave. Uključivši soliste i mešoviti hor u poslednji stav simfonije Betoven je stvorio novi žanr simfonije-kantate. Kako je u vreme prvog izvođenja ovog dela bio već potpuno gluv, neko je morao da ga okrene prema publici kako bi mogao da vidi njeno oduševljenje, pošto nije mogao da čuje gromoglasni aplauz. 

Kӓrntnertor Theater  

Na početku 19. veka, auditorijum Univerziteta, danas balska dvorana austrijske Akademije nauka, bila je jedna od najvažnijih koncertnih sala u Beču. Betovenova dva dela - Simfonija br. 7 u A-duru i Velingtonova pobeda - ovde su premijerno izvedena 8. decembra 1813. godine na dobrotvornom koncertu namenjenom onima koji su postradali u antinapoleonovskim kampanjama. Na koncertu su bili prisutni uvaženi muzičari poput Humela i Salijerija, a naročito je bila spektakularna pojava mehaničkog trubača kojeg je konstruisao Johan Nepomuk Melcel, izumitelj metronoma. Sudeći po novinskim izveštajima, koncert je bio toliko uspešan da je drugi stav simfonije ponovo izveden na zahtev publike. 

Svečana sala starog Univerziteta (1911)

Betoven je komponovao Sonatu za violinu i klavir op. 47 u A-duru, poznatu kao Krojcerova, 1802. godine i posvetio je violinisti Džordžu Bridžtaueru. Delo je premijerno izvedeno naredne godine u Augartenu, mestu koje je car Jozef II otvorio za javnost 1775. godine. To je bilo popularno mesto za opuštanje Bečlija i organizovanje događaja. Danas se ovaj park, izgrađen u stilu francuskog baroka, nalazi u drugom bečkom okrugu. U baroknoj palati danas je sedište Hora bečkih dečaka. Pored palate, u parku se nalazi i fabrika porcelana, galerija savremene umetnosti i Austrijski filmski arhiv. U palati Augarten nekada su izvođeni koncerti, a među kompozitorima koji su tamo nastupali bili su Mocart, Betoven, Šubert, Štraus i drugi. Mocart je neko vreme dirigovao na jutarnjim koncertima, da bi se kasnije na toj dužnosti smenjivali drugi muzičari. Kako su odnosi između Betovena i Bridžtauera nakon premijere violinske sonate pogoršani, kompozitor je povukao prvobitnu posvetu i dodelio je francuskom violinisti Rodolfu Krojceru. 

Augarten

Brojna mesta u Beču svedoče o delovanju Ludviga van Betovena, a o tome govore odabrane fotografije i dokumenta koja se mogu videti u muzeju posvećenom ovom umetniku. Sve posetioce ovog bloga uskoro očekuje još lepih i sadržajnih tekstova o tome. 

Pogled na dvorište Betovenovog muzeja u Beču