Betovenova kuća u Beču - prva priča

Jozef Karl Štiler:
Betoven sa rukopisom Misse solemnis (1820)

Ludvig van Betoven (1770-1827), nemački kompozitor klasicizma, živeo je u Beču od 1792. godine sve do svoje smrti. Proveo je letnje mesece 1802. godine u Hajligenštatu, popularnom spa centru tog vremena. Tu je komponovao svoju Sonatu za klavir op. 31 br. 2 u d-mollu, poznatu pod nazivom "Oluja". Takođe, načinio je skice za svoju Simfoniju br. 3 u Es-duru. Pored kompozicija koje su nastale tokom boravka u Hajligenštatu, Betoven je napisao jedno pismo koje je u istoriji ostalo poznato kao Hajligenštatski testament. U tom pismu je izrazio svoja osećanja zbog postepenog gubitka sluha. Muzej koji se danas nalazi u kući u kojoj je boravio kompozitor svedoči o njegovom životu i stvaralaštvu, ali rasvetljava i druge teme neophodne za bolje razumevanje tog vremena. Posetioci tako mogu da saznaju kako se tada muziciralo, kakve su bile navike bečke muzičke publike, kakvo je bilo društveno uređenje u vreme Betovenovog života, kao i šta je sve kompozitor preduzimao kako bi poboljšao svoje zdravstveno stanje. 

Istorijat kuće u ulici Probusgasse broj 6, u kojoj se danas nalazi Betovenov muzej, vezuje se, prema pisanim izvorima, za sredinu 15. veka. Tu je bio smešten lokalni magistrat, između ostalog, pre nego što ju je 1732. godine kupio jedan pekar. Tada je pored same pekarske radionice postojala prodavnica i pekarev stan. Kuća je sve do sredine 20. veka ostala pekara, da bi počev od 1970. godine, kada se u tu kuću uselilo "Betovenovo društvo", posetioci dobili priliku da obiđu kompozitorov muzej. U neposrednoj blizini te kuće nalazi se još jedno gotovo skriveno mesto gde je Betoven živeo, ali ono nije otvoreno za javnost.

Betovenov muzej u Beču

Betoven - čudo od deteta

Ludvig van Betoven je imao dvadeset i dve godine kada je napustio svoj rodni Bon i uputio se u  Beč. U tom trenutku je već bio virtuoz na klaviru, svirao je orgulje i violu, komponovao i imao angažman na bonskom dvoru još od vremena kada je imao svega trinaest godina. Betovenova nadarenost primećena je veoma rano. Otac ga je podržavao u tome da postane muzičar. Već kao malo dete dobio je časove klavira i orgulja, a naučio je da svira i violinu i violu. Kompozitorov deda Ludvig van Betoven stariji, rođen 1733. godine u gradu Mehelnu na teritoriji današnje Belgije, bio je takođe muzičar. U Bonu je radio kao kapelmajstor u službi dvora. Umro je kada je Betoven imao svega tri godine. Mladi Ludvig se u liberalnom Bonu slobodno kretao među buržoazijom i aristokratama, nadahnjivao se prosvetiteljskim idejama, čitao Kanta, obožavao Šilera, ugledao se na Napoleona.

Kristijan Gotlob Nefe, Betovenov prvi profesor

Betoven je počeo da uči muziku od Kristijana Gotloba Nefea kada je imao deset godina. Tada je dobio priliku da upozna muziku Jozefa Hajdna, Volfganga Amadeusa Mocarta i Karla Filipa Emanuela Baha. Neophodna osnova za učenje klavira i kompozicije prema Nefeu nalazila se u Dobro temperovanom klaviru Johana Sebastijana Baha. Takav stav je Betoven potom prenosio svojim učenicima. Do svoje trinaeste godine Betoven je već zamenjivao svog profesora Nefea na mestu orguljaša u dvorskoj kapeli u Bonu. Kako je važio za čudo od deteta, nije nemoguće da je već tada bio predmet portreta lokalnih slikara. Ovo ulje na platnu malih dimenzija, nepoznatog bonskog slikara, predstavlja najraniju poznatu predstavu Betovena na jednom umetničkom delu. Slika se nalazi u bečkom Weltmuseum-u, u delu posvećenom kolekciji istorijskih muzičkih instrumenata. 

Portret trinaestogodišnjeg Betovena (oko 1783)

Odlazak u Beč

Mladi muzičar je pre definitivnog preseljenja u Beč posetio ovaj grad 1787. godine sa namerom da se sretne sa Mocartom. Drugo putovanje je planirano sa željom da se radi sa Jozefom Hajdnom, a zbog očeve smrti i promenjenih političkih okolnosti ispostavilo se da je austrijska prestonica postala stalno mesto boravka. U Betovenovom muzeju nalazi se jedna soba u kojoj posetilac može da prati kompozitorov odlazak u Beč, kao i da pretpostavi šta je moglo stati u njegov prtljag prilikom tog puta. Autori postavke smatraju da bi to svakako mogle biti neke od njegovih kompozicija, poput kantata koje je napisao, potom Bahov Dobro temperovani klavir, Kantova Kritika čistog uma ili dela Euripida, Šilera i Getea. S obzirom na to da se divio Napoleonu, sasvim sigurno bi njegov portret našao svoje mesto u prtljagu mladog muzičara. 

Detalj iz Betovenovog muzeja

Odlazak na lečenje u Hajligenštat

Naporan rad, premalo priznanja, briga oko preživljavanja, kao i sve lošije stanje sluha naveli su Betovena da se, prema preporukama svojih lekara, povuče iz Beča i preseli u mir i tišinu seoskog okruženja. Tako se kompozitor 23. aprila 1802. godine preselio u Hajligenštat, koji je tada bio mala vinska regija i mesto gde je bio razvijen banjski turizam. Naime, u blizini se nalazio izvor lekovite vode u podnožju obližnjih planina. Danas je to mesto deo Beča i nalazi se na oko pet kilometara severno od centra grada. Javna banja je izgrađena u Hajligenštatu krajem 18. veka. Lekovitost vode koja je tu izvirala bila je poznata još u rimsko doba. Kada je izvor presušio u kasnom 19. veku, na tom prostoru je napravljen Hajligenštatski park. 

Betoven je tokom svog života tražio savete od brojnih lekara za tegobe koje su ga mučile, naročito intenzivno nakon 1802. godine. Kompozitora su mučile dijareja, konstipacija, bolovi u donjem stomaku, groznica i zapaljenja. Takođe je isprobio različite vrste lečenja zbog problema sa gubitkom sluha. Betoven je čak posvetio neke svoje kompozicije doktorima u znak zahvalnosti. Boravak u banji je u njegovo vreme podrazumevao kupanje u lekovitoj vodi i njeno konzumiranje. Još poznatije od Hajligenštata u to vreme bilo je banjsko lečilište u Badenu, gde je Betoven proveo nekoliko leta. 

Betoven - ljubitelj prirode

Kompozitorov dolazak u Hajligenštat 1802. godine označio je početak nekolicine njegovih boravaka u prirodi. Često je bio viđen kako žurno zapisuje note za svoja buduća dela dok šeta u prirodi. U njegovim spisima ponekad se nailazi na opise takvih ruralnih mesta oko Beča. U jednom pismu upućenom Terezi Malfati, napisanom 1810. godine, Betoven kaže: "Kako si samo srećna što možeš da odeš u prirodu tako rano! Ja moram da čekam do osmog pre nego što počnem da uživam u tom blaženstvu, ali već sam zbog toga uzbuđen kao dete. Koliko sam samo srećan kada mogu da lutam kroz šumu među drvećem, biljkama i kamenim brežuljcima. Ne postoji osoba koja voli prirodu kao ja - šume, drveće i litice predstavljau sve ono što jedan čovek poželeti može."

Mnogi umetnici su opisivali Betovena kako luta po poljima i komponuje usred nekog romantičarskog pejzaža. Johan Šporšil je 1827. godine rekao da bi Betoven uvek tražio najusamljenija mesta u gustoj šumi i da bi se uvek brzo povlačio u izolaciju kada bi primetio nekog stranca. Upravo su ovakva svedočanstva predstavljala osnovu za kasnije predstave kompozitora na platnima. Jedno od najpoznatijih likovnih dela tog tipa poteklo je iz slikarske radionice bečkog umetnika Julijusa Šmida. Reprodukciju te slike posetioci mogu takođe da vide u Betovenovom muzeju. 

Julius Šmid: Der wandernde Komponist
(oko 1901. godine)

Prema svedočanstvu Edvarda Šulca, kompozitorovog savremenika, Betoven je bio strastveni ljubitelj šetanja. Uživao je u tome da ide u prirodu i tamo provodi sate. Dešavalo se da po čitavu noć šeta ili da na nekoliko dana ode i da niko drugi ne zna gde je. Šulc se priseća da bi prilikom zajedničkih šetnji Betoven njemu pokazivao neka lepa mesta ili komentarisao propadanje nekih građevina koje je video. Isto tako bi nekom drugom prilikom bio potpuno povučen u sebe i mrmljao bi nešto sasvim nerazumljivo. Tako je, čini se, pronalazio i inspiraciju za komponovanje. U Muzeju Belvedere nalazi se jedna poznata slika na kojoj je predstavljeno legendarno mesto gde su mnogi umetnici, od Betovena do Šenberga, provodili svoje slobodno vreme. Reprodukcija te slike nalazi se u Betovenovom muzeju. 

Ludvig Ferdinand Šnor fon Karolsfeld:
Borovo drvo u Medlingu

Priroda kao inspiracija

Na prelasku u 19. vek priroda je služila kao model za estetiku i harmoniju. Ona je bila predmet otkrivanja i istraživanja u naučne svrhe. Betoven je u više navrata izražavao svoju ljubav prema prirodi - poljima, šumama i drugim mestima. Pored prirode koja ga je neposredno okruživala, Betoven je bio fasciniran i drugim pojavama, poput neba, zvezda, nebeskih tela i raja. Često je govorio o dalekim svetovima, o mestu "odakle sve što je stvoreno plovi dalje i iz čega se potom rađaju nove kreacije večno" (iz pisma upućenom harfisti Johanu Andreasu Štumpfu). Posmatranje stvarnog sveta, onog koji ga okružuje, na jednoj strani, kao i nekog idealnog prostora "iznad nebeskih tela", na drugoj strani, pronalazi svoj odjek u kompozitorovoj muzici, naročito u Simfoniji br. 9. 

Detalj iz Betovenovog muzeja

U Betovenovom muzeju nalazi se tekst jedne pesme koju je Betoven napisao prema stihovima Georga Fridriha Trajčkea. Inspiracija za nastanak te kompozicije javila se prilikom jedne od Betovenovih poseta poznatom vidikovcu severno od Beča. Bilo je to 13. decembra 1816. godine. To mesto je bilo poznato pod nazivom der Himmel. Naziv ove pesme glasi Ruf vom Berge. 

Betovenova zapažanja o prirodi pronalaze se u njegovim beleškama i pismima, ali se ponajviše odnose na njegovu muziku. Kompozitorova Simfonija br. 6 u F-duru nastala je tokom 1807. i 1808. godine. Od njega samog potiče naziv dela - Pastoralna simfonija ili Sećanja o životu na selu. Svaki od pet postojećih stavova ovog dela predstavlja prikaz dešavanja u seoskom okruženju. Instrumenti imitiraju pesmu ptica, žuborenje vode ili dolazak pretećeg olujnog vremena. 

O tome kako je progresivno gubio sluh, šta je zapisao u svom čuvenom testamentu, o tome kako je komponovao i gde je nastupao u Beču, pisaću nekom drugom prilikom u jednoj od narednih priča.

Dvorište Betovenovog muzeja u Beču