Kolekcija istorijskih muzičkih instrumenata u Beču

Kolekcija istorijskih muzičkih instrumenata koja se čuva u bečkom Weltmuseum-u sadrži jednu od najvažnijih zbirki renesansnih i ranobaroknih instrumenata. Izvrsni primerci koji su pripadali nadvojvodi Ferdinandu II i caru Leopoldu I rečito svedoče o tome koliko je muzika igrala važnu ulogu na habzburškom dvoru. Instrumenti iz kolekcija koje su sakupili porodice Obici i Habzburg-Este pružaju jedinstveni pregled negovanja muzike u Austriji tokom vekova. Raskošni instrumenti iz zbirki cara Jozefa II, carice Marije Terezije ili cara Franca Jozefa I pokazuju koliko su austrijski graditelji instrumenata bili vešti i kreativni u svom poslu. Pojedini primerci su povezani sa određenim istorijskim događajima ili poznatim muzičarima, pa se tako u ovoj kolekciji može videti violina koja je pripadala Leopoldu Mocartu ili klavir Sigismunda Talberga. Posetilac takođe može da se uveri koliko je bila bogata tradicija muziciranja u Beču, zato što može da vidi instrumente koje su nekad svirali poznati muzičari, poput Johana Štrausa mlađeg, Jozefa Lanera, Karla Mihaela Cirera ili braće Šramel. 

Lira da bračo

Lira da bračo

Od svega nekoliko sačuvanih primeraka iz renesansnog perioda, lira da bračo koja se čuva u muzeju u Beču se smatra za jednu od najlepših. Potiče iz radionice Đovanija D'Andree s početka 16. veka. Trodimenzionalna forma ljudskog torza proizilazi iz zakrivljenosti gornjeg i zadnjeg dela. Čivijište u obliku sunca i natpis na grčkom na pozadini instrumenta predstavljaju metafore humanističkih ideja i recepciju neoplatonizma. Interesantno je to što se na donjem delu instrumenta pojavljuje muški lik, a u isto vreme oblik instrumenta sugeriše oblik torza. Prednja strana instrumenta podseća na oblik ženskog tela. Po tome se vidi bliskost između ljubavi i muzike. Posebno se po umetničkoj izradi izdvajaju odušci odnosno otvori na glasnjači instrumenta.

Inače, lira da bračo je bila veoma popularna tokom renesansnog doba, naročito u Italiji, gde su je koristili umetnici koji su recitovali poeziju i sebe pratili improvizovanom svirkom na liri. Ovaj instrument se neretko nalazi i na slikama, obično u rukama mitoloških likova poput Orfeja ili Apolona ili na prikazima horova anđela. Leonardo da Vinči je svirao liru da bračo.

Bariton

Bariton iz 1732. godine

U kolekciji Weltmuseum-a u Beču može se videti još jedan neobičan instrument, koji svojim nazivom upućuje na dublji muški glas. Sama reč bariton potiče od dve grčke reči koje u prevodu znače 'onaj koji duboko zvuči'. Instrument je obično imao šest ili sedam žica, a svirač ga drži vertikalno, pridržavajući ga nogama. Pored navedenih, na baritonu ima i niz dodatih žica, koje pojačavaju zvučnost ostalih žica ili se koriste tako što se ton proizvodi okidanjem. Instrument je bio u upotrebi sve do kraja 18. veka. Nakon što je u doba romantizma opalo interesovanje za bariton, ponovo se javlja u 20. veku u vreme rađanja pokreta za obnovu stare muzike.

Bariton je bio omiljeni instrument princa Nikolausa Esterhazija, te je Jozef Hajdn za svog poslodavca napisao 175 dela, a najveći deo tog opusa čine trija za violu, violončelo i bariton. To su svakako najlepša dela namenjena ovakvom sastavu instrumenata. Bariton Hajdnovog vremena je imao jednu posebnu karakteristiku - dodate žice su štimovane za oktavu više od ostalih. Na slici se može videti primerak baritona koji je 1732. godine izradio austrijski graditelj gudačkih instrumenata Danijel Ahatius Štadlman u Beču.

Bariton Simona Šedlera iz 1782. godine

Bariton je neko vreme bio popularan u drugoj polovini 18. veka i uglavnom su ga svirali oni kojima je muzika bila zabava u slobodno vreme. Mnogi od tih zaljubljenika u muziku su pripadali aristokratskim krugovima. U Weltmuseum-u se mogu videti još neki primerci baritona, poput onog iz radionice Simona Šedlera iz 1782. godine. U skladu sa modom tog vremena, graditelj je na čivijištu izradio mušku glavu sa zelenim šeširom. 

Klavir cara Jozefa II

Dobar deo kolekcije ovog bečkog muzeja čine klaviri odnosno preteče tog instrumenta. Jedan od tih je nekada pripadao caru Jozefu II, najstarijem sinu carice Marije Terezije. Verovatno je baš taj instrument bio na raspolaganju Mocartu i Klementiju tokom njihovog nadmetanja 1781. godine na carskom dvoru u Beču. Naime, austrijski car je odlučio da svojim uvaženim gostima - ruskom nadvojvodi Pavlu i njegovoj supruzi nadvojvotkinji Mariji Fjodorovnoj - priredi nezaboravno božićno veče u obliku jednog muzičkog duela. Volfgang Amadeus Mocart je u to vreme polako gradio karijeru slobodnog umetnika u carskoj prestonici, te je putem pretplatničkih koncerata bečkoj publici ponudio svoje kompozitorske i pijanističke veštine. Mucio Klementi je, s druge strane, bio tada već ugledni pijanista, kompozitor, pedagog i izdavač sa stalnom adresom u Londonu. Baš u tom trenutku bio je na trogodišnjoj evropskoj koncertnoj turneji. Samo nadmetanje u muziciranju dvojice virtuoza obuhvatalo je sviranje kompozicija koje su sami komponovali, čitanje s lista i improvizovanje na zadate teme. Iako nije proglašen pobednik, čini se da je prema Klementijevim rečima Mocart bio bolji izvođač. Jedna od kompozicija koju je Mocart tada izveo bile su Varijacije na temu Ah, vous dirai-je maman.

Inače, na instrumentu koji je pripadao caru i dalje se primećuju odlike čembala. Lagana konstrukcija sa tankom zvučnom daskom, ukrašenom rozetom, kao i intarzirane dirke u nižem i višem registru predstavljaju jedinstvene odlike bečkog graditeljstva. 

Klavir cara Jozefa II

Putni klavikord (oko 1785)

Instrumenti za put

Muzičari 18. veka su često putovali, što je zahtevalo građenje robusnijih instrumenata koji bi odgovarali veličini prtljaga. Leopold Mocart je kupio baš jedan takav instrument u Augzburgu pre nego što je sa porodicom krenuo na veliku evropsku turneju 1763. godine. Klavikord iz muzeja u Beču pripisuje se graditelju Otu Joakimu Tifenbrunu, a potiče negde oko 1785. godine. Pored instrumenta nalazi se i mali čekić za štimovanje. Pomoću njega su se okretale i učvršćivale čivije na klavikordima, spinetima, čembalima i fortepianima. Ovaj primerak koji se čuva u bečkom muzeju načinjen je 1756. godine. 

Šubertijade

Kvadratni klavir (oko 1820. godine)
i portret Franca Šuberta

"On jednostavno može sve; on je genije! On komponuje pesme, mise, opere, gudačke kvartete, ukratko, sve što poželi." - ove reči je 1814. godine izrekao Antonio Salijeri o tada sedamnaestogodišnjem Francu Šubertu.

Početkom 19. veka često se muziciralo u privatnim odajama. Uspon srednje klase, građanstva, uslovio je pojavu kućnog muziciranja. Umetnički krug sa Francom Šubertom u centru redovno je organizovao takozvane Šubertijade, na kojima su predstavljana kompozitorova najnovija dela. Pored uobičajenih klavira, bilo onih većih ili onih četvrtastih, građeni su i oni uspravni. Ovi instrumenti su isto tako bili i atraktivni komadi nameštaja, a dizajnirani su u skladu sa stilom bidermajera. Baš zbog porasta interesovanja za sviranje u kućnim uslovima, javila se i potreba za gradnjom instrumenata koji bi svojom veličinom odgovarali datom prostoru.

Za potrebe okupljanja u okviru Šubertijada slikar Vilhelm August Rider je iznajmio četvrtasti klavir iz radionice poznatog graditelja Antona Valtera i njegovog posinka Jozefa Šeftštosa. Dokazano je da je Šubert u više navrata komponovao na tom klaviru, dok je Rider slikao u susednom studiju. Nakon kompozitorove smrti, Rider je kupio taj instrument u znak sećanja na velikog majstora koji je umro mlad.

Lira gitara graditelja Žaka Pjera Mišeloa
(Pariz, oko 1800. godine)

Lira gitara

Gitara u obliku lire koja se može videti u Weltmuseum-u pripadala je poznatom pevaču Johanu Mihaelu Foglu, koji je pevao pesme na Šubertijadama, večerima tokom kojih je izvođena kompozitorova muzika. Ta okupljanja su bila rezervisana za Šuberta i njegove bliske prijatelje, a sviranje muzike je predstavljalo sastavni deo tih druženja. 

Zahvaljujući saradnji i prijateljstvu sa baritonom Johanom Mihaelom Foglom, austrijski rani romantičar je napisao neke od svojih najlepših pesama, poput Vilinskog kralja. Kompozitor je bio fasciniran lepotom Foglovog glasa, a Fogl je bio impresioniran kvalitetom Šubertove muzike. Nakon što su se zvanično i upoznali 1817. godine, kompozitor je pisao svoje vokalne minijature imajući pred sobom lik i glas Johana Mihaela Fogla. Nakon kompozitorove prerane smrti, Fogl je izveo u celosti ciklus Zimsko putovanje.

Klaviri za kućno muziciranje

Zbog velike potražnje, graditelji klavira su se trudili da naprave instrumente koji bi zauzimali manje prostora. Pošto je ton na četvrtastim klavirima bio manje snažan zbog toga što su žice bile kraće, pravljeni su klaviri čije bi žice bile postavljene vertikalno. Tako su nastajali žirafa ili piramida klaviri. Primerke upravo takvih instrumenata, nastalih početkom 19. veka, posetioci mogu da vide u bečkom Weltmuseum-u.

Klavir žirafa (pre 1819. godine)

Klavir piramida (oko 1820. godine)

Pored uspravnih klavira u obliku piramide ili žirafe, postojali su i oni sa ormanom, što je omogućavalo da se negde skladište partiture. U Weltmuseum-u je izložen primerak ovakvog klavira koji je izradio Kristof Erler u drugoj četvrtini 19. veka.

Klavir sa ormanom Kristofa Erlera

Staklena harmonika

Staklena harmonika

Otkriće ovog neobičnog instrumenta - staklene harmonike - vezuje se za ime Bendžamina Frenklina i njegovu posetu Engleskoj 1761. godine. Trideset i sedam naštimovanih staklenih posuda se okreću pomoću gvozdenog vretena kojim se rukuje pritiskom na pedale. Zlatni obodi na staklenim posudama služe kao oznake za polustepene. Oni se dodiruju pomoću ovlaženih vrhova prstiju.

Volfgang Amadeus Mocart se susreo sa ovim instrumentom u domu doktora Franca Mezmera i upotrebio ga u dvema svojima kompozicijama. Čuvena je scena ludila u Donicetijevoj operi Lučija od Lamermura, gde glavnu junakinju prate zvuci flaute i staklene harmonike. U bečkom muzeju se nalazi primerak nepoznatog graditelja iz prve polovine 19. veka.

Klarinet nepoznatog graditelja (kasni 18. vek)

Mocart i klarinet

Poznato je da je Mocart veoma voleo zvuk klarineta, te da je napisao nekoliko kompozicija za taj instrument. Najznačajniji interpretator njegovih dela bio je klarinetista Anton Štadler, kome su i posvećena kompozitorova najlepša dela za taj duvački instrument. Klarinet je u to vreme još uvek bio među mlađima u orkestru. Mocart je u jednom svom pismu ocu napisao kako žali što u Salcburgu nema klarineta kao u Manhajmu, gde je i mogao da čuje fantastično muziciranje tamošnjeg dvorskog orkestra. 

"Nikada ne bih mogao da pomislim da je klarinet toliko sposoban da imitira ljudski glas, kao što je to slučaj sa tvojim sviranjem. Zaista, tvoj instrument ima tako mekanu i toplu boju da mi je teško da mu odolim." - ove reči je Mocart napisao svom prijatelju Štadleru 1785. godine.

Mocart je za njega napisao Koncert za klarinet i orkestar u A-duru, danas jedan od najlepših koji je namenjen ovom instrumentu, potom Kvintet sa klarinetom, Kegelštatski trio, ali i obligatne deonice u dvema arijama iz opere Titovo milosrđe. Zahvaljujući Mocartu, klarinet je kao instrument dobio dobru osnovu za dalji razvoj repertoara tokom 19. veka. Klarinet sa ove slike, nepoznatog graditelja, potiče iz kasnog 18. veka. 

Metronom i pultevi

Metronom Johana Nepomuka Melcela

Johan Nepomuk Melcel je 1816. godine u Parizu prijavio patent za metronom, koji se zasnivao na satnom mehanizmu. On je pokretao vertikalno klatno sa pokretnim tegom. Klatno se moglo na skali podesiti da broji između 50 i 160 otkucaja u minuti. Ludvig van Betoven je bio među prvim kompozitorima koji je u pojedinim kompozicijama tražio metronomske oznake (na primer, u Devetoj simfoniji). 

Pult za četvoro muzičara

Od predmeta koji se nalaze u muzeju, a ne predstavljaju instrumente, posebno su zanimljivi pultevi namenjeni kamernom muziciranju. Ovakvi pultevi su bili postavljani na stolove, što je omogućavalo četvorici muzičara da zajedno sviraju. Stalci mogu da se saviju, a izrađeni su dekupaž tehnikom, što se često upotrebljavalo za izradu nameštaja, ali i klavirskih stalaka u kasnom 19. veku. Predmet sa slike potiče iz Austrije, a napravljen je oko 1860. godine. 

Vredni primerci gudačkih instrumenata

Violina Leopolda Mocarta

Sudeći po rukom ispisanoj oznaci i arhivskoj građi, violina koja se može videti na slici pripadala je Leopoldu Mocartu. Iako na njoj piše da je nastala u radionici čuvenog graditelja Amatija, violina je sigurno morala biti izrađena negde u austrijskim krajevima u drugoj polovini 18. veka. Delove od slonovače su dodali kasniji vlasnici instrumenta.

Leopold Mocart je radio u službi princa nadbiskupa u Salcburgu kao violinista, a potom i zamenik kapelmajstora. Dalje od tog zvanja nije napredovao, ali je svakako bio posvećen podučavanju svoje talentovane dece - Marije Ane i Volfganga Amadeusa. Osim komponovanja, njegove su dužnosti na radnom mestu bile da dečake iz katedralnog hora podučava u sviranju na violini i klaviru. Iako nije ostavio značajnijeg traga u istoriji kao kompozitor, Leopold je u svoje vreme bio primećen kao autor opsežnog priručnika o umetnosti sviranja na violini. Zahvaljujući tom delu, Leopold je izgradio ime koje je bilo uvažavano u Evropi.

Violina Nikoloa Amatija
(četrdesete godine 17. veka)

Iako je ova violina pogrešno označena kao Amatijeva, u Weltmuseum-u postoji jedna koja je izrađena u radionici ovog italijanskog graditelja. Potiče iz četrdesetih godina 17. veka. Nikolo Amati je bio najznačajniji predstavnik porodice koja se kroz četiri generacije bavila proizvodnjom violina. Nakon strašne epidemije kuge u Kremoni 1630. godine, on je bio jedini preživeli graditelj violina koji je nastavio porodičnu tradiciju. Amati je obučavao niz učenika, među kojima je po svemu sudeći bio i Jakob Štajner (1619-1683), jedan od najznačajnijih graditelja violina koji je pored poznatih i cenjenih italijanskih stručnjaka uspeo da dostigne visok stepen majstorstva. Njegovi instrumenti su bili veoma traženi u Evropi sve do kraja 18. veka.







Štajner je zapravo pravio različite vrste žičanih instrumenata. Danas su pored njegovih violina veoma tražene viole, zato što su retke, pa samim tim i vrednije. One često imaju izdubljene lavlje glave kao ukras za čivijište. Primerak viole da gambe Jakoba Štajnera koji je izložen u bečkom muzeju potiče iz 1673. godine. Vrat i čivijište ovog instrumenta su zamenjeni, a kao ukras izdubljen je puž u engleskom stilu. 

Viola da gamba je bila popularan instrument u periodu renesanse i baroka. Najčešće se mogla čuti u ansamblu (consort), kako na dvorovima tako i u privatnim domovima. Kako je rasla popularnost violine, ovi instrumenti mekšeg tona, pogodniji za koncerte u manjim prostorijama, polako su izlazili iz upotrebe. Tek u 20. veku, sa pojavom pokreta za oživljavanje rane muzike, viola da gamba ponovo postaje aktuelna među muzičarima posvećenim istorijski informisanom izvođaštvu.

Jozef Danhauzer: Portret Konrada Grafa (1840)
i klavir Konrada Grafa (oko 1830. godine)

Vredni primerci klavira

Prilikom svog prvog nastupa u Beču 1829. godine, Frederik Šopen je dobio klavir poznatog bečkog graditelja Konrada Grafa. U jednom pismu, poljski virtuoz opisuje klavir kao "divan, možda najbolji bečki instrument". Kada je drugi put posetio Beč, 1830. godine, Konrad Graf mu je na adresu rezidencije poslao jedan klavir, ali pre nego što je stan bio spreman za useljenje, Šopen je vežbao u Grafovoj kući, kako bi malo opustio prste koji su bili još uvek pomalo ukočeni od putovanja.

Na slici se pored Grafovog klavira, nastalog oko 1830. godine, vidi i portret graditelja koji je naslikao Jozef Danhauzer. Na tom platnu vidimo Konrada Grafa kao uspešnog poslovnog čoveka kako sedi ispred svog stola na kojem se verovatno nalaze nacrti za njegove klavire. U pozadini slike stoji portret cara Franca koji je velikodušno podržavao razvoj austrijske industrije. Upravo je Graf bio taj koji je usmerio proizvodnju klavira na veliko, jer su do početka 19. veka u Beču uglavnom radile manje radionice.

Klavir Konrada Grafa iz 1839. godine

Još jedan klavir iz Grafove fabrike se nalazi u kolekciji bečkog muzeja. Potiče iz 1839. godine i poslat je kao poklon Klari Vik, pijanistkinji koja je u to vreme oduševljavala bečku publiku. Čini se da je i sam Graf bio impresioniran mladom umetnicom. Na ovom klaviru redovno su svirali Klara i njen suprug Robert, ali i Johanes Brams koji je bračnom paru Šuman dolazio u posetu u Diseldorf.

Klara Vik je bila jedna od najboljih pijanistkinja romantičarske epohe. Bila je čudo od deteta, rano je počela da nastupa po evropskim gradovima i njena karijera je trajala više od pola veka. Klara je doprinela tome da se pijanistički resitali više oblikuju u smeru promocije ozbiljnih dela, za razliku od tada popularnih koncerata na kojima su izvođena virtuozna ostvarenja. Premijerno je izvela mnoga dela svog supruga Roberta Šumana i svog bliskog prijatelja Johanesa Bramsa. Kao kompozitor pisala je klavirsku, vokalnu, horsku i kamernu muziku. Bavila se i klavirskom pedagogijom.

Današnja zgrada bečkog Muzikferajna svečano je otvorena 1870. godine. Na koncertu otvaranja male sale, nazvane prema Johanesu Bramsu, 19. januara te godine, svirala je tada proslavljena pijanistkinja Klara Šuman. Suprotno od današnje prakse, klaviri su za takve potrebe iznajmljivani, a umetnica je odabrala instrument kompanije Johana Baptista Štrajhera. Taj klavir je potom ostao u vlasništvu porodice u znak sećanja na spomenuti događaj, a potom je poklonjen za kolekciju Weltmuseum-a.

Klavir Johana Baptista Štrajhera iz 1868. godine

Tokom šezdesetih godina 19. veka, Franc List se povukao iz do tada užurbanog i energičnog života koncertnog pijaniste i otišao u Rim. U kolekciji bečkog muzeja nalazi se jedan klavir kompanije Erar iz 1862. godine koji je mađarski kompozitor i pijanista koristio za pisanje svojih kasnih dela, za držanje privatnih časova i priređivanje koncerata u privatnom okruženju. Nakon njegove smrti, na ovom klaviru je 1904. godine svirao poljski virtuoz Ignac Jan Paderevski. Koncert je priređen za papu Pija X u Vatikanu. Instrument je potom potpuno zaboravljen sve dok ga ponovo nije otkrio i restaurirao italijanski pijanista Karlo Marija Dominiči 1991. godine. Time je pružena mogućnost da se bolje razumeju Listova dela pisana upravo na tom klaviru. Na fotografiji se pored klavira vidi i slika Jozefa Danhauzera iz 1840. godine pod nazivom List za klavirom.

Klavir kompanije Erar iz 1862. godine

U isto vreme kada i List, iz koncertnog života se povukao i njegov savremenik Sigismund Talberg, koji je takođe tih godina svirao na klaviru iz fabrike Erar. Dok je List živeo u Rimu, Talberg se nastanio u Pozilipo kraj Napulja. Obojica su nastupali u intimnom okruženju, samo pred pozvanim gostima, a svirali su na klavirima veoma slične građe, što se može videti u bečkom muzeju. I List i Talberg su tada pisali kompozicije lišene one blještave virtuoznosti koja ih je u ranijim godinama proslavila.

Klavir kompanije Erar iz 1863. godine

Za potrebe Svetske izložbe u Parizu 1867. godine, kompanija Bezendorfer je predstavila dva veličanstvena klavira, čija je raskošna izrada očigledno trajala više od dve godine. Dizajn instrumenta koji je izložen u bečkom muzeju potekao je od Antona Grosera i pokazuje odlike istoricizma. Pozlaćene karijatide podsećaju na Zlatnu salu bečkog Muzikferajna, koja je prema dizajnu Teofila Hansena izgrađena u isto vreme.

Grand piano Ludviga Bezendorfera
(pre 1867. godine)

Još malo o kućnom muziciranju

Harmonijum je bio veoma popularan instrument u doba romantizma, ali i početkom 20. veka. Retko je upotrebljavan za koncerte. Više se koristio za potrebe kućnog muziciranja i u crkvama. Dve nožne pumpe isporučuju vazduh koji prolazi kroz vibrirajući metalni pisak, čime se proizvodi zvuk na instrumentu. Posebno cenjen kao graditelj instrumenata u Austriji bio je Peter Tic, koji je 1870. godine imenovan za dobavljača carskog dvora. On je takođe gradio i fizarmonike, preteče kasnije toliko popularnog harmonijuma. Prva fizarmonika je napravljena 1818. godine u Beču i uskoro je počela da se koristi kao zamena za orgulje u crkvama. Pored toga, postala je i uobičajeni instrument u sferi kućnog muziciranja.

Harmonijum Petera Tica (oko 1860. godine)