Franc Šubert - treća priča

Silvestro Lega: Il canto dello stornello (1867)

Nakon osiromašenja aristokratije i nestanka brojnih manjih država, drastično je opao broj bogatih dvorova koji su mogli da finansiraju umetnost. Muzičari više nisu bili u službi prinčeva ili crkvenih velikodostojnika, već su zarađivali za život kao slobodni umetnici putem javnih nastupa, davanja časova muzike, komponovanja po porudžbini ili pisanja muzike za potrebe izdavača. Slabljenjem aristokratije urbana srednja klasa je rasla po veličini i značaju. Sviranje muzike je za srednju i višu klasu postalo veoma važno, jer su imali dovoljno novca i slobodnog vremena da kupe instrumente i nauče da ih sviraju. U mnogim građanskim domovima, veče je bilo vreme za muziciranje sa porodicom i prijateljima, a pored pevanja sviralo se i na klaviru, violini, flauti, gitari ili nekom drugom instrumentu.

Muzika je nudila opuštanje od društvenih pritisaka, beg od ratova, ekonomskih problema i političke represije. Za mlade devojke i žene, pripadnice više staleža, bavljenje nekim lepim veštinama, poput pevanja ili sviranja, bilo je sastavni deo kućnog vaspitanja i obrazovanja. U samom centru kućnog muziciranja nalazio se klavir. Inovacije u proizvodnji povećale su njegovu dostupnost i snizile mu cenu. Kvadratni klaviri, dovoljno mali da stanu u salone, pronašli su svoje mesto u domovima građanske klase. S obzirom na to da nudi široku paletu izražajnosti uz minimalno ulaganje, omiljeni medij ranog romantizma bio je glas uz pratnju klavira. Nemački lied je bio najuticajniji žanr u 19. veku, a njegova popularnost naročito je rasla baš u romantizmu. Broj objavljenih zbirki nemačkih solo pesama povećao se od jedne mesečno krajem 18. veka do jedne stotine mesečno 1826. godine. Tada je u novinama Allgemeine musikalische Zeitung postavljeno pitanje – “Da li je ikada postojalo plodnije vreme za pesmu od našeg?”

Sebastijan Gucviler: Porodični koncert (1849)

Kako Šubert nikada nije imao neko stalno nameštenje, najviše je zarađivao od izdavanja svojih dela, posebno solo pesama i klavirske muzike. On je na taj način bio samostalni kompozitor, uglavnom nezavistan od patrona koji su ranije podržavali umetnike i od kojih je i sam Betoven kao njegov savremenik zavisio. Amatersko kućno muziciranje je u to vreme konstantno tražilo novu muziku, što je uslovilo pravu ekspanziju muzičkog izdavaštva. U prvim decenijama 19. veka katalozi izdavačkih kuća pokazuju ogroman broj novih kompozicija – na desetine hiljada. Broj muzičkih prodavnica je takođe rastao, a pojava litografije je omogućila jeftinu štampu muzike sa detaljnim ilustracijama što je uticalo na bolju prodaju. Količina muzike koju su kompozitori pisali kako bi zadovoljili tržište bila je neverovatno velika, zapravo nikada veća do tada. Publika je sasvim očekivano imala velikog uticaja na muzičku produkciju, jer su izdavači morali da nabave ono što su mušterije tražile.

Muzička prodavnica Zigmunda Antona Štajnera,
otvorena 1805. godine u centru Beča

Kompozitori su tako pisali pesme, klavirske komade i klavirska dua u velikom broju. Aranžeri su priređivali orkestarska i kamerna dela za klavir solo ili dva klavira, čime su mnoga dela koncertnog repertoara činili dostupnim većem auditorijumu. Takva praksa je zapravo pre snimanja bila jedini način da mnogo ljudi čuje dela koja inače ne bi mogla. Kompozitori su nastojali da svoju muziku u takvim uslovima učine dostupnijom tako što su pisali pevljive melodije sa privlačnom pratnjom, relativno ujednačenim ritmom, u jednostavnim formama i uz upotrebu tradicionalnog harmonskog jezika. Klavirska muzika je bila gotovo podjednako popularna kao solo pesma. Oba načina muzičkog izražavanja pronalazila su svoje mesto u svetu kućnog muziciranja. Klavirska dela u to vreme imala su trostruku upotrebu – mogla su biti pisana u pedagoške svrhe, za potrebe kućnog muziciranja amatera i za javno izvođenje pijanističkih virtuoza. Muzika pisana za drugu kategoriju uključivala je plesove, lirske komade po uzoru na pesme, karakterne komade i sonate. Šubert je ostavio vredne primere u oblasti klavirske muzike tipične za epohu ranog romantizma.

Gitara Franca Šuberta

U Šubertovom muzeju u Beču izložena je i gitara koja je pripadala kompozitoru. Šubert ju je navodno dobio od amaterskog pevača Johana Karla Umlaufa, koji je radio u Beču kao advokat od 1816. do 1821. godine. Gitara je napravljena dvadesetih godina 19. veka u radionici Bernharda Encenšpergera, bečkog graditelja gitara i violina. Nakon što je instrument poklonjen Istorijskom muzeju grada Beča, restaurirana je tako da odgovara izgledu kakav je imala u Šubertovo vreme.

Neki stručnjaci smatraju, ali još uvek bez dokaza, da je Franc Šubert od svog oca naučio da svira i gitaru. Ono što se pouzdano zna jeste da je Šubert cenio gitaru kao instrument kućnog muziciranja (Hausmusik), prakse koja je bila popularna u to vreme i u okviru koje je i sam kompozitor odrastao. U takvim uslovima, njegov otac Franc Teodor je svirao violončelo sa flautistom Ignacom Rosnerom, violistom Fridrihom Štenclom i njegovom ženom koja je svirala gitaru. Za potrebe ovog ansambla Šubert je 1814. godine načinio aranžman Nokturna op. 21 Vencela Tomasa Matigke. Izovrnom sastavu Šubert je dodato deonicu violončela i tako je nastao Kvartet sa gitarom.

Šubert je verovatno nabavio gitaru 1813. godine kada je komponovao Tercet za muške glasove i gitaru. Jedan od razloga zbog kojeg je Šubert posedovao svoju gitaru može biti činjenica da se tokom svog života selio 17 puta. Izveštaji o njegovoj imovini pokazuju da je imao dve gitare kada je umro. Jedna se danas nalazi u Bečkom muzeju, dok druga čini deo kolekcije muškog hora Bečkog Šubertovog društva. Johan Georg Štaufer je bio graditelj gitara koji je 1823. godine izumeo instrument koji je kratko vreme, negde oko deset godina, uživao veliku popularnost. Bio je poznat pod nazivom guitarre-violoncell, guitare d’amour i arpeggione. Instrument je imao šest žiča, štimovao se kao gitara, ali je sviran sa gudalom poput violončela. Šubert je 1824. godine napisao Sonatu za arpeđone i klavir u a-mollu, jedino značajnije delo namenjeno ovom instrumentu. Danas se ova kompozicija najčešće izvodi na violi ili violončelu, mada se može naći i u verziji sa neke druge instrumente. 

Ballspiel in Atzenbrugg (1820)

Salonski koncerti koje su priređivali Šubertovi prijatelji, u muzičkoj istoriji poznati kao Šubertijade, uključivali su i dela pisana za glas uz pratnju gitare. Jedan od dokaza da je gitara bila popularna u tom svetu bidemajerskog uživanja u muzici pronalazi se na grafici Ballspiel in Atzenbrugg Ludviga Mona iz 1820. godine, zasnovanoj na crtežima Franca fon Šobera i Morica fon Švinda. Ona prikazuje Šuberta koji na izletu u prirodi sluša duo kojeg čine gitara i violina.

Društvo ljubitelja umetnosti, okupljeno oko Šuberta, provodilo je nekoliko dana tokom letnjih meseci na imanju Acenbrug nedaleko od Beča. Upravnik tog imanja, koje je tada bilo u vlasništvu lokalnog manastira, bio je rođak Franca fon Šobera, dobrog Šubertovog prijatelja. Ova družina je početkom dvadesetih godina 19. veka u nekoliko navrata uživala u druženju, plesu, društvenim igrama, muziciranju i izletima u prirodi, a o tome da je muzika bila sastavni deo ovakvog načina života svedoče ne samo ovakva likovna ostvarenja nego i dela koja su danas sačuvana, poput Šubertovih Nemačkih igara iz Acenbruga iz 1821. godine. Danas se na imanju Acenbrug nalazi muzej posvećen Šubertu i njegovom krugu prijatelja, u kojem je izloženo oko 250 predmeta koji svedoče o kompozitorovom stvaralaštvu. Pored toga, svake godine se održava muzički festival pod nazivom Šubertijade. 

Šubertov muzeju u palati Acenbrug