Vokaliza u umetničkoj muzici

Iako se pretežno upotrebljavaju u nastavi pevanja, vokalize su itekako prisutne na koncertnom podijumu. To su muzičke kompozicije u kojima se peva bez reči, samo na jedan vokal. Takve vežbe koje su u istoriji belkanta najčešće pisali pevački virtuozi i vokalni pedagozi predviđene su za savladavanje određenih tehničkih problema, kao što su pravilna produkcija tona, kontrola disanja, zvučno izjednačavanje različitih vokala i slično. Radom na takvim kompozicijama ili možda bolje rečeno melodijskim vežbama pedagozi pripremaju mladog pevača za složenija vokalna dela sa tekstom. Prve vokalize potiču iz sredine 18. veka baš u vreme procvata belkanta koji se desio zahvaljujući vrsnim pevačima kastratima i njihovim nadaleko poznatim pedagozima koji su pretežno bili aktivni u Italiji. Do početka 19. veka počele su uveliko da se komponuju namenske vokalize za potrebe vokalne pedagogije, što je potom nastavilo da se razvija i tokom perioda romantizma kada su pisane vokalize u vidu tehničkih vežbi sa klavirskom pratnjom. 

Lepe primere instruktuvnih vokaliza ostavićemo tamo gde im je i mesto, u učionici muzičke škole ili konzervatorijuma, a ovde želim svim ljubiteljima lepog pevanja da predstavim neke od najlepših primera vokalize koja je namenjna javnom izvođenju. Te kompozicije svojim obimom i izražajno-tehničkim zahtevima prevazilaze svoju prvobitnu pedagošku namenu, ali svakako podrazumevaju prethodno višegodišnje vežbanje vokaliza sa pedagoškom namenom, ali i mnogih drugih pesama i arija primerenih pevačima određenog uzrasta i stepena savladane vokalne tehnike. 

Ruski koloraturni sopran
Antonina Neždanova

Ako ukucate reč vokaliza na internet pretraživaču, sasvim sigurno će vam biti ponuđena ona najlepša i najpoznatija u svetu klasične muzike - Vokaliza za glas i klavir Sergeja Rahmanjinova. Komponovana je 1912. godine i od tada očigledno nadahnjuje čitav muzički svet da je priredi u najraznovrsnijim aranžmanima. Ne postoji instrument na kojem ova vokaliza nije izvedena - od onih "tradicionalnih" poput violine ili violončela do onih koji se više vezuju za neku drugu vrstu muzike, poput saksofona. Rahmanjinov je ovu pesmu posvetio izvrsnom ruskom koloraturnom sopranu Antonini Neždanovoj. 

Iako u izvornom rukopisu stoji da je može izvesti sopran ili tenor, danas je obično izvode visoki ženski glasovi, mada se ona može transponovati u druge tonalitete kako bi bila dostupna i onim pevačima koji nemaju odgovarajući viši registar glasa. Ova vokaliza u originalnom vidu je bila pisana za glas uz pratnju klavira, ali Rahmanjinov je kasnije sam načinio orkestarski aranžman. S obzirom na veliku popularnost ove kompozicije, koja se ogleda u predivnoj vokalnoj melodici izvajanoj u širokim lukovima, karakterističnim za ruske romantičare, kao i u tipično rahmanjinovljevskoj lepoti i toplini guste orkestarske fakture i odabranog harmonskog jezika, ne čudi što je ova pesma doživela veliki broj aranžmana za različite solističke instrumente ili kamerne ansamble.

Vokaliza kao virtuozni solistički koncert

Sigurno sasvim neobično zvuči kada se spomenu reči solistički koncert i koloraturni sopran, jer smo navikli da se takve kompozicije pišu za instrumente. Uostalom, razvoj baroknog tipa koncerta bio je usko vezan za procvat graditeljstva, pa samim tim i za usavršavanje tehničkih i izražajnih aspekata gudačkih instrumenata. Kada se govori o žanru solističkog koncerta, tada se naročito imaju na umu pokretljivij instrumenti, sposobni za izražavanje virtuoziteta koji se nalazi u osnovi ovog žanra instrumentalne muzike. Međutim, tip koloraturnog soprana odnosno najvišeg ženskog glasa sasvim je pogodan za približno slične tehničke zahteve kao što to mogu violina ili flauta koja po boji zvuka veoma odgovara ovim visokim glasovima. Na primerima virtuozne barokne operske muzike jasno nam je da he glas tada zapravo tretiran poput instrumenta, tako da brojne odlike žanra instrumentalnog koncerta možemo prepoznati u jednoj baroknoj operskoj ariji. 

Najpoznatiji primer jednog solističkog koncerta namenjenog glasu potiče iz opusa ruskog kompozitora nemačko-poljskog porekla Rajnholda Glijera. Njegov Koncert za koloraturni sopran i orkestar op. 82 u f-mollu veoma je popularan među koloraturnim sopranima i rado se beleži na nosače zvuka. Kompozicija ne samo da pokazuje svu raskoš visokog registra jednog koloraturnog soprana, lako izvođenje lestvičnih nizova i razloženih akorada u stakato artikulaciji, ona isto tako pruža priliku pevačici da prikaže svoje umeće izvođenja romantičarski izvajane kantilene. 

Slavujeva pesma kao inspiracija

Pored jednostavnih vokaliza pisanih za potrebe nastave pevanja, literatura klasične muzike bogata je vokalizama opsežnijih razmera koje poseduju i izvesni umetnički značaj. U njima se naravno ne gube ona primarna pedagoška svojstva, jer se i kroz njih provlače teški tehnički problemi koji se moraju uspešno savladati, ali njihove karakteristike daleko prevazilaze one vokalize koje su namenjene početnicima. Čini se da su blistavi sjaj, lakoća i virtuoznost koloraturnog soprana često inspirisali kompozitore da pišu dela tipa vokalize, jer se u literaturi klasične muzike pronalazi jedan lep primer kompozicije u kojoj visoki ženski glas služi kao verna imitacija slavujevog poja. U pitanju je pesma Slavuj i ruža francuskog romantičara Kamija Sen-Sansa koja zapravo sačinjava deo muzike pisane za balet.

Iako svakom slušaocu ova kompozicija može da se učini kao beznačajno laka vokaliza, njeni tehnički zahtevi su itekako izazovni, jer iziskuju lagodno kretanje glasa gotovo konstantno u visokom registru, što opet ne sprečava kompozitora da se nakon takvih visina spusti i u niži registar, što je potrebno dovoljno dobro ozvučiti kako se ne bi osetila razlika u različitim registrima glasa, naročito kod koloraturnih soprana kojima prirodno ipak više leže oni blistavi visoki tonovi. Posebnu odliku ove kompozicije koja u prvi plan postavlja vokalnu deonicu praćenu koloritnim akordima u orkestru čine trileri odnosno brzo smenjivanje dva susedna tona, pogodno za dočaravanje slavujeve pesme, čija precizna izvedba svedoči o visokoj tehničkoj spremi pevačice. 

Glasa soprana se u umetničkoj muzici neretko vezuje uz pesmu ptica, a takve kompozicije su omiljene među pevačicama i atraktivne za publiku. Međutim, ima i onih komada pisanih u žanru vokalize u kojima se ne insistira na virtuozitetu. Među mnogim delima insprisanim španskom narodnom muzikom iz stvaralaštva Morisa Ravela nalazi se i jedna Vokaliza-etida u formi habanere za glas i klavir, koju je kompozitor najverovatnije napisao za potrebe studenata pevanja Pariskog konzervatorijuma. Naime, jedan profesor iz te ustanove okupio je kompozitore sa ciljem da se u nekoliko tomova sakupe vokalize za studente kako bi se upoznali sa tendencijama savremenog stvaralaštva. Ovu Ravelovu vokalizu ne odlikuje virtuozitet koji se uočava u kompozicijama Sen-Sansa ili Glijera, ali njen španski kvalitet, sugerisan ne samo kroz melodiku i ritmiku, već i putem karaktera same muzike, dovoljno je privlačan za koncertne podijume. Takođe, za razliku od prethodnih primera, kompozicija nije namenjena visokom ženskom glasu. 

Da je vokaliza i dalje inspirativan žanr savremenim kompozitorima, pokazuje i jedno od novijih zvučnih izdanja katalonskog soprana Nurije Rijal - Vocalise. Poseban kvalitet ovog kompakt diska čini i osam violončela Bazelskog simfonijskog orkestra. Očigledno uzimajući čuvenu Vilja-Lobosovu Ariju kantilenu kao polazište, ovi muzičari su snimili još jednu kompoziciju koja žanrovski pripada vokalizi. Specijalno za ovaj ansambl, kompoziciju pod nazivom Vocal ice napisao je katalonski kompozitor Bernat Vivankos.