Srpska tradicija kao inspiracija evropskim kompozitorima

Kada je 1814. godine u Beču objavljena „Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica“ Vuka Stefanovića Karadžića, mnogi kompozitori su posredno kroz angažovanje nemačkih književnika došli u dodir s lepotama srpske narodne lirike. Zahvaljujući prevodima pesama iz Vukovih zbirki i njihovoj promociji od strane nemačkih književnika i filologa, koji su naglašavali lepotu i muzikalnost srpskog jezika, naša usmena tradicija pronašla je svoj put u evropsku kulturu i zaživela u opusima mnogih nemačkih, čeških, moravskih, ruskih, mađarskih, poljskih i švajcarskih muzičara.

 

Vuka je na posao prikupljanja narodnih pesama naveo slovenački filolog Jernej Kopitar, oslanjajući se na mišljenje Johana Gotfrida fon Herdera, izneto u njegovom delu Slovensko poglavlje, prema kojem slovenski narodi kao mladi, snažni i neistrošeni imaju misiju obnove čovečanstva. U prvoj zbirci objavljeno je 100 lirskih i 8 epskih pesama. Većinu lirskih pesama, sabranih u prvoj, a potom i u drugoj zbirci, Vuku je pevala njegova rođaka Savka Živković, koja je tada živela s njim u Beču. Kopitarevom zaslugom zbirka je dospela u ruke književnog kritičara Jozefa Dobrovskog i Jakoba Grima, te slavnog pesnika Johana Volfganga fon Getea. Nemački filolog Jakob Grim među prvima je istakao da se srpske narodne pesme mogu veoma lepo upotrebiti za komponovanje muzike:

„Među slovenskim narodima Srbi su zbog svog mekog i posebno muzikalnog jezika pre svega i najviše nadareni za poeziju i pesmu.“ 

 

Pišući o srpskim narodnim pesmama, a povodom njihovog prevoda na nemački koji je načinila Tereza Albertina Lujza fon Jakob, Gete je uočio da one teku jednostavnim tonovima koje se ne mogu uhvatiti u pravilnu muziku. Pravo oduševljenje za srpsku narodnu pesmu nastalo je kada je prema Gerhardovom prevodu 1820. godine učitelj muzike iz Beča Jozef Marija Volfram objavio zbirku "Šest srpskih narodnih pesama za glas i klavir": Blumensprache, Das Bächlein, Lösegeld, Des Mädchens Wunsch, Jägers Fund i Trennungsweh. Njegov primer sledio je i August Polenc, koji je za svoju zbirku takođe koristio Gerhardov prevod. 

U prikazu Vukovih zapisa u Bečkim literarnim novinama 1815. godine, Jakob Grim primećuje da su lirske pesme nepotpune bez njihovog melodijskog zapisa, budući da su uvek pevane. Prihvatajući tu primedbu, Vuk je odlučio da u drugu zbirku osim stihova pesama uvrsti i njihove melodije. Preduzimljivi Kopitar je za taj posao našao Franćišeka Mireckog, tada studenta muzike u Beču, inače poreklom Poljaka iz Krakova. Pre nego što je objavljena druga zbirka, Vuk je boravio u Sremu i zapisivao lirske i epske pesme od nekolicine najboljih kazivača. U sadržaj druge zbirke, koja je nazvana Narodna serbska pjesnarica, ušle su 104 lirske i 17 epskih pesama. Iako nije imao sredstava da zbirku opremi ilustracijama, uspeo je, kako kaže u predgovoru, da neke pesme opremi melodijama, koje je potom za klavir ugodio Fran Mirecki. Reč je šest lirskih pesama: Pod noć pođo niz polje, Kolika je Jahorina planina, zlato, Odbi se grana od jergovana, Kralju, svetli kralju, Zaspala devojka drenku na korenku i Ko pije vino za slave Božje. 

 

Poređenjem zapisa Mireckog sa onima koje su načinili kasniji melografi, zapisijući pesme na terenu tokom 19. i 20. veka, može se reći da su se melodije neznatno razlikovale, te da je mladi student muzike bio pouzdan melograf. Prvu pesmu nakon Mireckog zapisali su Franjo Kuhač i Vladimir Đorđević. Drugu pesmu zabeležili su češki muzičar Alojz Kalauz i etnomuzikolog Miodrag Vasiljević. Varijantu treće pesme objavio je 1828. godine u Serbskom letopisu Emanuil Kolarović, koju je po njegovom pevanju zapisao Josif Šlezinger. U 2o. veku pesma je privukla pažnju muzikologa i kompozitora Miloja Milojevića i Koste Manojlovića. Jednostavan zapis četvrte pesme, obredne igre  s pevanjem, kao i melodiju šeste pesme, obradio je Stevan Mokranjac uvrstivši ih u horski ciklus Četiri obredne kajde. Petu pesmu je osim Mirecko zapisao jedino još Miodrag Vasiljević. 

Srpske narodne pesme privukle su pažnju Johanesa Bramsa krajem 19. veka, te u njegovom opusu pronalazimo ne samo solo pesme na srpske tekstove, naravno u nemačkom prevodu, već i jednu pesmu za vokalni kvartet i klavir (Schwarzer Wald), kao i dve kompozicije za mešoviti hor (Der Falke i Stand das Mädchen). Brams je inače bio posvećen prikupljanju pesama iz različitih evropskih narodnih tradicija, što je bilo tipično za romantičarske umetnike, kako one koji su pripadali takozvanom glavnom toku klasične muzike, tako i za one kompozitore koji su pripadali nacionalnim školama. Predstavnici onih muzičkih tradicija, koje su već dugo vremena bile prisutne na evropskoj kulturnoj mapi, u narodnoj baštini su tražili izvor inspiracije i svojevrsni beg od stvarnosti, dok su protagonisti nacionalnih škola u tome videli ključ za formiranje sopstvenog načina izražavanja koji bi njihovo stvaralaštvo učinili drugačijim.

U Devojčnoj pesmi iz 1878. godine Brams je upotrebio srpsku liriku u prevodu nemačkog pesnika Zigfrida Kapera iz kolekcije „Srpske pesme“, nastale 1852. godine. Lepota ove narodne pesme izvire pre svega iz stihova koji predstavljaju nežno obraćanje mlade devojke rano procvaloj ruži. Devojka se pita zašto je ruža tako rano procvetala kada nema kome da je pokloni - ni majci, ni sestri ili bratu niti svom dragom. 

Čuveni pesnik Gete takođe je smatrao da je srpski jezik pogodan za spajanje sa muzikom, te je u svom članku pod nazivom „Srpske pesme“ napisao da su srpske pesme: 

„...pune raznovrsnog ritma i načina rime, koji nam donose lagane, istinski lirske pesme, pogodne za pevanje.“ 

Za razliku od prethodne pesme tužnog karaktera, u Brzopletoj zakletvi, još jednoj Bramsovoj pesmi zasnovanoj na prevodu srpske lirike, komponovanoj 1884. godine, stihovi donose priču o mladoj devojci koja se jednog dana odriče cveća, vina i momaka, ali već sutradan ipak zaključuje da je cveće čini lepšom, vino veselijom, a momak srećnijom. 

Poljski pesnik Adam Mickijevič je na svojim predavanjima o slovenskoj literaturi, koja je u Parizu slušao Frederik Šopen, govorio o lepoti srpskog jezika istakavši sledeće: 

„Taj narod je predodređen da bude muzičar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predosećajući da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena. Srpski dijalekat je od svih slovenskih dijalekata najharmoničniji, najmuzikalniji. 

On je kao neki italijanski jezik Slovena.“

Aprila 1883. godine nastaje još jedna Bramsova pesma na osnovu Kaperovog prevoda - Devojka. Prateći značenje stihova Brams deli pesmu na dva dela, a tonalitetom i karakterom muzike diferencira sadržaj priče koju devojka iznosi: ako bi njeno lepo lice želeo da poljubi neki starac, ona bi tada ubrala pelin i njegovom se gorkom vodom umila, ali ukoliko bi hteo da je poljubi neki mlad momak, onda bi ona ubrala najlepše ruže iz zelene bašte, iz njih istisnula mirisnu vodu i svoje mlado lice osvežila. 

Osim Johanesa Bramsa, srpska narodna lirika inspirisala je mnoge druge kompozitore, poput Antonjina Dvoržaka, Karla Levea, Antona Rubinštajna, Jozefa Suka, Leoša Janačeka i drugih. U opusu nemačkog kompozitora Karla Levea, Šubertovog savremenika, koji je autor više od 400 balada, nalazi se ciklus od šest pesama Serbischen Liederkreis op. 15 (Mädchen und Rose, Beim Tanze, Überraschung, Des Jünglings Segen, Liebesliedchen i Kapitulation). U pitanju su prevodi Vukovih zapisa srpskih narodnih pesama, koje je načinila Tereza Albertina Lujza fon Jakob (poznatija pod inicijalima TALFJ). Njeni prevodi sabrani su u zbirku Volkslieder der Serben, koja je objavljena 1825. godine i posvećena Geteu. Koristili su ih i drugi kompozitori, poput Maksa Regera u zbirci Achtzehn Gesänge iz 1903. godine. Tu se nalaze dve pesme: Schlimm für die Männer i Der Knabe an die Mutter. 

 

U opusu nemačkog kompozitora, pevača i vokalnog pedagoga Georga Henšela, koji je bio aktivan u Velikoj Britaniji, nalazi se nekoliko komada na osnovu Terezinih prevoda srpske narodne lirike. Deset pesama pisanih za jedan ili više glasova uz pratnju klavira sabrao je 1878. godine u ciklus pod nazivom Serbisches Liederspiel. Češki kompozitor Jozef Suk napisao je četiri horske kompozicije na tekstove srpske narodne lirike - Varaždinski ban i kralj Matijaš, Dojčin Petar i kralj Matijaš, Ranjenik i Siromašak.

Srpska lirika u Rusiji

Srpske narodne pesme dospele su tokom 19. veka i u Rusiju. Čuveni Puškin je u svojoj zbirci „Pesme Zapadnih Slovena“ iz 1834. objavio prevode srpske lirike, a vođa poznate Ruske petorke Milij Balakirjev bio je upoznat s kompozicijama Kornelija Stankovića u kojima su obrađene srpske narodne pesme u različitim vidovima – za klavir solo, za glas i klavir i mešoviti hor. Takve umetničke stilizacije narodnih pesama bile su široko rasprostranjene u evropskoj muzici romantičarskog doba, pa tako i na počecima razvoja srpske nacionalne škole na čijem čelu je Kornelije Stanković kao prvi domaći visokoškolovani muzičar.

Petar Iljič Čajkovski je na osnovu Puškinovih prevoda srpske lirike komponovao tokom avgusta i septembra 1886. godine pesmu Slavuj, posvetivši je carici Mariji Fjodorovnoj. Stihovi donose priču o mladom momku koji poverava svoje ljubavne jade slavuju i izražava želju da ga sahrane na širokom polju uz cveće položene pokraj njegove glave i bistar potok koji pored njega protiče. U opusu Antona Rubinštajna nalazi se nekoliko pesama, među kojima su i sledeće: O, Bože, Bože, Majka je dozivala, Zašto moraš uvenuti.

 

Predstavnici nacionalnih škola posvećivali su se i prikupljanju narodnih pesama iz svoje baštine, ne samo iz etnomuzikoloških pobuda već i da bi ih upotrebljavali u svojim kompozicijama, ali su bili otvoreni za usmenu tradiciju drugih naroda. Tako je Milij Balakirjev proučavao narodne pesme južnih i zapadnih Slovena, a prilikom okupljanja svojih prijatelja svirao je pesme koje je zapisao. Tako je na njegovu inicijativu mladi Rimski-Korsakov 1867. godine za potrebe jednog posebnog, sveslovenskog koncerta komponovao koloritnu, efektnu i poletnu Fantaziju na srpske teme. Ideja je bila da se za taj koncert, na kojem se kao dirigent pojavio Balakirjev, komponuju dela sa slovenskom tematikom.

Korsakovljeva kompozicija je na tom koncertu na zahtev publike dva puta izvedena, što je i razumljivo s obzirom na kvalitet samih tema i majstorsku obradu, koja prikazuje mladog kompozitora kao budućeg vrsnog poznavaoca orkestarskog virtuoziteta. Prvu temu melanholičnog karaktera donose horne i potom gudači, a svojim setnim tonom dopunjuje oboa, dok drugu temu karakteriše neobuzdan igrački karakter. Obe teme se potom pojavljuju u različitim vidovima, a sam kraj označen je moćnim izlaganjem prve teme u limenim duvačkim instrumentima, nakon čega sledi efektna završnica bazirana na motivima druge, igračke teme.

Balakirjevljevo interesovanje za narodno pesništvo slovenskih naroda i prodor zbirke „Srpske narodne melodije“ Kornelija Stankovića u Rusiju dovelo je do širenja srpske kulture i stvaranja još jedne poznate kompozicije na srpske teme. Naime, Rusko muzičko društvo naručilo je 1876. godine delo od Čajkovskog za potrebe humanitarnog koncerta koji je organizovao Crveni krst za prikupljanje pomoći Srbima koji su tada ratovali protiv Otomanske imperije. Kompozitor je naslovio delo Srpsko-ruski marš i u njemu su pored motiva ruske carske himne „Bože carja hrani“ upotrebljene i tri srpske narodne pesme, a karakter je naglašeno vojnički što se uočava po isticanju marševskih ritmova i instrumenata poput limenih duvača i udaraljki.