Kada je 1814. godine u Beču objavljena „Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica“ Vuka Stefanovića Karadžića, mnogi kompozitori su posredno kroz angažovanje nemačkih književnika došli u dodir sa lepotama srpske narodne lirike. Zahvaljujući prevodima pesama iz Vukovih zbirki i njihovoj promociji od strane nemačkih književnika i filologa, koji su naglašavali lepotu i muzikalnost srpskog jezika, naša usmena tradicija pronašla je svoj put u evropsku kulturu i zaživela u opusima mnogih nemačkih, čeških, moravskih, ruskih, mađarskih, poljskih i švajcarskih muzičara.
Nemački filolog Jakob Grim među prvima je istakao da se srpske narodne pesme mogu veoma lepo upotrebiti za komponovanje muzike.
„Među slovenskim narodima Srbi su zbog svog mekog i posebno muzikalnog jezika pre svega i najviše nadareni za poeziju i pesmu.“ – tvrdio je Grim.
U „Devojčnoj pesmi“ iz 1878. godine Brams je upotrebio srpsku liriku u prevodu nemačkog pesnika Zigfrida Kapera iz kolekcije „Srpske pesme“, nastale 1852. godine. Lepota ove narodne pesme izvire pre svega iz stihova koji predstavljaju nežno obraćanje mlade devojke rano procvaloj ruži. Devojka se pita zašto je ruža tako rano procvetala kada nema kome da je pokloni - ni majci, ni sestri ili bratu niti svom dragom.
Čuveni pesnik Gete takođe je smatrao da je srpski jezik pogodan za spajanje sa muzikom, te je u svom članku pod nazivom „Srpske pesme“ napisao da su srpske pesme:
„...pune raznovrsnog ritma i načina rime, koji nam donose lagane, istinski lirske pesme, pogodne za pevanje.“
Za razliku od prethodne pesme tužnog karaktera, u „Brzopletoj zakletvi“, još jednoj Bramsovoj pesmi zasnovanoj na prevodu srpske lirike, komponovanoj 1884. godine, stihovi donose priču o mladoj devojci koja se jednog dana odriče cveća, vina i momaka, ali već sutradan ipak zaključuje da je cveće čini lepšom, vino veselijom, a momak srećnijom.
Poljski pesnik Adam Mickijevič je na svojim predavanjima o slovenskoj literaturi, koja je u Parizu slušao Frederik Šopen, govorio o lepoti srpskoj jezika istakavši sledeće:
„Taj narod je predodređen da bude muzičar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predosećajući da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena. Srpski dijalekat je od svih slovenskih dijalekata najharmoničniji, najmuzikalniji.
On je kao neki italijanski jezik Slovena.“
Srpske narodne pesme privukle su pažnju Johanesa Bramsa krajem 19. veka, te u njegovom opusu pronalazimo ne samo solo pesme na srpske tekstove, naravno u nemačkom prevodu, već i jednu pesmu za vokalni kvartet i klavir, kao i dve kompozicije za mešoviti hor. Brams je inače bio posvećen prikupljanju pesama iz različitih evropskih narodnih tradicija, što je bilo tipično za romantičarske umetnike, kako one koji su pripadali takozvanom glavnom toku klasične muzike, tako i za one kompozitore koji su pripadali nacionalnim školama. Predstavnici onih muzičkih tradicija, koje su već dugo vremena bile prisutne na evropskoj kulturnoj mapi, u narodnoj baštini su tražili izvor inspiracije i svojevrsni beg od stvarnosti, dok su protagonisti nacionalnih škola u tome videli ključ za formiranje sopstvenog načina izražavanja koji bi njihovo stvaralaštvo učinili drugačijim.
Aprila 1883. godine nastaje još jedna Bramsova pesma na osnovu Kaperovog prevoda - „Devojka“. Prateći značenje stihova Brams deli pesmu na dva dela, a tonalitetom i karakterom muzike diferencira sadržaj priče koju devojka iznosi: ako bi njeno lepo lice želeo da poljubi neki starac, ona bi tada ubrala pelin i njegovom se gorkom vodom umila, ali ukoliko bi hteo da je poljubi neki mlad momak, onda bi ona ubrala najlepše ruže iz zelene bašte, iz njih istisnula mirisnu vodu i svoje mlado lice osvežila.
Pored Johanesa Bramsa, srpska narodna lirika je inspirisala mnoge druge kompozitore, poput Antonjina Dvoržaka, Karla Levea, Antona Rubinštajna, Jozefa Suka, Leoša Janačeka i drugih.
Srpska lirika u Rusiji
Srpske narodne pesme dospele su tokom 19. veka i u Rusiju. Čuveni Puškin je u svojoj zbirci „Pesme Zapadnih Slovena“ iz 1834. godine objavio prevode srpske lirike, a vođa poznate Ruske petorke Milij Balakirjev bio je upoznat sa kompozicijama Kornelija Stankovića u kojima su obrađene srpske narodne pesme u različitim vidovima – za klavir solo, za glas i klavir i mešoviti hor. Takve umetničke stilizacije narodnih pesama bile su široko rasprostranjene u evropskoj muzici romantičarskog doba, pa tako i na počecima razvoja srpske nacionalne škole na čijem čelu je Kornelije Stanković kao prvi domaći visokoškolovani muzičar.
Petar Iljič Čajkovski je na osnovu Puškinovih prevoda srpske lirike komponovao tokom avgusta i septembra 1886. godine pesmu „Slavuj“, posvetivši je carici Mariji Fjodorovnoj. Stihovi donose priču o mladom momku koji poverava svoje ljubavne jade slavuju i izražava želju da ga sahrane na širokom polju uz cveće položene pokraj njegove glave i bistar potok koji pored njega protiče.
Predstavnici nacionalnih škola posvećivali su se i prikupljanju narodnih pesama iz svoje baštine, ne samo iz etnomuzikoloških pobuda već i da bi ih upotrebljavali u svojim kompozicijama, ali su bili otvoreni za usmenu tradiciju drugih naroda. Tako je Milij Balakirjev proučavao narodne pesme južnih i zapadnih Slovena, a prilikom okupljanja svojih prijatelja svirao je pesme koje je zapisao. Tako je na njegovu inicijativu mladi Rimski-Korsakov 1867. godine za potrebe jednog posebnog, sveslovenskog koncerta komponovao koloritnu, efektnu i poletnu „Fantaziju na srpske teme“. Ideja je bila da se za taj koncert, na kojem se kao dirigent pojavio Balakirjev, komponuju dela sa slovenskom tematikom.
Korsakovljeva kompozicija je na tom koncertu na zahtev publike dva puta izvedena, što je i razumljivo s obzirom na kvalitet samih tema i majstorsku obradu, koja prikazuje mladog kompozitora kao budućeg vrsnog poznavaoca orkestarskog virtuoziteta. Prvu temu melanholičnog karaktera donose horne i potom gudači, a svojim setnim tonom dopunjuje oboa, dok drugu temu karakteriše neobuzdan igrački karakter. Obe teme se potom pojavljuju u različitim vidovima, a sam kraj označen je moćnim izlaganjem prve teme u limenim duvačkim instrumentima, nakon čega sledi efektna završnica bazirana na motivima druge, igračke teme.
Balakirjevljevo interesovanje za narodno pesništvo slovenskih naroda i prodor zbirke „Srpske narodne melodije“ Kornelija Stankovića u Rusiju dovelo je do širenja srpske kulture i stvaranja još jedne poznate kompozicije na srpske teme. Naime, Rusko muzičko društvo naručilo je 1876. godine delo od Čajkovskog za potrebe humanitarnog koncerta koji je organizovao Crveni krst za prikupljanje pomoći Srbima koji su tada ratovali protiv Otomanske imperije. Kompozitor je naslovio delo „Srpsko-ruski marš“ i u njemu su pored motiva ruske carske himne „Bože carja hrani“ upotrebljene i tri srpske narodne pesme, a karakter je naglašeno vojnički što se uočava po isticanju marševskih ritmova i instrumenata poput limenih duvača i udaraljki.
No comments:
Post a Comment