Porodica Štraus - druga priča

Koliko smo samo puta čuli da se roditelji nisu slagali sa odabirom karijere svoje dece? Takav je bio slučaj i u porodici Štraus. Međutim, važno je naglasiti da je u ovom slučaju majka bila velika podrška svojim sinovima muzičarima. Iako nije odobravao želju najstarijeg sina da se posveti muzici, namenivši mu posao bankara, Johan Štraus stariji nije uspeo da ga odvrati od želje da se bavi sviranjem i komponovanjem. Već sa šest godina mali Johan je napisao svoju prvu kompoziciju, o čemu svedoči partitura koja je izložena u Bečkom muzeju. Mladi Johan je učio muzičku teoriju sa pozorišnim kompozitorom i horskim dirigentom Jozefom Drehslerom, a časove violine pohađao je kod Antona Kolmana, člana orkestra Bečke dvorske opere. Želja mu je bila da uz podršku majke postane dirigent sopstvenog orkestra, baš kao što je kao mladić priželjkivao i njegov otac. 

Dok je Johan Štraus mlađi odrastao, njegov otac je uz Jozefa Lanera, još jednog istaknutog predstavnika bečkog bidermajera, postepeno izgrađivao žanr valcera, razvivši ga od jednostavnog plesnog komada u pažljivo konstruisano umetničko delo simfonijskih razmera. Njihovi prethodnici bi pisali nizove kratkih valcerskih melodija, koje su najčešće imale osam taktova, dok su Štraus i Laner ograničili delo na četiri ili pet odseka, sa introdukcijom na početku i kodom na kraju dela. 

Ovako zvuči „Die Schönbrunner-Walzer“ Jozefa Lanera iz 1842. godine. 

Inače, Lanerov ansambl je nastao 1822. godine, kada su on i braća Karl i Johan Drahanek zatražili dozvolu da nastupaju u Badenu kraj Beča. Sastav su činile dve violine i gitara. Mesta gde su nastupali bili su obično popularni klubovi u bečkim predgrađima, ali i u redutskim salama. Laner je takođe odlazio na koncertne turneje i one su ga odvele u Milano, Veneciju, Brno i Ljubljanu. Na osnovu brojnih prikaza njihovog muziciranja iz tog vremena, Laner i njegove kolege dirigovale su ansamblom sa pozicije koncertmajstora. Umesto dirigentske palice koristili su svoje gudalo, a dirigovali bi samo početke kompozicija i nezgodne prelaze. U kolekciji Muzeja istorije umetnosti u Beču, tačnije u njihovoj zbirci muzičkih instrumenata, koja se nalazi u Weltmuseum-u, čuva se Lanerova violina koja potiče iz radionice bečkog graditelja Franca Gajsenhofa. 

U kafeu „Zum Jüngling“, čiji je vlasnik bio Johan Jungling, prvi put su u triju nastupili Jozef Laner i braća Drahanek. Svirali su plesne komade koji su se tada još uvek zvali lendleri odnosno narodne igre. Bile su naročito popularne u Austriji, Bavarskoj, Švajcarskoj i Sloveniji krajem 18. veka. Kada su u narednom stoleću postale popularne plesne dvorane, lendler je postao brža i elegantnija igra, pojavljivao se i u opusima velikih kompozitora, poput Betovena ili Šuberta, a iz njega se razvio valcer. 

Ovako, recimo, zvuče lendleri priređeni za klavir Ludviga van Betovena. 

 

 

 

Sastav Merlin Ensemble Wien izvodi „Dornbacher Ländler“ Jozefa Lanera. Možda su baš ovako zvučali nastupi Lanerovog ansambla u bečkim kafeima.

Pošto su Laner i braća Drahanek bili uspešni na svojim nastupima, svom triju dodali su četvrtog člana, tada još uvek nepoznatog Johana Štrausa starijeg. Bilo je to 1823. godine i tada je svirao violu. Dve godine kasnije piše svoju prvu kompoziciju, postaje u međuvremenu violinista, a 1826. osniva sopstveni ansambl. Na prvu koncertnu turneju kreće 1833. godine, a najduža je trajala 14 meseci i odvela ga je u Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Godine 1846. dobija počasnu, samo za njega kreiranu, titulu muzičkog direktora dvorskih balova. 

Zanimljivo je to što ne postoje pouzdani podaci o njegovom muzičkom obrazovanju. Zna se da je poslat da uči zanat kod knjigovesca, jer je već sa dvanaest godina postao siroče. Kasnije tokom života, zbog napornog rada, više puta je kolabirao, a umro je prerano, u 45. godini, od šarlaha. Sa suprugom Anom Štrajm imao je šestoro dece, od kojih je jedno umrlo sa svega nekoliko meseci. Štraus otac je sa ljubavnicom Emilijom Trampuš dobio još šestoro dece. Godine 1846. razveo se od žene Ane, koja je do smrti uspešno vodila karijere svojih sinova. 

Slovačka sinfonijeta Žilina izvodi „Loreley-Rheinklänge Walzer“ Johana Štrausa starijeg iz 1843. godine.