Porodica Štraus - prva priča

U susret proslavi dva veka od rođenja Johana Štrausa mlađeg posvetiću više tekstova tom kompozitoru. Grad Beč je pripremio bogat program u 2025. godini, a u susret tom jubileju otvorio je i novi muzej pod imenom Štrausova kuća. Osim stana u kojem su žuveli članovi te porodice, koji je očuvan i pretvoren u muzej, svakom turisti koji poseti austrijsku prestonicu ne može promaći statua u Gradskom parku.

 

Johan Štraus mlađi rođen je 25. oktobra 1825. godine u bečkom predgrađu Sent Ulrihu. Njegov otac Johan Baptist bio je tada violinista u orkestru Jozefa Lanera i nastavnik muzike, a sanjao je o tome da vodi sopstveni ansambl. Majka Ana bila je ćerka Jozefa Štrajma, vlasnika krčme iz Lihtentala, predgrađa Beča. Osim Johana Štrausa mlađeg, u porodici Štraus rođeno je još petoro dece: Jozef, Ana, Tereza, Ferdinand i Eduard.

Život porodice Štraus umnogome je bio vezan za Leopoldštat, jer je u tom delu Beča, recimo, detinjstvo proveo Štraus otac i to u ulici Flosgase, gde je njegov otac Franc imao krčmu. Kuća u kojoj je rođen Štraus otac zvala se „Zum Heiligen Florian“, a danas se na njoj nalazi tabla koja na to podseća. Takođe u današnjem drugom bečkom okrugu, na adresi Taborstrasse 17, u kući „Zum Goldenen Hirschen“, porodica Štraus je živela od 1834. godine. Tu je rođen Eduard, najmlađe dete u porodici, a on je bio i poslednji koji je napustio porodični dom 1886. Njihov stan se nalazio na prvom spratu trospratne zgrade. Danas na tom mestu stoji nova zgrada iz 1911. godine. U tom kraju živeo je, recimo, još jedan istaknuti bečki kompozitor, naročito poznat po svojim operetama. Bio je to Franc fon Supe. Na adresi Obere Donaustrasse 57 živeo je od 1862. do 1865. godine, a radio je kao direktor orkestra najpre u Theater an der Wien, a potom u Carl-Theater. Poslednje spomenuto pozorište je u vreme kada se Štraus doselio u taj kraj bilo poznato po operetskim predstavama. 

 

U samoj ulici Prater, gde se i danas nalazi stan u kojem je živeo Štraus mlađi, nalazile su se popularne balske dvorane, pozorišta i kafei. Recimo, u krčmi „Zum Goldenen Lamm“, koja je postala kasnije ugledni hotel, sastajali su se umetnici, među njima i Štraus, a tamo je održan i svečani banket povodom 40 godina njegovog umetničkog rada. Nedaleko odatle, u krčmi „Wällisches Bierhaus“, nastupao je petnaestogodišnji Johan Štraus stariji kao član orkestra pod rukovodstvom Jozefa Lanera i braće Drahanek. Ansambl je svirao i u krčmi „Zum Grünen Jäger“, gde su se obično okupljali glumci iz obližnjeg pozorišta. U gorespomenutoj Obere Donaustrasse, osim stana gde je živeo autor operete „Lepa Galatea“, nalazile su se dve veoma poznate balske dvorane – „Dianasaal“ u kojoj je premijerno izveden valcer „Na lepom plavom Dunavu“ 15. februara 1867. godine i „Zur Kettenbrücke“ gde je nastupao Johan Štraus stariji. Prvi veliki uspeh zabeležio je upravo sa kompozicijom „Kettenbrücke-Walzer“ u januaru 1828. godine.

 

Kupalište „Dijana“ izgrađeno je 1810. godine, a nešto više od tri decenije kasnije napravljen je unutrašnji bazen, dug 36 i širok 12,5 metara. Tokom karnevalske sezone bazen je korišćen kao balska dvorana, a zbog posebne strukture krova, akustika je bila veoma dobra. Godine 1913. kupalište je srušeno, a danas se na tom mestu nalaze moderni bazeni. 

 

Zum Sperl

Jedna od najpopularnijih plesnih sala u periodu bidermajera nalazila se u kući „Zum Sperl“ u drugom bečkom okrugu. Otvorena je 9. septembra 1807. godine, a poslednji bal je upriličen 1873. godine, kada je održana Svetska izložba u Beču. Nedugo nakon toga zgrada je srušena. To mesto za zabavu su učinili poznatim upravo Mihael Pamer, Jozef Laner i Johan Štraus stariji. „Sperls Festwalzer“, „Sperl-Galopp“ i „Sperl-Polka“ tri su kompozicije koje je Štraus otac posvetio ovom zdanju gde su se rado zabavljali stanovnici austrijske prestonice.

Sala Odeon bila je jedna od najvećih i najelegantnijih plesnih dvorana u Beču tokom Vormärz perioda. Površina plesnog podijuma imala je više od 4500 kvadratnih metara, a bogato ukrašena sala bila je visoka 15 metara. Tu su nastupali, osim ostalih, i članovi Bečkog muškog pevačkog društva. Sala je otvorena 8. januara 1845. godine, ali je nažalost tokom revolucionarnih dešavanja tri godine kasnije izgorela.