Šetnja ulicama Beča - kratke crtice o Robertu Štolcu

Kada turisti dolaze u Beč, sigurno se šetaju Gradskim parkom. Osim što mogu da uživaju u zelenilu, pa i da sednu na travnjake, možda naprave mali piknik, mogu isto tako da vide i statue poznatih muzičara.  Čuvena zlatna statua kralja valcera Johana Štrausa jedna je od najprepoznatljivijih znamenitosti ovog grada, ali u Gradskom parku postoje spomenici i drugim umetnicima. Među njima je i Robert Štolc, pa evo par reči o tom kompozitoru i dirigentu, istaknutom predstavniku „srebrnog doba“ bečke operete.

 

 Robert Štolc (1970)

Rođen je 1880. godine u Gracu u muzičkoj porodici. Njegov otac Jakob bio je kompozitor i dirigent, a majka Ida koncertna pijanistkinja. Robert je studirao na Bečkom konzervatorijumu kod Roberta Fuksa i Engelberta Humperdinka. Radio je u Mariboru, Salcburgu i Brnu pre nego što je postao dirigent u pozorištu Theater an der Wien 1907. Služio je u austrijskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. Pre nego što se preselio u Berlin 1925. godine, gde se posvetio komponovanju filmske muzike, Štolc je postigao uspeh sa svojim pesmama i operetama. U Nemačkoj je komponovao muziku za prvi nemački zvučni film „Zwei Herzen im Dreivierteltakt“, a po popularnosti izdvojila se naslovna pesma.

Nakon što su nacisti došli na vlast, Štolc se vraća u Beč, ali i dalje odlazi u Berlin. U Austriji piše muziku za komediju „Ungeküsst soll man nicht schlafen gehn“, a naslovna pesma iz tog filma postaje pravi hit. 

Nakon aneksije Austrije odlazi najpre u Cirih, a potom u Pariz. Uz pomoć prijatelja 1940. odlazi u Njujork, gde postiže uspehe sa koncertima bečke muzike. Prvi takav koncert bio je u Karnegi holu. Dobio je dve nominacije za Oskara: za najbolju pesmu u filmu „Spring Parade“ iz 1941. godine i za muziku iz filma „It Happened Tomorrow“ četiri godine kasnije.

Šest godina nakon što je došao u Ameriku, Štolc se vraća u Beč gde ostaje do kraja života. Šezdesetih i sedamdesetih godina kao dirigent je načinio više snimaka opereta iz opusa kompozitora kao što su Štraus, Lehar, Kalman i Fal. Imao je privilegiju da koristi dirigentsku palicu koju je nasledio od Franca Lehara. Ona je inače pripadala Johanu Štrausu i imala je ugravirane njegove inicijale. 

Wiener Café – u izvođenju Bečkih simfoničara, diriguje Robert Štolc 

Godine 1952. Štolc je počeo da komponuje muziku za Wiener Eisrevue, poznatu manifestaciju koja je pokrenuta nakon Drugog svetskog rata. Učestvovali su mnogi poznati klizači, najviše iz Austrije. Program je predstavljen na turnejama u mnogim evropskim zemljama, a nekim predstavama prisustvovalo je oko 10 hiljada ljudi. Godine 1970. postao je počasni građanin Beča, njegove biste postavljene su širom Nemačke i Austrije, a jedna od njih nalazi se u Gradskom parku u Beču. Tamo stoji sledeći natpis:  

Wenn meine Melodien den Herzen der Menschen einen Platz gefunden haben, dann weiss ich dass ich meine Aufgabe erfüllt und nicht um sonst gelebt habe.

Ako su moje melodije našle mesto u srcima ljudi, onda znam da sam ispunio svoj zadatak i da nisam živeo uzalud.

 

Spomenik Robertu Štolcu

u Gradskom parku

 

Blizu Bečke opere nalazi se mesto gde je živeo, pa je taj deo grada dobio ime Robert-Stolz Platz. Više ulica u Nemačkoj i Austriji nosi njegovo ime. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beču pored Johanesa Bramsa i Johana Štrausa mlađeg. Njegova rodna kuća u Gracu pretvorena je u muzej 1991. godine.