Šetnja ulicama Beča - poseta Hajdnovoj kući

Jozef Hajdn je proveo poslednjih dvanaest godina života u kući koja se i danas nalazi u Beču. Tu su nastala njegova zrela ostvarenja, poput oratorijuma „Stvaranje sveta“ i „Godišnja doba“, kao i brojne obrade škotskih narodnih pesama. Tu je i umro 31. maja 1809. godine. Kompozitor je kupio ovu kuću u bečkom predgrađu između dva odlaska u London, dodao je još jedan sprat i uselio se 1797. godine. Nakon što je nekoliko decenija proveo u službi porodice Esterhazi, sada je mogao da uživa u slobodi kao kompozitor kojem su mnogi savremenici dolazili u posetu. Kuća se danas nalazi u ulici Haydngasse, a u vreme kada je Hajdn tamo živeo nosila je ime Kleine Steingasse. U ulici je bilo svega nekoliko kuća, a okolo su bila polja i bašte. Stanovnici Gumpendorfa gajili su voće i povrće. Takođe, to predgrađe Beča je u 18. veku bilo mesto gde su pripadnici plemstva i višeg staleža boravili tokom letnjih meseci. Gumpendorf je nakon Hajdnove smrti postao industrijski centar, a danas je u samom srcu Beča. 

„Ove zime Hajdn neće živeti u gradu kao što obično radi, već će živeti u svojoj kući u jednom od najudaljenijih predgrađa. Tamo živi nesmetano, ali svaka poseta njegovoj kući predstavlja malo putovanje.“ – ove reči je 1800. godine zapisao Georg August Grizinger. O tome koliko je daleko bio Hajdn potvrđuju reči Johana Fridriha Rajharta koji je novembra 1808. posetio starog kompozitora. Zapisao je sledeće: „Morali smo da putujemo više od sata u jedno od najudaljenijih predgrađa, u najskrivenije ulice i kutke.“ Dok je putovanje od centra Beča do Gumpendorfa tada trajalo, kao što Hajdnovi savremenici pišu, više od jednog sata, danas možete od Katedrale Svetog Stefana do Hajdnove kuće, uz metro i malo šetnje, stići za dvadesetak minuta.  

Iako je Mocart brinuo zbog Hajdnovog odlaska u London, verovatno zbog ozbiljnih godina u kojima se nalazio, Hajdn se samouvereno uputio u jednu od najvažnijih muzičkih prestonica tog vremena. „Čitav svet razume jezik kojim pričam.“ – rekao je Hajdn, aludirajući na svima razumljiv jezik muzike. Bio je u pravu. Postao je miljenik engleskog dvora i londonskih muzičkih krugova, koje su već tada činili pripadnici srednje klase. Njegovi nastupi nisu mu doneli samo slavu nego i novac. Osim toga, Univerzitet u Oksfordu dodelio mu je počasno zvanje doktora. Iz Londona se vratio još poznatiji, uspešniji i samouvereniji, ne sluteći da će u Beču zaraditi još više novca. Kada se Hajdn vratio iz Londona, Beč je bio važna carska prestonica, ali ne i metropola. Srednja klasa nije bila razvijena, a nakon Francuske revolucije, iz straha od formiranja proleterskih okruga, car Franc II zabranio je izgradnju industrijskih naselja u blizini grada. Oko 1800. godine Beč je, uključujući i predgrađa, imao oko 225 hiljada stanovnika. U muzičkom svetu, postepeno se razvijala kultura srednje klase, jer aristokratija nije imala više mogućnosti da održava kućne orkestre, te se osnivaju institucije poput Društva prijatelja muzike (Musikverein) 1812. godine. 

Kada su se uselili u kuću, Jozef i njegova supruga Marija Ana nisu provodili toliko vremena zajedno. Tokom letnjih meseci kompozitor je boravio u Ajzenštatu, a zimu je provodio u malom stanu u centru grada. Tek nakon smrti supruge Hajdn počinje da živi u ovoj kući, koja je tada zapravo postala „udovčeva kuća“. Ko je još živeo tamo? Pre svega, Hajdnova kuvarica Ana Kremnicer i kompozitorov sluga, kopista Johan Elsler. Zatim, sobarica Rozalija Veber, domaćica Terezija Majer, Terezija Šalerin i baštovan Mihael. Brak sa Marijom Anom nije bio srećan, jer supruga nije razumela njegovu umetnost, ali se zbog toga nisu razilazili. Jozef Hajdn je živeo na prvom spratu ove kuće. U salonu je primao goste koji su mu dolazili u posetu, a postavka u muzeju na simboličan način prikazuje fotografije posetilaca, njihova imena i profesije na zidu stepeništa. Zahvaljujući njihovim sećanjima, dobro su dokumentovane godine koje je Hajdn proveo u ovoj kući. Tri njegova redovna posetioca napisala su, na osnovu tih sećanja, umetnikove biografije: izdavač Georg August Grizinger, slikar Albreht Kristof Dis i pisac Đuzepe Karpani. Jedan od tih posetilaca bio je i kompozitor Johan Fridrih Rajhart, koji se ovim rečima prisećao susreta sa tada već ostarelim majstorom: 

„Ovde nalazimo sjajnog starca u maloj sobi kako sedi za stolom pokrivenim zelenom tkaninom kako liči na živahnu voštanu figuru.“ 

I zaista, nekoliko voštanih figura kompozitora napravio je umetnik Franc Kristijan Taler oko 1799. godine. Hajdn je imao jednu od tih skulptura, a druga je izložena u Muzej istorije umetnosti u Beču. Nažalost, ona koju je posedovao kompozitor je nestala, a njena rekonstrukcija je prikazana kroz fotografiju izloženu na postavci. 

***

Na prvom spratu kuće, gde je kompozitor i boravio, nalazi se nekoliko soba. Kada se uđe, sa desne strane nalazi se mala prostorija, u kojoj je bio klavir i gde je Hajdn komponovao. Na zidu te male sobe bile su okačene partiture kanona, koje kompozitor nije želeo da objavi za života. I danas se u ovoj prostoriji nalazi klavikord, za koji se pretpostavlja da potiče od kompozitora, a dospeo je u Bečki muzej iz Bramsove zaostavštine. Instrument je načinio Ferdinand Hofman oko 1800. godine. Takođe, na zidu su okačeni rukopisi Hajdnovih kanona, čime su kustosi muzeja želeli da rekonstruišu zanimljive pojednosti iz kompozitorovog privatnog života. 

U narednoj prostoriji Hajdn je čuvao dragocene poklone. O tome piše češki kompozitor Johan Vencel Tomašek, koji je posetio starog majstora u leto 1808. godine. „Hajdn nas je zamolio da krenemo za njim u narednu sobu, da pogledamo poklone koje je dobio za oratorijum Stvaranje sveta, poklone koje su mu poslala sva muzička društva i krunisane glave, uglavnom zlatnje medalje.“ U to vreme, austrijski kompozitor je bio poznat širom Evrope, dobijao je priznanja za svoj rad, naročito za spomenuti oratorijum. Sve predmete koje je dobijao Hajdn je čuvao u ovoj sobi, a deo tih poklona izložen je na postavci. Posetioci koji bi dolazili da vide starog majstora u udaljeni Gumpendorf morali bi neizostavno da vide te dragocenosti, na koje je kompozitor očigledno bio veoma ponosan.

U poslednjoj sobi na prvom spratu Hajdn je provodio vreme komponujući. U jutarnjim časovima bi uglavnom improvizovao za klavirom, zapisujući melodije i teme koje bi potom mogao detaljnije da razradi u popodnevnim časovima. Klavir Johana Jakoba Kenikea iz 1796. godine, koji se nalazi na postavci u Hajdnovoj kući, kompozitor je koristio u poslednjim godinama života. 

 

Takođe na prvom spratu Hajdnove kuće, ali na drugoj strani, nalazi se soba posvećena Johanesu Bramsu, koji je veoma cenio svog velikog prethodnika Jozefa Hajdna. Pošto stan u kojem je živeo u Beču više ne postoji, nekoliko komada nameštaja iz njegove zaostavštine našlo je svoje mesto u ovoj spomen-sobi. 

***

Uvaženom kompozitoru svi su se obraćali sa „papa Hajdn“ – sluge, muzičari iz orkestra, kolege, pa čak i njegov papagaj. 😊 Kupio ga je u Londonu. Ptica je, inače, nakon kompozitorove smrti prodata za veliku sumu novca.  Hajdn se lako kretao među različitim društvenim klasama, a u starosti su ga posećivali čak i članovi porodice Esterhazi. Razvio je, naročito u kasnijem dobu, izrazit smisao za humor, jer je zbog uspeha u muzičkom svetu dobio samopouzdanja, a voleo je šalu, ironiju i igru rečima. Naime, uživao je u tome da poredi svoju profesiju „muzičkog pesnika“ (nem. Tondichter) sa zanatom jednog grnčara koji radi sa glinom (nem. Ton). Tako se šalio na sopstveni račun kada su ga neuki službenici višeg ranga posmatrali sa visine. Ipak su muzičari tada bili samo sluge, mada se taj stav vremenom menjao. „Zaista je dirljivo videti kako stariji ljudi dolaze njemu u goste, kako ga svi zovu papa i ljube mu ruku.“ – zapisao je 1804. godine Karl Marija fon Veber. 

***

Važno je spomenuti da je Hajdn koristio svoj muzički dar i u dobrotvorne svrhe. Dirigovao je na koncertima u organizaciji Društva muzičara za potrebe udovica i siročadi članova tog društva, a aktivno je podržavao rad bolnice Sent Marks koja je prihvatala stare i bolesne ljude. Upravo je Hajdnov oratorijum „Stvaranje sveta“ bilo najčešće izvođeno delo na dobrotvornim koncertima, zahvaljujući kojima je prikupljeno više od 50 hiljada florina. Zbog svog filantropskog rada i novčane pomoći za spomenutu bolnicu Hajdn je dobio titulu počasnog građanina Beča, kao i medalju Salvatori Mundi. I to su priznanja koja su mu sigurno mnogo značila, naročito u starosti!