Šetnja ulicama Beča - poseta Mocartovom muzeju

Verujte mi da Mocartov muzej u Beču vredi posetiti svake godine, jer se osim stalne postavke priređuju i tematske izložbe, koje nam otkrivaju različite aspekte kompozitorovog stvarlaštva. Ja sam nekoliko puta posetila tu ustanovu, a sigurno ću odlaziti svake godine da vidim šta su stručnjaci novo pripremili. Evo par reči o jednoj od mojih poseta. Godine 2020. publika je mogla da vidi izložbu posvećenu trojici velikana bečkog klasicizma - Hajdnu, Mocartu i Betovenu, a jedan od razloga bio je i veliki jubilej - 250 godina od rođenja Ludviga van Betovena. Postavka je koncipirana tako da poredi život i stvaralaštvo ovih kompozitora i ukazuje na njihov doprinos razvoju ključnih žanrova muzičke istorije. Znamo da među velikanima mogu postojati različita osećanja, od divljenja do zavisti, a među trojicom muzičara, glavnim predstavnicama bečkog klasicizma, nije bilo mesta za negativna osećanja.

Hajdn – Mocart – Betoven 

Godine rođenja i smrti trojice kompozitora obuhvataju gotovo čitav vek. Jozef Hajdn je rođen 1732, a Ludvig van Betoven je umro 1827. godine. Time su uokvirili tri stilske epohe – barok, klasicizam i romantizam. Svojim stvaralaštvom obeležili su epohu bečkog klasicizma. Novembra 1792. godine, kada je Betoven napustio rodni Bon i uputio se u Beč da uči kompoziciju kod Hajdna, njegov prijatelj Ferdinand Graf Valdštajn oprostio se od njega tako što mu je rekao da se nada da će „iz Hajdnovih reči primiti Mocartov duh“. On je tako bio prva osoba koja je dovela u vezu trojicu kompozitora, svojevrsnu trijadu bečkog klasicizma: Hajdn – Mocart – Betoven. Pet decenija kasnije Robert Šuman govorio je o „trijumviratu (vladavini trojice) kada je reč o žanru kvarteta“. Dominacija trojice kompozitora, kako u oblasti muzičkog jezika tako i formi koje su razvili, bila je isuviše moćna i za naredne kompozitorske generacije. Johanes Brams je jednom prilikom rekao: „Nemate uopšte predstavu kako se osećamo mi koji slušamo takve divove koji marširaju iza nas.“

Za razliku od Mocarta i Betovena, kada je Hajdn došao na ovaj svet 31. marta 1732. godine, nije rođen u muzičkoj porodici. Njegov otac Matijas bio je kolar u mestu Rorau, maloj ruralnoj zajednici u istočnoj Austriji, a majka Marija bila je kuvarica u službi grofa Haraha pre nego što se udala. U braku se rodilo sedmoro dece, a osim Jozefa, i njegov mlađi brat Mihael se bavio muzikom. Jozefov talenat za muziku primećen je rano dok je kao dete pevao s roditeljima. Nakon što je dobio prve poduke u muzici od dalekog rođaka u obližnjem mestu Hajnburgu, Jozef postaje član dečkakog hora u Crkvi Svetog Stefana pod rukovodstvom Georga Rojtera. Tamo je naučio i da svira violinu i klavir. Kada je njegov glas mutirao, te nije više mogao da peva u crkvenom horu, Hajdn je zarađivao za život kao muzičar i nastavnik muzike. Potom postaje lični sluga u službi poznatog kompozitora i vokalnog pedagoga Nikole Porpore, gde uči o komponovanju vokalne muzike i italijanski jezik. U kasnijim godinama govorio je da je najviše naučio proučavajući kompozicije Karla Filipa Emanuela Baha, jednog od sinova poznatog Johana Sebastijana. 

Svega četiri godine nakon rođenja, 27. januara 1756. godine u Salcburgu, Volfgang Amadeus Mocart imao je prvi nastup na koncertu. Otac Leopold, koji je bio zaposlen u službi nadbiskupa kao kompozitor, a kasnije zamenik dirigenta, davao je svom sinu časove klavira, violine i kompozicije. Osim toga, Leopold je bio poznat pedagog i objavio je priručnik o umetnosti sviranja na violini. Imao je i preduzetničke i organizacione sposobnosti, pa je svoju decu, Volferla i Nanerl, oboje izuzetno talentovanih, vodio na koncertne turneje po Evropi. Volfgang je tako upoznao tekovine italijanske opere, učio kontrapunkt kod poznatog pedagoga Padre Martinija, a sreo je i Johana Kristijana Baha u Londonu. Na koncertima u Beču u organizaciji Gotfrida van Svitena, koji je bio pokrovitelj Jozefa Hajdna i Ludviga van Betovena, mladi Volfgang je proučavao dela Johana Sebastijana Baha i Georga Fridriha Hendla.  

Ludvig van Betoven je rođen u Bonu, ali ne može se sa sigurnošću utvrditi kog dana. Verovatno 17. decembra 1770. godine. Odrastao je u porodici muzičara – njegov deda Ludvig bio je pevač i dvorski dirigent u službi princa od Kelna, a otac Johan tenor koji je takođe radio na dvoru. Ludvig je kao dečak dobio časove muzike od oca, a kasnije je kao član dvorskog orkestra svirao orgulje i violu. Njegova želja da uči muziku sa Mocartom 1787. godine nije se ostvarila, ali pošto je upoznao Hajdna, kada je ovaj krenuo put Londona, Betoven je 1792. otišao u Beč da sa njim uči kompoziciju. Uz to, Betoven je učio kontrapunkt sa Johanom Baptistom Šenkom i Johanom Georgom Albrehtbergerom, a muzičko obrazovanje zaokružio je sa tada uspešnim operskim kompozitorom Antonijom Salijerijem. U pismu upućenom princu Maksimilijanu II Francu, Hajdn je zapisao sledeće reči o svom nekadašnjem učeniku Ludvigu van Betovenu: „Moram slobodno i nepristrasno da priznam da će Betoven vremenom postati jedan od najvećih kompozitora u Evropi i ja ću moći ponosno da kažem da sam bio njegov učitelj.“ Da je i Betoven veoma cenio stvaralaštvo svog starijeg kolege Jozefa Hajdna, potvrđuju reči koje je bonski muzičar uputio princu Nikolausu Esterhaziju, Hajdnovom dugogodišnjem poslodavcu: „Mogu li reći da ću Vam predati ovu misu s velikim strahopoštovanjem, jer ste Vi navikli da slušate jedinstvena remek-dela velikog Hajdna.“

 

Međusobno poštovanje trojice stvaralaca

Bez obzira na veliku razliku u godinama, Hajdn i Mocart su imali visoko mišljenje jedno o drugom, a spajalo ih je iskreno prijateljstvo. Obojica su prihvatali i otvoreno priznavali umetničku veličinu onog drugog bez zavisti. Svom biografu Georgu Augustu Grizingeru, Hajdn je jednom prilikom rekao: „Ja i Mocart smo veoma poštovali jedan drugog, on me je čak zvao papà“. Nakon što je Mocart čuo Hajdnove „Gudačke kvartete op. 33“, komponovane, kao što je sam Hajdn rekao, „na potpuno nov način“, mladom Volfgangu su se otvorile nove mogućnosti u stvaranju dela tog žanra kamerne muzike, te i sam piše šest gudačkih kvarteta koje posvećuje starijem kolegi. U posveti Mocart je napisao: „Za mog dragog prijatelja Hajdna! Zadržite svoje dragoceno prijateljstvo koje toliko cenim. Iz dubine srca sam Vaš iskreni prijatelj, V. A. Mocart.“ Kada je Hajdn saznao za Mocartovu preranu smrt u decembru 1791. godine, baš kada se spremao da putuje u London, gde ga je čekao angažman u novoj koncertnoj sezoni, bio je veoma potresen. Tada je radio na „Simfoniji br. 98 u B-duru“, šestoj od ukupno dvanaest Londonskih simfonija, a u drugom stavu, svečanog i himničnog karaktera, čuju se motivi iz Mocartove „Krunidbene mise“ i „Simfonije br. 41“. Pretpostavlja se da je time hteo da oda poštu svom rano preminulom mlađem kolegi.