Sve dok ima vina - o hrani, piću i plesovima u Mocartovom stvaralaštvu

“Odmah nakon što si otišla, igrao sam dve partije bilijara…sa gospodinom fon Mocartom…zatim sam poručio crnu kafu i popušio finu lulu…narednog dana sam išao u svoju omiljenu šetnju do pozorišta…i šta to vidim? Šta to miriše? To je Don Primus i njegove karbonade! Che gusto! I sada ih jedem u tvoje zdravlje.” 

Sudeći po onome što možemo pročitati u ovom pismu, upućenom 7. oktobra 1791. godine svojo ženi Konstanci, Mocart je uživao u jelu, piću i društvenim igrama. Čak se i našalio, pa je rekao da je igrao bilijar sam sa sobom. Dodajmo svemu tome da je bio veliki ljubitelj plesa. Evo jedne male priče o tome šta je kompozitor voleo da radi u slobodno vreme, a tu su i fotografije koje će vam sve to vizuelno dočarati. 

Još dok je kao dečak živeo u Salcburgu, Volfgang je učestvovao na takmičenjima gde bi se male strele ispaljivale na obojene diskove. Poznavao je pravila za bar četrnaest najpopularnijih kartaških igara. Rado je išao na kuglanje, a prema rečima svoje žene Konstance, bio je pasionirani igrač bilijara. Ako nije imao partnera, igrao bi sam sa sobom, što nam na duhovit način i saopštava u citiranom odlomku iz pisma. 

Tenor Majkl Keli, koji je učestvovao u premijernom izvođenju “Figarove ženidbe”, zapisao je jednom prilikom: “Voleo je da igra bilijar i imao je odličan bilijarski sto u svojoj kući. Igrao sam sa njim nekoliko puta, ali uvek bi me pobedio.” Igranje bilijara u Mocartovo vreme bilo je statusni simbol i predstavljao je znak uspešnog načina života, punog uživanja. Osim bilijarskog, u stanu je imao i sto za različite vrste društvenih igara. 

Zanimljiv je natpis na partituri Dvanaest dueta za duvače KV 487 – tamo piše da su komponovani “u Beču, 27. jula 1786. godine, tokom partije kuglanja”. Evo kako zvuči jedan od tih dueta.

Gore spomenute karbonade su svinjski kotleti grilovani na ćumuru, a restoran gde je spontano svratio zato što ga je omamio miris omiljenog jela zvao se Zur Goldenen Schlange (Zlatna zmija). Osim kafe i cigara, Mocart je uživao i u pivu i vinu, ali to je bilo sasvim normalno u to vreme, jer su ta alkoholna pića bila, verovali ili ne, dostupnija od obične pijaće vode. Mocartovo omiljeno jelo bile su jetrene knedle sa kiselim kupusom. Od oca je tražio da mu poštom pošalje teleće jezike iz Salcburga i posebnu vrstu pastrmke zvanu Schwarzreuter. Dve godine kasnije Leopold je posetio svog sina u Beču i primetio da se u njegovom domu obilno i lepo jede: “Služena su samo jela od mesa, a fazan u kupusu bio je prilog…Ostrige na kraju, pa divne poslastice i dosta šampanjca…” Majkl Keli u svojim memoarima kaže da se kod Mocartovih rado pio punč. U Mocartovom muzeju u Beču izložena je kašika za punč.

I Mocartovi operski junaci uživaju u hrani i piću. Na prvom mestu Don Đovani, koji je osvojio mnoge žene i devojke širom Evrope, kako kaže Leporelo u čuvenoj ariji Madamina, il catalogo è questo. U prvom činu opere, pred venčanje Mazeta i Cerline, Don Đovani peva ariju Finch' han del vino (Sve dok ima vina), u kojoj kaže da će napraviti ludu zabavu sa mnogo žena i vina, a da će i sam šarmirati nove lepotice i dodati ih na podužu listu već osvojenih. Evo te arije u izvođenju Ecija Pince. 

U čuvenoj sceni banketa u “Don Đovaniju”, na stolu se nalazi fazan, a pije se vino iz Rovereta. Orkestar svira melodiju iz tada poznate opere Visentea Martina i Solera, španskog kompozitora koji je bio veoma popularan u to vreme u Beču. Ovim zanimljivim gestom Mocart odaje počast talentovanom kolegi. Ovde hrana i piće služe da opišu nezasitog Don Đovanija, koji podjednako uživa u ženama bilo kog društvenog , kao i u hrani i piću. 

Mocart je naučio da pleše još dok je bio malo dete, a prvi put se kao plesač pojavio na sceni kao petogodišnjak. U jednom pismu upućenom sestri iz Italije zapisuje da se zabavlja učeći korake za različite popularne plesove tog vremena. Njegovi savremenici tvrde da je uživao u tome, te da je naročito bio dobar u menuetu. Nije propuštao ni maskirane javne balove niti one u privatnim domovima, a takve je organizovao i sam. Godine 1777. Volfgang iz Minhena piše svom ocu Leopoldu: “Plesalo se, ali otplesao sam samo četiri menueta, a do 11 sati sam se vratio u svoju sobu, jer je pored svih onih devojaka tamo bila samo jedna koja je mogla plesati u ritmu, a to je bila gospođica Kezer.” 

Inače, u to vreme bilo je mnogo prilika za ples, jer su balovi bili veoma popularni. Plesalo je još u domu Mocartovih u Salcburgu, naročito kada su se preseli u kuću koja je nekada služila kao plesna dvorana, a danas je muzej posvećen Mocartu. Tradicija je nastavljena i nakon što se Volfgang preselio u Beč, pa tako o jednom kućnom balu saznajemo iz pisma od 22. januara 1783. godine: “Prošle sedmice sam priredio bal u svojoj kući…počeli smo u 6 uveče i završili u sedam…Šta? Samo jedan sat? Ne, ne, u sedam ujutro.” 

Prve kompozicije koje je napisao kao čudo od deteta bile su upravo igre. Menueti se mogu naći u njegovim simfonijama, gudačkim kvartetima, sonatama i serenadama. Međutim, Mocart je pisao i pravu plesnu muziku, kao na primer za karneval u Salcburgu 1769. godine, ali naročito u kasnijim godinama, kada je to bila njegova profesionalna dužnost, zato što je bio carski kamerni muzičar. Tako u njegovom opusu nalazimo menuete, “kralja plesova”, kako se smatralo u 18. veku, potom kontradanse, često nekoliko njih u nizu, kao i nemačke igre, slične valcerima, koje su zbog blizine igrača i čestog vrtenja u krug smatrane nemoralnim, jer izazivaju burna osećanja i nesvesticu. 

Evo kako zvuči Pet kontradansi za orkestar iz 1791. godine. U prvoj Mocart koristi melodiju iz arije Non più andrai iz “Figarove ženidbe”. 

Postoji scena plesa na kraju prvog čina opere “Don Đovani”. Gosti na zabavi plešu tri različita plesa istovremeno, a svaki odgovara njihovom društvenom statusu. Predstavnici plemstva – Dona Ana, Dona Elvira, Don Otavio i Don Đovani igraju menuet, zatim Don Đovani poziva seljanku Cerlinu da zaigraju kontradansu, dok sluga Leporelo sa seljakom Mazetom igra nemačku igru.