Vokalni opus Petra Konjovića

Petar Konjović bio je veoma svestrana umetnička ličnost. Predanim radom na mnogim poljima ostavio je značajne tragove u istoriji srpske muzike i muzikologije. Osim raznovrsnog kompozitorskog opusa, koji obuhvata širok dijapazon žanrova, od solo-pesme preko kamerne i orkestarske muzike do operskih dela, Konjović se paralelno bavio i spisateljskim radom. Bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, doduše svega nekoliko meseci, potom direktor Opere Hrvatskog narodnog kazališta, gde je nešto kasnije vršio i dužnost upravnika, a neko vreme je bio postavljen i za upravnika Novosadsko-osječkog pozorišta. Godine 1948. osnovao je Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti, čime je postavio temelje za razvoj srpske muzikologije i etnomuzikologije.Osim što je kao gimnazijalac pisao pesme, bavio se neko vreme i izdavačkim radom.

 

 

Pošto je vokalna muzika bila značajan deo njegovog opusa, odlučila sam da tome posvetim jedan tekst na blogu. Za početak preporučujem pesmu Bila jednom ruža jedna na stihove Milorada Mitrovića. 

 

Prva znanja o muzici Konjović je stekao kao učenik Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, uz svoje profesore Jovana Grčića i Tihomira Ostojića, a u sviranju klavira i violine bio je samouk. Školovanje nastavlja u Učiteljskoj školi u Somboru, gde mu je muziku predavao Dragutin Blažek, jedan od brojnih čeških muzičara koji su radili u našim krajevima. Oslanjajući se na bogatu srpsku tradiciju komponovanja solo-pesama za glas i klavir, naročito onih koje su nastajale u vidu stilizacije narodnih pesama, a prateći i svoj poriv prema književnom izrazu, primetnom još tokom gimnazijskih dana, Konjović je tokom dugog niza godina na umetnički način obrađivao pesme iz različitih krajeva tadašnje Jugoslavije. To je činio već kao student kompozicije u Pragu. Inspiraciju je pronašao kod velikog Stevana Mokranjca, a potvrdu da se nalazi na dobrom putu u radu čeških i slovačkih kolega. Stvaralačka tumačenja folkorne baštine u zbirci „Moja zemlja“ predstavljale su za Konjovića svojevrsnu muzičku laboratoriju u kojoj je mogao da razrađuje svoju ideju o narodnoj muzici kao „oploditelju“ umetničke muzike. O tome saznajemo u njegovim napisima o muzici, gde je zastupao tezu da se muzičko stvaralaštvo mora zasnivati na elementima folklorne baštine, zato što se jedino na taj način može stvarati autentična nacionalna umetnost po ugledu na odabrane ruske i češke kompozitore.

Tokom studija kompozicije u Pragu, koje su trajale od 1903. do 1906. godine, postavljene su osnove za stvaranje obe kompozitorove zbirke. Prva, „Lirika“, sadrži dvadeset i četiri kompozicije pisane na stihove različitih pesnika, dok druga zbirka, „Moja zemlja“, sadrži stotinu narodnih pesama u pet tomova, umetnički stilizovanih za glas i klavir. Pod umetničkom stilizacijom podrazumeva se slobodan tretman melodije i teksta odabrane folklorne građe. 

Pesme iz „Moje zemlje“ predstavljaju male scene iz narodnog života, sa tematikom koja je bliska običnom čoveku. Ima tu uspavanki, tužbalica, opisa spokojnih ljubavnih scena, ali i žalosti zbog izgubljene ljubavi, prizora iz svadbenih običaja, ali i naročito omiljenog žanra gradskog folklora – sevdalinki. Konjović je u tim kompozicijama detaljno razradio i klavirski part, a folklornom materijalu je prišao kao stvaralac, ne kao etnomuzikolog koji proučava njegove specifičnosti. On nastoji da u tom prebogatom muzičkom materijalu pronađe latentnu harmonsku podlogu. Deonicu glasa razvija u skladu sa principima kojih se pridržavao tokom čitavog stvaralačkog veka: poštujući fleksije govornog jezika i značenje teksta, Konjović stvara melodiku koja verno prati ritam reči. O tome Konjović zapisuje: 

„U razvoju naše muzičke umetnosti potrebno je, pre svega, da osetimo muzikalnu vrednost svog jezika. Moderna naša vokalna muzika nije drugo nego primena i umetnička razrada onih svojstava i elemenata koji su u našem jeziku. Ti elementi – brojnost vokala, blagozvučnost i razmena konsonanata, bogatstvo i raznovrsnost akcenta – spajaju se u neravne, izrazite umetničke linije koje povlači umetnik.“ 

 

 

Nastanak mnogih dela iz oblasti vokalne lirike tesno je povezano uz dragocenu umetničku saradnju Petra Konjovića sa hrvatskim sopranom Majom Stroci Pečić, koja je svojim glasom očarala Tomasa Mana i Igora Stravinskog. Ona je na većini svojih koncertnih nastupa pevala Konjovićeve pesme, a umetničkim ukusom uticala je na njegovo stvaranje u toj oblasti. Njihova saradnja doživela je zamah 1916. godine, kada su prilikom jednog susreta u Zagrebu, piše Konjović, izrazili obostrano interesovanje za komponovanje pesama u narodnom duhu. Baš tada nastaje jedna od najlepših pesama Petra Konjovića, Sabah, za koju je umetnik napisao i stihove. Maja Stroci ju je često izvodila kao poslednju tačku na svojim koncertima, na oduševljenje publike. 

Pesma pripada tipu umetničke sevdalinke, popularne u srpskoj muzici s početka 20. veka. Ono što odlikuje ovakvu vrstu vokalne lirike jeste melodika širokog daha i raspona, preovlađujuća legato artikulacija, melizmi, interval prekomerne sekunde, kao i izražena osećajnost. U pesmi Sabah čujemo jutarnju molitvu mujezina sa minareta, a potom i priču devojke koja tuguje zbog dragog kojeg je uzalud čekala cele noći. Sličan egzaltiran izraz u muzici prepoznaje se i u pesmi Aman đevojko, poreklom iz Bosne, koja se nalazi u kompozitorovoj zbirci „Moja zemlja“.

Ovo je bio samo mali deo Konjovićevog vokalnog opusa, a priču o srpskom kompozitoru zaokružila bih jednom od njegovih najpoznatijih i najvoljenijih pesama – Nane, kaži tajku. Tekst za ovu vokalnu minijaturu kompozitor je preuzeo iz narodne tradicije vranjanskog kraja, a muzika predstavlja njegov originalni doprinos srpskoj solo-pesmi.