Renata Tebaldi - la voce d'angelo

Čuveni italijanski dirigent Arturo Toskanini opisao je glas Renate Tebaldi kao anđeoski, a s tim bi se složili svi ljubitelji belkanta. Ova operska umetnica imala je karijeru dugu više od tri decenije, a toliko je bila posvećena pevanju da nije zasnovala porodicu. Međutim, u svojoj primarnoj porodici je pronašla podršku da se bavi muzikom. 

Renatin otac Teobaldo Tebaldi bio je violončelista i svirao je u operskim orkestrima u Pezaru i Parmi. Majka Đuzepina Barbijeri bila je medicinska sestra, mada nadarena za pevanje. Bračni par Tebaldi se rastao pre Renatinog rođenja, te je ona odrasla sa majkom, koja je kasnije zdušno podržavala ćerku kada se posvetila muzici. Nedugo nakon što su majka i ćerka počele da žive u kući majčinih roditelja, Renata se razbolela, a dijagnoza je bila dečja paraliza. Narednih pet godina se borila sa tom bolešću, ali se na kraju uspešno izlečila. To je još više približilo majku i ćerku, a njihova bliskost se nastavila i nakon što je Renata počela opersku karijeru. 

Prve muzičke korake buduća operska diva načinila je u crkvenom horu, a klavir je počela da svira u 13. godini. Njena nastavnica Đuzepina Pasani prepoznala je Renatin lep glas i uputila je na studije pevanja. Sa 17 godina primljena je na konzervatorijum u Parmi, gde joj je jedan od profesora bio Etore Kampogalijani, istaknuti vokalni pedagog koji je predavao pevanje mnogim čuvenim italijanskim pevačima, poput Lučana Pavarotija, Mirele Freni ili Karla Bergoncija. Kasnije prelazi na konzervatorijum u Pezaro, koji nosi ime Đoakina Rosinija. Tamo je njena profesorka pevanja bila Karmen Melis, i sama istaknuta operska umetnica, specijalizovana za tumačenje uloga iz verističkog repertoara. „Počela sam da pevam kada sam bila mlada, ali moja porodica je želela da učim klavir. Međutim, moja ogromna potreba da se izrazim glasom naterala me je da odaberem umetnost pevanja.“ – rekla je jednom prilikom Renata Tebaldi.

 

Glas Renate Tebaldi pripadao je tipu lirskog i mladodramskog soprana, a najviše se isticao u operama italijanskih kompozitora romantizma i verizma, što je najčešće i pevala na operskim scenama širom sveta. Ako koristimo italijansku terminologiju, Renatin glas je pripadao vrsti soprano lirico-spinto. Dok pridev lirico jasno upućuje na to da je reč o lirskom glasu, koji je inače najčešći među operskim umetnicama, reč spinto potiče od glagola spingere što u prevodu znači pritisnuti ili gurati. Takvi soprani imaju sposobnost lakog i čistog pevanja visina kao što to čini lirski sopran, mada od njih često imaju tamniju boju glasa, a ono što ih približava dramskim sopranima jeste mogućnost izvođenja i dramatičnih vrhunaca bez mnogo napora. Pravi mladodramski soprani jesu ređa pojava, pa se neretko može čuti da uloge namenjene njima tumače lirski glasovi, što može biti opasno ako se dugo peva neodgovarajući repertoar. Međutim, Renata je bila pravi predstavnik mladodramskog faha, kojem pripadaju neke od najlepših uloga u operskoj literaturi. 

 

Nakon što je njena profesorka Karmen Melis uspela da joj 1944. u lokalnom pozorištu u Rovigu omogući debi u operi Mefistofele Ariga Boita, pravi proboj na operskoj sceni Renata je doživela dve godine kasnije, kada je nakon uspešno položene audicije nastupila na svečanom koncertu povodom ponovnog otvaranja Milanske skale. Na koncertu je dirigovao čuveni Arturo Toskanini. Tada počinje njena karijera nastupima širom Italije, a repertoar koji izvodi veoma je raznolik. Renata peva uloge u rasponu od baroka, kao što je Hendlov Julije Cezar, preko opera Rosinija i Spontinija, pa sve do Vagnerovih muzičkih drama. Međutim, kasnije će se ipak usredsrediti na repertoar koji je smatrala da najbolje pokazuje njene vokalne kvalitete. Najviše je pevala uloge iz Verdijevih i Pučinijevih opera, pa je publika uživala u njenim interpretacijama junakinja kao što su Leonora, Aida, Dezdemona, Mimi, Manon Lesko, Toska i Madam Baterflaj.

 

Tokom karijere Renata je imala više od 1200 nastupa na operskim scenama, a otpevala je i više od 200 koncerata. Iako je pevala u gotovo svim prestižnim operskim kućama, kao što su Bečka državna opera ili Kovent Garden u Londonu, ona je ipak bila zvezda Milanske Skale i njujorškog Metropolitena. Imala je i ona, poput drugih pevača, uspone i padove u karijeri, ali se, kako kaže, na vreme povukla sa operske scene. Bilo je to 1973. nakon nastupa u Metropolitenu u ulozi Dezdemone iz Verdijevog Otela. To je ujedno bila uloga u kojoj je debitovala u toj operskoj kući gotovo dve decenije pre toga. Poslednji resital održala je u Karnegi holu 1976. godine, mada je i kasnije povremeno nastupala. U jednom intervjuu iz 1991. Renata se osvrće na svoju karijeru i, kaže, pamti samo lepe uspomene. „Moja duša je uvek bila bliska pevanju, bilo je to pravo uživanje za mene. Najbolja stvar koju možete učiniti je da sa drugim ljudima podelite darove koje ste dobili od Boga. Kada ste u prilici da nešto date, to vam se višestruko vraća.“ Srećom, ljubitelji opere i danas, gotovo dvadeset godina od njene smrti, mogu da uživaju u Renatinim interpretacijama, jer su zahvaljujući izdavačkoj kući Decca zabeležene na nosačima zvuka. 

 

Iako joj je kritika ponekad zamerala da steže grlo na visinama i peva intonativno nisko, što svakako može biti problem kada posedujete velik glas kao što je to bio slučaj sa Renatom, ne može se poreći da je ona očaravala slušaoce, ali i kolege muzičare svojim glasom bogatog zvučanja, nežnim legato fraziranjem, duboko izražajnim, ali nikada isuviše sentimentalnim interpetacijama, sa gotovom nestvarno lepim tihim tonovima u visokom registru, ali isto tako i temperamentom koji je umela da pokaže u dramski intenzivnim trenucima. Iako je u potpunosti bila posvećena vokalnoj umetnosti, toliko da se nikada nije udavala, Tebaldi nije bila sklona izazovima, pa je gotovo isključivo pevala na svom maternjem, italijanskom jeziku, jer joj je francuski, kako je govorila, bio isuviše nazalan, a nemački previše grlen. Nije htela time da naruši lepotu svog tona, po kojem je i bila poznata. Pošto su operski pevači osim glasa uvek ostavljali utisak na publiku i svojom pojavom, Renata je svakako ostala upamćena i po fizičkom izgledu. Visoka i dostojanstvena, bila je ljupka žena nežno bele kože, velikih plavih očiju i imala je prepoznatljive rupice na obrazima kada se smejala. Volela je i dizajnersku odeću, pa su i raskošne toalete bile sastavni deo njene elegancije i šarma. Iako je za razliku od Marije Kalas čuvala svoj privatni život daleko od očiju javnosti, sredinom devedesetih, u jednom intervjuu, osvrnula se na to zašto je odabrala da ne zasnuje porodicu iako je imala nekoliko ljubavnih veza. Tada je rekla: „Kako sam mogla biti žena, majka i pevačica? Ko bi se brinuo o deci dok putujem po svetu? Deca me ne bi zvala mama, nego Renata.“

 

Osvrnula bih se i na navodno rivalstvo između dve najveće operske dive koje su suvereno vladale operskim scenama pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Naime, priča o žestokom rivalstvu između Marije Kalas i Renate Tebaldi počela je da kruži početkom šeste decenije. Navodno je temperamentna američka pevačica grčkog porekla rekla da bi poređenje njenog glasa sa Renatinim bilo kao da poredite šampanjac i koka-kolu. Renata je na optužbe odgovarala da ona ima ono što Marija nikada neće imati, a to je srce. Međutim, koliko god sve to bilo tačno ili ne, a mediji su to znali malo i da preuveličaju, glasovi Marije Kalas i Renate Tebaldi zapravo se nikako nisu mogli porediti, jer ove dve sjajne operske pevačice nisu pevale isti repertoar. Za početak, Kalas je bila dramski koloraturni sopran (mada bi neki rekli da je teško klasifikovati njen neverovatan glas), lako je pevala i tonove u trećoj oktavi, dok je Tebaldi bila u osnovi lirski sopran uz mogućnost pevanja i mladodramskih uloga, a pokretljivost i lakoća pevanja visokih tonova nisu joj bili najjača strana. Dok je Kalas na početku karijere pevala ozbiljne dramske uloge, a kasnije prešla na belkanto repertoar, poput recimo Belinijeve Norme, Tebaldi je najviše pevala uloge iz Verdijevih opera i verističkih dela. Obe su, doduše, pevale Verdijevu Travijatu i Pučinijevu Tosku, ali su publici podjednako pružile nezaboravne interpretacije najznačajnijih junakinja operske literature.

Renatina karijera je počela kada je imala svega 22 godine, a završila se relativno rano, u 54. godini. „To su 32 godine uspeha, zadovoljstva i žrtvovanja“, rekla je svojevremeno Renata. Da je Italijani, koji su je zvali la nostra Tebaldi, nisu zaboravili, svedoči muzej u gradiću Buseto, u vili Palavičino, koji je njoj u čast otvoren 2014. godine. Ako se ikad nađete u tom malom mestu, imaćete i šta da vidite – u Vili Palavičino smešten je i muzej posvećen Verdiju, koji je rođen u obližnjem selu Le Ronkole, tu je i Vila Verdi u mestu Sant'Agata gde je maestro živeo nekoliko godina, kao i malo pozorište sa 300 mesta koje nosi njegovo ime. U muzeju koji čuva uspomenu na Renatu Tebaldi, svaki ljubitelj opere može da vidi, osim ostalog, i kostime i nakit koji je umetnica nosila na sceni, brojne fotografije i dokumenta. 

 

 

Iako je, kako sama duhovito kaže, bila visoka kao košarkašica, Renata je uspešno tumačila i lik mlade japanske gejše Ćo-ćo-san u Pučinijevoj Madam Baterflaj, pa bih njenom arijom zaokružila osvrt na umetničinu karijeru.