Veliki orkestratori - Rihard Štraus

Mladi Rihard Štraus

 

Često se može čuti da su pojedini kompozitori bili rođeni za pisanje određenog žanra - recimo, Šopen se gotovo u potpunosti posvetio klaviru, Šuman je bio bolji u minijaturama poput klavirskih komada i solo pesama nego u pisanju simfonija, a pojedini su neverovatno znalački pisali za orkestar. Takav je bio Rihard Štraus, nemački poznoromantičarski kompozitor, posebno važan kao autor simfonijskih poema i opera. On je odigrao veoma važnu ulogu u razvoju nemačke muzike na prelazu vekova, a posebno se istakao kao muzičar koji je uspešno koristio sve izražajne i tehničke mogućnosti orkestra. Kako mu je otac Franc bio prvi hornista minhenskog dvorskog orkestra, Rihard Štraus je rano počeo da uči klavir i violinu, a prve kompozicije je zabeležio sa svega šest godina. U srednjoškolskim danima počeo je da uči teoretske predmete, kompoziciju i instrumentaciju kod pomoćnika dirigenta očevog orkestra, te je sa svega dvadesetak godina privukao pažnju čuvenog dirigenta Hansa fon Bilova, koji mu je 1885. godine ponudio mesto dirigenta majningenskog orkestra. 

Mladi Štraus je u tom gradu upoznao kompozitora Aleksandera Ritera, velikog pristalicu Listove i Vagnerove muzike, koji ga je podstakao da piše programske simfonijske poeme, u kojima je Štraus potom izgradio svoj poseban, visoko virtuozan i živopisan orkestarski stil, kasnije prenet i u partiture najuspešnijih muzičko-scenskih dela. Kao rezultat ovog važnog susreta sa Riterom, koji je bez sumnje zaslužan za prekretnicu u Štrausovom stvaralaštvu, 1888. godine nastala je simfonijska poema Don Žuan, kompozicija u kojoj su postavljeni visoki tehnički zahtevi pred orkestarskim ansamblom.

Zaista je neverovatno da je ovu kompoziciju, snažnog i raznobojnog orkestarskog zvuka, koji na slušaoca ostavlja osećaj preplavljenosti, napisao Rihard Štraus u svojoj 24. godini. U završnom odlomku simfonijske poeme Don Žuan mogli smo konstatovati postojanje ne samo orkestarskog aparata velikih dimenzija, čemu se naročito težilo u drugoj polovini 19. veka, već i izrazito virtuozni tretman svih instrumentalnih grupa, koje u gusto orkestriranom muzičkom toku stvaraju krajnje neverovatan zvučni rezultat. Ova tipično poznoromantičarska kompozicija, kao i mnoge druge iz tog doba, postavlja ne samo velike interpretativne zahteve pred instrumentaliste, već i pred dirigenta koji svojim umećem i znanjem mora da stvori skladnu zvučnu celinu i to nakon velikog broja proba, što ove kompozicije nesumnjivo i zahtevaju. 

 

 

 

Još jedna Štrausova kompozicija donosi obilje raznolikog orkestarskog zvuka, oplemenjenog vatrometom instrumentalnih boja, virtuoznih pasaža i uspešnog dočaravanja zgoda i nezgoda glavnog junaka. U ovom veoma efektnom delu Štrausa prepoznajemo i kao umetnika sposobnog za sugerisanje muzičkog humora. U pitanju je verovatno umetnikova najpoznatija simfonijska poema Til Ojlenšpigel, komponovana 1895. godine. Naslovni junak kompozicije potiče iz srednjovekovne nemačke folklorne baštine. Til Ojlenšpigel je bio lakrdijaš i putujući zabavljač koji je zbijao neslane šale i rugao se porocima svog doba, razotkrivajući licemerje, pohlepu i druge mane. Štraus je veoma sugestivno, sa gotovo sceničnim efektom, prikazao priču o Tilu koji jašući na svom konju prolazi kroz određene krajeve, praveći lakrdije i zbijajući šale sa svima koje sretne. Karakteristične teme u deonicama horni i klarineta sa početka dela predstavljaju muzičke simbole glavnog junaka, ali i drugi likovi i situacije koje nastaju usled Tilovog zabavljanja veoma su znalački dočarani upotrebom velikog poznoromantičarskog orkestra. Kraj ove simfonijske poeme završava se Tilovim hapšenjem i smrću pogubljenjem, jer zbog svojih lakrdija biva optužen za bogohuljenje. 

 

Još jedan primer složenog orkestarskog tkiva pronalazi se u partituri Štrausove simfonijske poeme Tako je govorio Zaratustra, komponovane prema istoimenoj filozofskoj raspravi Fridriha Ničea. 

Značajnim simfonijskim radovima programskog smera, u kojima pokazuje svoje ogromno tehničko znanje i osećaj za raznobojan orkestarski zvuk, Štraus je uspostavio svoje mesto kao najznačajniji kompozitor između Vagnera i Hindemita. Izgradivši prepoznatljiv orkestarski zvuk u svojim instrumentalnim kompozicijama, on je postavio dobru osnovu za svoje operske radove kojima je pribegao tek pred kraj 19. veka. U svojim muzičko-scenskim delima Rihard Štraus nije samo zaoštrio poznoromantičarski harmonski jezik u pravcu nadolazećeg ekspresionizma, već je uneo i novine u tematiku operskog žanra. Uskaldu sa odabranom temom ovog članka, biram još jednu kompoziciju u kojoj Štraus pokazuje sposobnost poigravanja izražajnim mogućnostima orkestarskog aparata. Reč je o odlomku iz njegove opere "Saloma" - Igra sedam velova. Ova jednočinka donosi priču o izopačenoj princezi Salomi koja je prema Novom Zavetu od svog očuha Iroda tražila glavu Jovana Krstitelja kao nagradu za svoju igru. U ovoj veoma upečatljivoj sceni, koja od operske pevačice iziskuje značajnu plesnu kreaciju, orijentalni prizvuk je naročito sugerisan upotrebom oboe i flaute. Saloma postepeno skida svojih sedam velova dok ne ostane potpuno naga na sceni.