Muzičke prestonice - Beč, druga priča

Predstavljajući Beč kao muzičku prestonicu, u prvom tekstu osvrnula sam se na neke od najvažnijih institucija koje u tom gradu i danas postoje. Dovoljno je spomenuti da u ovoj evropskoj metropoli svoje sedište imaju prestižna Bečka državna opera, svetski ugledna Bečka filharmonija ili čuveno koncertno zdanje Bečkog muzičkog društva. Setimo se samo velikih predstavnika epohe muzičkog klasicizma – Hajdna, Mocarta i Betovena – koji su deo svog stavaralačkog veka vezali za austrijsku prestonicu. Taj značajni period muzičke istorije, koji je obuhvatao drugu polovinu 18. i prve decenije 19. veka, nosi i naziv bečki klasicizam, što ponovo svedoči o tome da je ovaj grad zaista bio prava prestonica muzičke umetnosti. Muzički život grada Beča u to vreme i velika dostignuća predstavnika epohe klasicizma učinila su da se postave ključne osnove za dalji razvoj klasične muzike. Žanrovi poput sonate, gudačkog kvarteta, solističkog koncerta i simfonije, neprevaziđenih sve do današnjih dana, uobličeni su upravo u stvaralaštvu glavnih predstavnika bečkog klasicizma. Ova priča biće posvećena sažetom predstavljanju ovih žanrova, tipičnih za klasicizam i ključnih za umetničku muziku uopšte.

Pre toga, malo laganije muzike. :)

Ovakva vrsta lagane i prijemčive muzike, namenjene za izvođenje prilikom nekih društvenih okupljanja, bila je veoma rasprostranjena u periodu bečkog klasicizma i to u vidu višestavačnih serenada i divertimenata za gudačke i duvačke ansamble. Elegantnost ovih nepretencioznih kompozicija bez sumnje nas podseća na umetničku atmosferu austrijske prestonice i bogat muzički život njene prošlosti, koju su obeležili takvi velikani kao što su Hajdn, Mocart i Betoven. U njihovom stvaralaštvu posebno mesto zauzima žanr simfonije, koji je dobio svoje konačno uobličenje u periodu bečkog klasicizma, poznatog po velikom procvatu instrumentalne muzike. U domenu muzike pisane za orkestarski ansambl najvažnije mesto pripada upravo tom žanru, koji se po pravilu sastoji od četiri stava, pisanih u različitih muzičkim oblicima. Tako se prvi stav piše u takozvanoj sonatnoj formi baziranoj na izlaganju i razvijanju dve karakterno različite teme, što se takođe uvrštava u velika i neprevaziđena dostignuća epohe klasicizma. Drugi stav simfonije obično se piše u trodelnoj formi i svojim laganim tempom i lirskom intonacijom donosi neophodno smirenje u odnosu na prethodni muzički tok. Pre nego što nastupi žustri finale kao pobedničko zaključenje četvorostavačnog ciklusa, izvodi se i jedan stav igračkog karaktera, poput menueta ili skerca. Takva globalna forma simfonije sa četiri obavezna stava utvrđena je kao tradicionalna tekovina bečkih klasičara, a slobodnije je tretirana u delima romantičarskih umetnika, ali nije doživljavala drastične izmene koje bi u potpunosti dovele do raspada njene forme. Mnogi kompozitori su svojom stvaralačkom snagom pružili velike doprinose u okviru ovog žanra, ali to su mogli da učine tek nakon što su postavljene osnove u delima Hajdna, Mocarta i Betovena. 

Osim što je simfonija kao žanr dobila svoje uobličenje u epohi klasicizma, treba podsetiti i da je sastav orkestra koji i danas poznajemo utvrđen u to vreme. Kasnije je taj sastav proširen do zaista velikih razmera krajem 19. veka, ali je ostao u suštini nepromenjen. 

Osim simfonije još jedan žanr instrumentalnog stvaralaštva, koji predstavlja neizostavni deo korpusa umetničke muzike, procvetao je u opusima Mocarta i Betovena, a u pitanju je koncert za jednog ili više solista i orkestar. Klasična trostavačnost ove kompozicije pruža mogućnost solisti da pokaže svoje tehničko i izražajno umeće, kao i njegov dijalog sa orkestrom, što će u mnogo većoj meri razraditi kompozitori romantičarskog stila. 

Mocart je čitavog života pokušavao da nađe stalan posao, ali mu to nije pošlo za rukom. Neko vreme je bio veoma uspešan i finansijski je profitirao kao priređivač pretplatničkih koncerata, na kojima je svirao sopstvene klavirske koncerte.

Kako je u to doba jedan od omiljenih instrumenata bečkog građanskog društva bio klavir, tako su upravo njemu kompozitori najviše i namenjivali svoje solističke koncerte. Međutim, bečki klasicizam je iznedrio i kvalitetne primere koncerata za violinu, koji su svoj procvat doživeli još u vreme ekspanzije gudačkih instrumenata u doba baroka. Osim ta dva najfrekventnija instrumenta u literaturi solističkog koncerta, Mocart se potrudio da postavi osnove repertoara i za druge instrumente, poput flaute, klarineta i horne.

Instrumente poput flaute, oboe i klarineta Mocart je uključio i u svoja nadasve značajna kamerna ostvarenja i time obogatio njihovu literaturu. Međutim, najvažniji žanr kamerne muzike jeste gudački kvartet koji beleži svoj nastanak upravo u drugoj polovini 18. veka, a njegovom uobličavanju najviše su doprineli tri velikana bečkog klasicizma. Naziv gudački kvartet odnosi se kako na vrstu kompozicije iz domena kamerne muzike, tako i na ansambl koji tu kompoziciju izvodi. Njega čine četvoro izvođača i to dve violine, viola i violončelo, a formalno je koncipiran u četiri stava poput instrumentalne sonate ili simfonije. Kako i današnje stvaralaštvo ne možemo zamisliti bez ovog žanra kamerne muzike, to samo potvrđuje činjenicu da je istorija muzika umnogome profitirala od kompozitora koji su deo svog stvaralačkog veka vezali upravo za grad Beč.