Aproprijacije klasične virtuoznosti u hevi metal muzici

Žanr hevi metal muzike sa svim svojim derivatima je od nastanka krajem šezdestih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka veoma uspešan i uticajan u svetu popularne muzike. Koreni metala pronalaze se u bluzu i psihodeličnom roku, vrstama muzike od kojih je novi žanr nasledio interesovanje za virtuoznost i tembralni intenzitet. Dva najvažnija aspekta ovog žanra jesu izvesna težina zbog prisustva veće amplifikacije i distorzije zvuka nego u roku, kao i postojanje jedinstvenih elemenata tehničke prirode poput eksplozivnih perkusija (blast beat), munjevitih gitarskih sola (pod uticajem bluza i klasične muzike) i složenih pevačkih zahteva (falset, opersko pevanje, vrištanje i slično). Pesme hevi metal bendova obično su duže od onih u rok muzici, imaju nešto složeniju i raznovrsniju strukturu. Metal muzičari su uvek težili da na nov način muzičkim sredstvima artikulišu snagu i to u skladu sa produkcijskim tehnikama koje su proizilazile iz novih tehnologija. Svoju tipičnu naklonost prema teatralnosti i bombastičnosti, izraženim putem pokretljivosti, intenziteta i agresivnosti muzike, ostvarili su upotrebljavajući i elemente klasične muzike, poput veće instrumentacije i značajnije uloge instrumentalnih intermeca ili razrađenih uvoda.

 

Vitalnost ovog žanra prepoznaje se u njegovoj sposobnosti asimilovanja sa drugim žanrovima popularne muzike, kao i u činjenici da veliki deo hevi metal publike prihvata samo neke aspekte ovog stila. Za sledbenike hevi metala muzika predstavlja samo jedan element u načinu života koji obuhvata društvene aktivnosti, kolekcionarstvo, poseban način oblačenja i određeni vrednosni sistem. Pojavio se krajem šezdesetih godina kao odgovor na utopistička stanovišta hipi kulture, a njegovu vernu publiku sve do danas većinom čine mladi beli muškarci, uglavnom pripadnici radničke klase. Fatalistički i pesimistički pristup stvarnosti koji ne nudi nikakva rešenja na bilo koja problematična pitanja bio je naročito privlačan posebnim članovima društva, poput nekonvencionalne, usamljene ili senzibilne omladine. Oni su u hevi metal muzici pronalazili alternativni identitet i ispunjenje nekih unutrašnjih želja i potreba. Žene su oduvek bile inspiracija za lirske teme hevi metal pesama, ali tek odnedavno su postale i obožavateljke ove vrste muzike. Međutim, hevi metal i pored toga i dalje ostaje jedna izrazito agresivna i mačo muzička supkultura u kojoj dominiraju muškarci, ne samo kao izvođači, nego i kao verna publika.

 

Od samog početka razvoja hevi metala, osim direktnog uticaja bluz muzičara, postojao je još jedan važan podsticaj koji je dolazio iz sveta klasične muzike. Mnogi gitaristi hevi metal bendova bili su muzički obrazovani, svirali su klasične instrumente poput gitare, violine ili klavira, sticali su potrebno znanje iz oblasti muzičke teorije, a kao neke od svojih uzora iz prošlosti često su navodili barokne i romantičarske majstore, poput Baha, Vivaldija ili Paganinija. Njihova adaptacija određenih elemenata iz korpusa klasične muzike, najčešće onih iz epohe baroka, podstakla je razvoj nove vrste gitarske virtuoznosti, kao i promene u harmonskom i melodijskom jeziku hevi metala. Već u prvim godinama razvoja ovog žanra virtuoznost je postala veoma važna odlika hevi metala, koja se potom protezala decenijama kasnije kroz rad istaknutih gitarista pojedinih bendova, poput Ričija Blekmora, Edvarda van Halena, Ingvija Malmstina, Rendija Roudsa i drugih. Fuzije klasične i popularne muzike pronalaze se i u progresivnom i art roku šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, ti muzičari su koristili elemente klasične muzike ili čak otvoreno citirali određena dela zato što su hteli da podignu vrednost rok muzici, dodeljujući joj nešto od tog prestižnog statusa koju je stekla umetnička muzika.

 

U svom tekstu „Aproprijacije klasične virtuoznosti u hevi metal muzici“ Robert Volser naglašava potrebu pružanja ubedljivijih objašnjenja za pojave koje se tiču susreta različitih muzičkih stilova i tradicija, kao što se to desilo sa klasičnom i hevi metal muzikom. Zapadnjačka muzikologija je, prema Volserovom mišljenju, uvek tumačila takve susrete različitih muzičkih praksi kao „prirodne“ ekspanzije muzičkih izvora koje su poslužile određenim kompozitorima da na nov način oblikuju svoja dela. Takav pristup je zapravo konstantno potvrđivao tu tipičnu veru zapadne misli o progresu i kolonizaciji, ali je malo pažnje pridavao istraživanju odnosa moći koji su prisutni u tim susretima. Volser je u svom radu želeo da pruži drugačija tumačenja tog odnosa između hevi metal muzičara i klasične tradicije. Ukazujući na to da tradicionalna muzikologija zapravo ignoriše dostignuća popularne muzike, Volser želi da promeni način na koji se posmatra ne samo popularna muzika već i klasična tradicija. U tom smislu, autor ovog rada najpre ukazuje na važnu činjenicu koja se tiče konstruisanja klasične tradicije. Taj mladi kulturni konstrukt počeo je da se razvija u 19. veku i tokom tog procesa „sakralizacije“, kako ga naziva Lorens Livajn, evropska muzika je istrgnuta iz različitih popularnih konteksta i potom je upotrebljena kao oruđe društvenog programa moćne manjine među američkim stanovništvom. Time su određene društvene klase želele da nametnu jednostrani „moralni red“ i da odbace pluralitet kulturnog života. Volser takođe navodi mišljenje Kristofera Smola o tom procesu sakralizacije koji je potpuno izbrisao izvorna društvena i politička značenja te muzike. Nakon toga, ta muzička dela, nekada pisana za potrebe određenih grupacija na dvorovima, javnim koncertima, u crkvama ili salonima, izgubila su svoja prvobitna značenja i svedena su na singularnost u današnjosti. Moderno društvo na taj način, prema Smolovom mišljenju, primenom svojevrsne kulturne hijerarhije opravdava onu društvenu, marginalizujući pritom glasove onih muzičara koji stoje izvan konstruisanog kanona.

 

Riči Blekmor iz benda Deep Purple bio je jedan od najuticajnijih rok gitarista krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. On je u mladosti učio da svira klasičnu gitaru što je značajno uticalo na njegovu kasniju fuziju roka sa elementima umetničke muzike. Volser izdvaja nekoliko prepoznatljivih baroknih odlika u solističkom nastupu Blekmorove gitare u pesmi „Highway Star“: mnoštvo arpeđiranja u stilu Vivaldija, izraženi virtuozitet i karakterističan sled harmonskih funkcija. Primenom dobro poznatih harmonskih sekvenci koje slušaocu, na osnovu iskustva sa baroknom muzikom, pružaju osećaj predvidljivosti, Blekmor stvara solidnu pozadinu za svoje uzbudljivo virtuozno sviranje gitare. Volser poredi takav odnos između Blekmora kao soliste i stabilne ritam sekcije ostatka benda sa osnovnim principima baroknog končerta grosa u kojem violinista uspostavlja taj dinamični individualizam nasuprot ostalim članovima ansambla. Violinski virtuoz baroknog doba dobio je svog potomka u gitarskom heroju hevi metal muzike, zaključuje Robert Volser. Rok gitaristi su i u narednim godinama nastavili da eksperimentišu sa elementima klasične muzike u svojim pesmama.

 

Još jedan veoma uticajan rok gitarista bio je Edvard van Halen, koji je odrastao uz oca profesionalnog klarinetistu i saksofonistu. Edvard i njegov brat Aleks počeli su na očevo insistiranje da sviraju klavir još od malih nogu, sve dok ih nisu zainteresovali bubnjevi i gitara. Čak i kada je postao rok zvezda, Edvard je i dalje svirao klavir i violinu, a posebno je voleo da sluša Baha i Debisija, te se pored bluza u njegovom sviranju osećaju uticaj umetničke muzike. Da je van Halenov doprinos razvoju gitare bio nemerljiv pokazuje njegov solo u pesmi „Eruption“ sa debi albuma iz 1978. godine. Prema Volserovom mišljenju, van Halenova fluidnost i virtuoznost u tom solu dokazali su nove mogućnosti rok gitare, koja je sada postala podjednako sposobna poput violine i orgulja. Razigrana virtuoznost muzičara u ovoj solističkoj epizodi otkriva upotrebu posebne tehnike sviranja tapping, koja je oduševila gitariste i ljubitelje ove muzike. To je bila najvažnija tehnička inovacija nakon pojave Džimija Hendriksa, gitariste koji je bio uzor mnogim hevi metal izvođačima. Volser pronalazi sličnosti između tog van Halenovog pronalaska i Bahove upotrebe palca prilikom sviranja na čembalu. Obe novine su omogućile fluidnu lakoću u sviranju.

 

Rendi Rouds je takođe zaslužio svoje mesto među najvećim gitaristima hevi metal muzike. On je poput van Halena odrastao u muzičkoj porodici; počeo je da uči klavir, gitaru i muzičku teoriju od svoje šeste godine, a kasnije se finansijski izdržavao tako što je predavao muziku. Pored toga što se ugledao na Blekmorovu fuziju klasične i rok muzike, kao i na van Halenovu tehniku tapkanja (tapping), Rouds je navodio Vivaldija i Pahelbela kao svoje omiljene kompozitore klasične muzike. On je prema mišljenju Roberta Volsera bio prvi gitarista koji je osamdesetih godina doprineo širenju uticaja klasične muzike, nastavljajući da integriše harmonski i melodijski jezik hevi metala zasnovan na toj tradiciji. Roudsova veština double tracking-a odnosno snimanja jednog sola više puta doprinosila je stvaranju osećaja dubine i prostora, što je veoma uticalo na kasnije produkcijske tehnike. Njegova povezanost sa baroknom muzikom prepoznaje se, iz vizure Roberta Volsera, u solističkoj kadenci pesme „Suicide Solution“. Volser poredi tu Roudsovu kadencu sa baroknom tokatom i Bahovom neobičnom kadencom u deonici solo čembala u Brandenburškom koncertu br. 5. Hevi metal gitaristi se, prema Volserovom mišljenju, često oslanjaju na tipične odlike barokne tokate tako što upotrebljavaju mnoštvo kvazi-improvizatorskih figuracija u vidu razloženih akorada ili obimnih skaliranja, koja najčešće obuhvataju celokupan opseg instrumenta.

 

Kritikujući hegemonistički karakter tradicionalnih visokoobrazovnih muzičkih institucija, Volser u svom radu navodi da su gitaristi tek negde u vreme kada je hevi metal počeo da se razvija dobili svoje mesto kao profesori na visokoškolskim ustanovama. Međutim, tradicionalne muzičke škole bile su veoma spore oko prihvatanja bilo koje druge muzike osim umetničke, te su popularni muzičari bili primorani da osnivaju sopstvene obrazovne ustanove. Zahvaljujući dostignućima Edvarda van Halena i Rendija Roudsa u domenu fuzije klasične i hevi metal muzike, časopisi namenjeni popularnoj muzici sve više su počinjali da pišu o muzičkoj teoriji i analizi. Međutim, Volser isto tako navodi i primere pojedinih gitarista koji nisu tako revnosno proučavali klasičnu muziku ili čak nisu ni znali da čitaju note.

 

Iako je majka uporno pokušavala da ga privoli klasičnoj muzici, Ingvija Malmstina je kao i mnoge druge hevi metal gitariste oduševio Džimi Hendriks. Međutim, njegov prvi plodonosni susret sa klasičnom muzikom desio se kada je na televiziji gledao nastup jednog ruskog violiniste koji je svirao Paganinija. U njegovoj delatnosti Volser je prepoznao još jedan korak napred u tom neobičnom spoju klasične i hevi metal muzike. Pored još veće virtuozne preciznosti i proširivanja melodijskog i harmonskog jezika hevi metala, Malmstin je prema Volserovim rečima doprineo svojevrsnoj fetišizaciji instrumentalne tehničke spretnosti. Na njegovom prvom albumu samo dve pesme imaju i vokalne deonice, dok su preostalih šest kompozicija čisto instrumentlane tvorevine, zasnovane na višeslojnim gitarskim trekovima i solima. Pored ovih elemenata očigledno nasleđenih iz tradicije klasične muzike, Malmstin je postao poznat i po svom elitizmu, individualizmu i otvorenom pokazivanju prezira prema popularnoj muzici, u kojoj nije više pronalazio inventivnost. Takva okupiranost sobom i želja za izdvajanjem povezuje hevi metal sa klasičnom muzikom. Međutim, Volser je zauzeo kritički stav prema ovakvoj tendenciji u hevi metal muzici, smatrajući da je taj put pogrešan pošto udaljava muzičare od svoje publike.

 

Volser je u svom radu želeo da prikaže, kako sam kaže, neke od rezultata koji su proistekli iz tog neobičnog susreta između hevi metal i klasične muzike, ističući da su mnogi istoričari i kritičari popularne muzike propustili da ozbiljno shvate ta dostignuća. Njegova želja nije bila da podigne status hevi metala kroz povezivanje sa konstruisanim prestižom klasične muzike nego je hteo da pokaže kako su upravo rok gitaristi bili ti koji su ponovo stvorili muziku svojih heroja iz prošlosti. Oslanjajući se na Adornovu kritiku usmerenu na ljubitelje stare muzike, koji su kompozitore poput Baha učinili „neutralizovaniom kulturnim spomenicima“, Robert Volser zaključuje da su hevi metal muzičari bili ti koji su reanimirali muziku prošlosti, prilagođavajući njene prepoznatljive znake, danas već toliko poznate zbog njihovog recikliranja u mas medijima, za sopstvene potrebe i za drugu publiku. Potvrdu svog pozitivnog stava prema aproprijacijama elemenata klasične tradicije u hevi metal muzici Volser pronalazi i u stavovima Vološinova i Bahtina, koji su raspravljali o upotrebama znakova u savremenim društvenim odnosima. Prema njihovim stavovima, znaci ne odražavaju samo interese društvenih grupa koje ih koriste, nego dolazi i do njihovog prelamanja kada ih različite grupe upotrebljavaju u različite svrhe. Tada dolazi do pojave svojevrsne multiakcentualnosti odnosno ukrštanja različito orijentisanih akcenata u svakom ideološkom znaku, što svedoči o tome da su znaci zapravo poprište borbe društvenih klasa. Zahvaljujući tim ukrštanjima, znak održava svoju vitalnost, dinamizam i mogućnost daljeg razvoja. Volser smatra da muzikolozi nisu dovoljno pažnje posvetili hevi metal muzičarima zbog toga što se u tradicionalnoj muzikologiji i dalje oseća jak uticaj kulturnog hegemonizma, koji nam, prema mišljenju Kristofera Smola, i dalje nameće stav da je barijera između klasične i popularne muzike nepremostiva. Prisvajanjem elemenata klasične muzike, naglašava Volser, hevi metal muzičari su dokazali upravo suprotno.