Inspirisani Španijom II

Drugi tekst posvećen temi inspirisanosti kompozitora španskom muzičkom tradicijom posvetiću delima iz opusa Nikolaja Rimskog-Korsakova, Morisa Ravela, Emanuela Šabrijea, Petra Iljiča Čajkovskog i Aleksandra Glazunova. Više je razloga zbog kojih su se kompozitori tokom muzičke istorije opredeljivali da pišu dela u kojima dočaravaju nešto što ne predstavlja tradiciju njihove domovine. Najčešće su to bila duža putovanja koja su ih nadahnjivala da stvaraju, kao što je recimo Feliks Mendelson nakon posete Škotskoj napisao Treću simfoniju i uvertiru Fingalova pećina. Orijentalne teme su naročito bile popularne u umetnosti krajem 19. veka. Setimo se samo Korsakovljeve Šeherezade ili Debisijeve fascinacije javanskim gamelan orkestrima koje je slušao na Svetskoj izložbi u Parizu. Japanizam je bio naročito popularan u Francuskoj tih godina, čak je i Pučini u svojim dvema operama, Madam Baterflaj i Turandot, tražio inspiraciju na Dalekom Istoku, a setimo se i da je veliki srpski slikar Paja Jovanović dobro zarađivao na platnima orijentalne tematike. Ti pogledi upereni ka udaljenim kulturama svakako predstavljaju odraz tipične odlike romantičarske i impresionističke umetnosti, koja se odnosila na želju stvaralaca da dočaravaju egzotične teme i predele.

 

Svakako jedna od najuticajnijih muzičkih tradicija Evrope, koja je umnogome privlačila kompozitore umetničke muzike, poticala je iz Španije. Tako nastaju dela različitih oblika i žanrova – od pesama i klavirskih komada, preko virtuoznih violinskih kompozicija, pa sve do opera, baleta i briljantnih simfonijskih dela. Neretko su ta dela bila usko vezana uz ples, pa ne čudi što se odjeci španske muzike pronalaze u partiturama baleta. Zbog toga priču o tima komadima započinjem uz zvuke baletske muzike iz pera ruskih romantičara Petra Iljiča Čajkovskog i Aleksandra Glazunova. Evo kako zvuče Španske igre iz baleta „Krcko oraščić“ Čajkovskog i „Rajmonda“ Glazunova.

Kod prvog kompozitora čujemo neizbežne kastanjete, ali i svečani zvuk trube na samom početku komada.

Ni Glazunov nije zaobišao zvuk kastanjeta.

Pažnji čitalaca bloga preporučujem još jedno fantastično delo iz korpusa orkestarske muzike, koje kada se nađe na repertoaru nekog koncerta ne može da ne izazove oduševljenje kod publike. Ruski romantičar Nikolaj Rimski-Korsakov je prvi put u životu čuo zvuk simfonijskog orkestra kada ga je otac kao dvanaestogodišnjeg dečaka odveo u Sankt Peterburg da upiše školu za pomorske kadete. Kada je u tom gradu prvi put prisustvovao operskoj predstavi, nisu ga fascinirali umilni belkanto ili spektakularna scenografija, nego moćan zvuk koji je dolazio iz orkestarske rupe. Koliko je bio fasciniran simfonijskim orkestrom pokazuju reči koje je napisao 1857. godine, najavljujući da će to veče na repertoaru biti Donicetijeva opera „Lučija od Lamermura“ i da će ponovo imati priliku da sluša ogromni orkestar. Nakon što je završio školu za pomorskog oficira, Korsakov je ipak odlučio da se posveti muzici, postao je uticajan pedagog i napisao je priručnik o orkestraciji. Njegov omiljeni instrument bio je upravo simfonijski orkestar, kojem je namenio nekoliko grandioznih poema, u kojima se prepoznaje njegov neverovatan talenat za nekonvencionalne, briljantne zvučne efekte. U tom smislu naročito su važne njegove tri kompozicije u kojima je, kako sam kaže, dostigao visok stepen virtuoznosti i sonornosti simfonijskog orkestra – to su Španski kapričo, Šeherezada i Velika uskršnja uvertira.

 Kapričo na španske teme napisan je 1887. godine i sadrži pet kratkih stavova. Na premijeri u Sankt Peterburgu publika je bila oduševljena kompozicijom, toliko da je tražila da se ponovo izvede, a još na prvoj probi muzičari iz orkestra su oduševljeno aplaudirali, govoreći da je delo fantastično, što je zaista dirnulo kompozitora, koji im je kasnije posvetio Španski kapričo, navodeći njihova imena u štampanoj partituri. Iako nikada nije kročio na špansko tlo, Korsakova je privukla muzička tradicija te zemlje, svakako posredstvom Glinkinih dela inspirisanih Španijom, ali zahvaljujući i zbirkama narodne muzike koje je proučavao osamdesetih godina 19. veka. Ovako zvuči poslednji stav Fandango asturiano u izvođenju Berlinske filharmonije.

 

Zanimljivo bi bilo napomenuti da Korsakov nije želeo da se njegov Španski kapričo doživljava kao odličan primer orkestracije, zato što to delo, kako sam kompozitor kaže, nije napisao za neki drugi instrument, pa potom priredio za orkestar, već je muziku komponovao direktno za taj ansambl, pri tom virtuozno koristeći mogućnosti nekoliko solistički tretiranih instrumenata. Upravo je u tom domenu Rimski-Korsakov bio uticajan među mlađim generacijama kompozitora, naročito kada je reč o njegovim studentima Igoru Stravinskom i Otorinu Respigiju.

Kada se govori o kompozitorima koji su posedovali istančan osećaj za kombinovanje boja različitih instrumenata simfonijskog orkestra, tada svakako ne treba izostaviti Morisa Ravela, koji je imao još jednu upečatljivu karakterstiku u svom stvaralačkom radu – ljubav prema španskoj muzici. Rođen je u malom gradu Sibur u francuskim Pirinejima, svega nekoliko kilometara od granice sa Španijom. Međutim, tu geografsku granicu više puta je prelazio u svojoj muzici. Iako se njegova porodica preselila u Pariz kada je bio veoma mali, Ravelova fasciniranost tom zemljom bila je zapravo očekivana, zato što je njegova majka bila Baskijka iz Madrida. Interesantno je to što je mnogo Ravelove muzike, inpirisano Španijom, nastalo pre njegove posete toj zemlji, kao što je i kompozitorovo delo La Vals napisano pre nego što je posetio Beč. Iako je retko posećivao Španiju, čini se da ju je dobro poznavao, a o tome najbolje svedoči Španska rapsodija, komponovana 1907. godine. To je jedino delo koje je Ravel izvorno namenio za orkestar, dakle nije reč o orkestriranom klavirskom komadu. Takođe, radi se o prvoj kompoziciji inspirisanoj Španijom u kojem Ravel pokazuje svoj neuporediv osećaj za isticanje orkestarskih boja.

Iz Španske rapsodije predlažem poslednji stav Feriju sa neodoljivim zvukom kastanjeta.

Za sam kraj ostajemo i dalje uz francusku umetničku muziku, koja je u najvećoj meri iznedrila kompozicije sa španskom tematikom. Jedna od njih potiče iz opusa romantičara Emanuela Šabrijea, koji se tokom činovničkog rada u državnoj službi samo u slobodno vreme posvećivao komponovanju, ne posedujući akademsko obrazovanje. Naime, njegova porodica nije odobravala ideju da se posveti muzičkoj karijeri, iako je pokazivao talenat za komponovanje. Bez obzira na to što nije završio muzičku akademiju, Šabrije je snažno uticao na svoje sledbenike, utirući put francuskom modernizmu. Bio je blizak prijatelj Eduara Manea i prikupljao je impresionistička dela dok još nisu bila prihvaćena u francuskim umetničkim krugovima.

Od jula do decembra 1882. godine Šabrije je sa suprugom bio na proputovanju po Španiji. Posetio je San Sebastijan, Sevilju, Burgos, Toledo, Granadu, Malagu, Kadiz, Kordobu, Valensiju, Saragosu i Barselonu. U pismima koja je pisao za vreme putovanja saznaje se o njegovom interesovanju za muziku i ples krajeva u kojima je boravio. U jednom od tih pisama, upućenom prijatelju Eduaru Muleu, kolegi muzičaru koji je takođe bio zainteresovan za muzičku tradiciju Španije, Šabrije piše o karakteristikama tamošnje muzike, navodeći čak i primere koje je zabeležio. Nešto kasnije, 25. oktobra, Šabrije piše svom prijatelju Šarlu Lamorou da će kada se vrati u Pariz napisati jednu veličanstvenu fantaziju koja će kod publike izazvati ogromno uzbuđenje. Tako je i bilo. Šabrije je najpre napisao komad za klavirski duo, a potom ga orkestrirao. Na tome je radio od januara do avgusta 1883. godine, a delo je nosilo naziv Hota, da bi u oktobru te godine postalo Španija. Premijerno je izvedena 4. novembra u Parizu, pod dirigentskom palicom Šarla Lamoroa. Toliko se dopala publici da je izvedena još jednom, a i kritika se povoljno izrazila, što je gotovo preko noći donelo veliku popularnost kompozitoru. Upravo je ovo ostvarenje pokrenulo trend u francuskoj umetničkoj muzici koji se odnosio na pisanje dela inspirisanih Španijom, pa tako nastaju Debisijeva Iberija i Ravelova Španska rapsodija.

Nadam se da vam se dopao izbor kompozicija i da ćete i sami istražiti ovo zanimljibo polje klasične muzike – inpirisanost kompozitora španskom muzičkom tradicijom.