Morali smo da sviramo neki instrument, mogli smo da biramo koji, seća se dr Kristijan Štraus, unuk čuvenog kompozitora Riharda Štrausa. On je, kao i njegov stariji brat Rihard, rođen u Beču. Pohađao je osnovne škole u rodnom gradu, ali i u Garmišu. Zahvaljujući poznatom dedi, preživeli su rat, jer je njihova majka bila Jevrejka. Gimnaziju je pohađao u Etalu i Sen Galenu, nakon čega se odlučio za studije medicine. Specijalizirao je ginekologiju, a iskustva sticao u različitim austrijskim i nemačkim gradovima. Karijeru je završio kao šef ginekologije u Garmiš Partenkirhenu. Osim ginekologije, Kristijan se posvetio i očuvanju sećanja na svog poznatog dedu, pa je i na svoju decu, sina Konstantina i ćerku Aleksandru, preneo ljubav prema muzici. U knjizi austrijskog muzikologa Kristofa Vagnera Trenkvica izdvajaju se sledeća sećanja dr Kristijana Štrausa o odnosu sa dedom Rihardom. Najpre je bilo važno da unuci sviraju neki instrument, jer, kako je čuveni kompozitor govorio, svaki obrazovan čovek mora čitati note i poznavati muziku.
Moj brat je odabrao flautu i dobio profesora Rezničeka kao učitelja. On je bio solo flautista Bečke filharmonije. Ja sam odabrao violinu, a moj učitelj je bio Valter Veler, prvi violinista Bečke filharmonije. Pre toga nastavu sam pohađao kod gospođe Šnajderhan, majke budućeg koncertmajstora Volfganga Šnajderhana. Moj profesor je bio veoma ljubazan, ali je brzo shvatio koliko sam bio netalentovan. Radio je to samo zbog dede.
Na proslavi kompozitorovog 80. rođendana, stariji unuk Rihard je morao u mornarskom odelu pred okupljenim filharmoničima da svira flautu. Njegov brat Kristijana kaže da je nastup bio užasan, ali da su njega, hvala Bogu, poštedeli. Evo kako se tog nastupa seća Rihard mlađi: "Bio je to jedan od najgorih trenutaka u mom životu. U Muzikferajnu, pred članovima Bečke filharmonije, uglednim predstavnicima grada, pred gradonačelnikom i Bog sveti zna pred kim još, morao sam odsviram završni duet iz Kavaljera s ružom. Imao sam svega 12 godina, dobio sam napad panike, toliko sam se oznojao, da mi je flauta i pre nastupa skliznula iz ruke. Na nastupu sam sve brže i brže svirao, a moj jadni profesor Rezniček je uložio toliko napora da me prati na klaviru. Posle se deda našalio: 'Pa, sasvim fino duva, ali flauta baš nema osećaj za takt.'
Kristijan dalje priča kako je zažalio što je odabrao violinu. Kada nisi baš talentovan, napominje on, violina ti je uvek pomalo falš, ili previsoka ili preniska. Kada sam vežbaš, ona samo pišti!Kada sviraš klavir, tonovi su ti već dati. Onda se bar može prepoznati pesma 'Mali Hans'. Kada smo lotišli u Garmiš, tamo nije bilo nastavnika violine. Deda se potrudio da vežba sa mnom, a pošto nije bilo ni nota, napisao mi je etidu. Reč je o Dafne etidi za solo violinu u G-duru, koju je kompozitor posvetio 'svom dragom učeniku violinu Kristijanu za 13. rođendan'.
Kada je reč o drugim muzičkim utiscima iz detinjstva, dr Kristijan Štraus napominje da su, naravno, išli na operske predstave. Deda je imao svoj lođu i tamo bi unuci ostajali dok traje prvi ili drugi čin, pa bi p Motom išli kući. Ja sam pretežno voleo Vagnera, kaže Kristijan, ali deda se tome protivio. Njegovo stanovipte je bilo da treba najpre da počnemo sa Čarobnim strelcem, Mocartovim operama, Kraljem i sobarom. Treba najpre slušati lakše opere, a Vagner bi došao tek kada se napreduje. Osim toga, deda je svojim unucima prilikom obaveznih šetnji (supruga ga je uvek podsećala da mora da se kreće zbog svog zdravlja) prepričavao sadržaje opera. Najpre sadržaje Mocartovih opera, a potom takozvanih zingšpila, pa sve do Prstena Nibelunga i Tristana i Izolde. To kako nam je deda prepričavao radnje opera na nas je ostavljalo veliki utisak, seća se Kristijan.
Svoje poslednje scensko delo Rihard Štraus je napisao na poziv direktora gimnazije u Etalu. Na partituri zingšpila Magareća senka radio je tokom 1947. i 1948. godine, ali je ostalo nedovršeno. Libreto je napisao Hans Adler prema jednoj epizodi iz satiričnog romana Kristofa Martina Vilanda. Opera je izvedena 7. juna 1964. godine u gimnaziji u Etalu, a na nosače zvuka snimljen je uz Pitera Justinova kao pripovedeača.
Kada je reč o obrazovanju, deda je bio veoma zahtevan, seća se dr Kristijan Štraus. Insistirao je na tome da moramo mnogo da čitamo. Getea, Helderlina, Hebela, Vilanda i Lesinga. Nama je bio mnogo zanimljiviji Karl Maj, kaže Kristijan. Deda je umeo da kaže: matematika nije neophodna, čak i fizika glupost, to vam ne treba. Muziku morate učiti i istoriju književnosti, humanističke nauke takođe. Poznata je njegova izjava da čovek nije čovek ako nije pročitao Ilijadu ili Odiseju na izvornom jeziku. Naposletku, kaže Kristijan, porodica Štraus je bila veoma patrijarhalna. Deda je bio duhovni vođa porodice i dok god je bio živ, njegova se reč slušala i niko nije mogao da mu se usprotivi. Sa članovima porodice nije pričao o muzici, nikad nismo znali na čemu radi. O tome je pričao sa kolegama: Knapertsbušom, Bemom, Hartmanom i drugima. U poslednjim godinama života Štraus je bio ogorčen zbog ratnih razaranja, naročito kada je reč o nemačkim operskim kućama i koncertnim dvoranama. Pisao bi pisma viđenijim političarima i apelovao na to da se te zgrade obnove, ali njegov sin Franc bi mu govorio da se ne zamara time, jer ljudi u Nemačkoj nemaju šta da jedu, nemaju čime da zagreju svoje prostorije. Pusti to, rekao mu je jednom prilikom, bolje napiši par lepih pesama. Godinu dana nakon toga Riharda Štrausa je u Švajcarskoj posetila naša majka Alis. Deda joj je predao note i rekao: Ovo su pesme koje je tvoj muž poručio. To su bile njegove Četiri poslednje pesme, seća se Kristijan.
No comments:
Post a Comment