Rihard Štraus u sećanjima unuka Riharda

 

Rihard Štraus mlađi, najstarije unuče poznatog kompozitora, rođen je 1. novembra 1927. godine u Beču. Njegov otac Franc bio je jedini sin iz braka Riharda i Pauline Štraus. Deda je tada imao 63 godine i, kako kaže unuk, posvetio se da sa svojim unukom provede vreme. Na porodičnim filmovima koje je snimao njegov otac može se videti da je deda Rihard vozio sanke sa unukom, ali prva sećanja koja on ima su šetnje po bašti, dok mu deda prepričava sadržaj mitova o Nibelunzima. Strogi kontinuitet je vladao u kući Pauline i Riharda Štrausa, seća se njihovo prvo unuče. Imali su odvojene spavaće sobe, spojene zajedničkim kupatilom. Doručkovali su u krevetu. Deda bi ustajao između 8 i pola 9, a nešto nakon devet sati bi sišao dole i odlazio u radnu sobu da nastavi posao koji je veče pre toga okončao. Baka bi silazila dole sat kasnije i posvećivala bi se kućnim poslovima, telefonirala bi različitim prodavnicama, pravila je plan ishrane, da bi oko 11 sati odlazila kod muža u radnu sobu da mu čita ili da o nečemu razgovaraju. Oko podneva je odlazila da ga podseti da, bez obzira na to šta radi, mora u prepodnevnu šetnju. To je bilo veoma važno - šta god da je radio, kakvo god da je bilo vreme, deda je morao da ide u šetnju, jer je kao mladić imao ozbiljne zdravstvene probleme, navodi unuk Rihard mlađi. Baka Paulina je celog života brinula o tome da deda prošeta sat vremena prepodne i sat vremena popodne. 

Čvrsto sam ubeđen, nastavlja unuk, da je deda mogao upravo svojoj supruzi da zahvali na dobrom zdravlju. Mnogi govore da je Paulina bila pomalo teška i kapriciozna žena, ali bez nje Rihard nikad ne bi mogao iza sebe da ostavi tako bogat stvaralački opus, smatra Rihard Štraus mlađi. Njegov deda je napisao 15 opera, dva baleta, više od 200 pesama, više od 10 simfonijskih ostvarenja. Imao je nekoliko hiljada nastupa kao dirigent, radio je kao kapelmajstor u Berlinu i direktor Bečke opere. Sva svoja pisma ručno je pisao i uvek je imao vremena za svoju porodicu. U njihovoj kući nikad nije izrečeno: "Tišina, majstor radi!" - zaključuje unuk Rihard. 

Međutim, unuk se pomalo žalio da je deda bio veoma zahtevan po pitanju obrazovanja i da je postavljao gotove nemoguće zadatke pred svoje unuke.

"Čitav njegov život bio je posvećen umetnosti, sve ostalo je bilo izgubljeno vreme...Kada bi došao prvi put u neki grad, pre proba bi najpre otišao u neki veliki muzej gde bi satima provodio vreme gledajući klasike. Najviše je voleo stare italijanske i nizozemske umetnike i sasvim sam ubeđen da su u njegovoj glavi te slike i statue oživljavale u njegovim delima. Rekao mi je nekoliko godina pre smrti da je uvek u sebi čuo muziku. Mogu zamisliti koliko je to bilo naporno. Posedovao je ogromno znanje o slikarstvu i književnosti, a nas unuke je stalno opominjao da radimo, čitamo i iznova se obrazujemo. Zahteve koje je postavljao pred nas bili su gotovo nemogući. Morali smo kao tinejdžeri da čitamo Getea, Šilera, Vilanda, Herdera, što nam je bilo naporno...Čovek sa završenom visokom školom, koji ne može bez greške da čita note, za njega nije bio uopšte obrazovan čovek...Latinski i grčki su za njega bili conditio sine qua non; čovek nije bio humanista ako nije čitao Homera na izvornom jeziku."

Nakon završetka Drugog svetskog rata, Rihard i njegova supruga Paulina bili su primorani da žive po hotelima u Švajcarskoj. To vreme je bilo izuzetno teško za njega, seća se unuk, a označen je kao saradnik nacista. Da bi odvratio misli od sumorne stvarnosti, koja je donosila samo razaranje, Štraus se iznova posvetio čitanju literature. Pred kraj života, 1947. godine, doživeo je jedan od poslednjih velikih uspeha u svojoj karijeri, navodi unuk Rihard mlađi. Sa 83 godine prvi put je leteo avionom i otišao u London na poziv Tomasa Bičama. Nastupao je u Rojal Albert holu pred 7500 ljudi i pripadnicima kraljevske porodice. U godini smrti primio je počasni doktorat minhenskog univerziteta. Na sahrani, članovi Minhenske filharmonije svirali su završni tercet iz kompozitorove opere Kavaljer s ružom. Kako je muzika dalje odmicala, tako je baka sve teže kontrolisala suze, seća se unuk. Pred sam kraj grčevito je pružila ruke napred kao da želi nešto da uhvati i onesvestila se na kovčeg. Baka je umrla svega nekoliko meseci kasnije. Nije mogla više da živi bez svog čoveka.

Za kraj ovog članka i nekoliko reči o Paulini Štraus, odanoj supruzi čuvenog kompozitora, koja je i sama bila uspešna operska pevačica. Rođena je 1863. godine u Ingolštatu. Njena baka bila je operska pevačica, a deda violinista. Upoznala je Riharda Štrausa 1887. godine i postala njegova učenica. Tokom karijere nastupala u različitim nemačkim gradovima. Debitovala je kao Pamina 1890. godine u Vajmaru, a potom su usledile i zahtevnije uloge iz Vagnerovih opera. Važila je i za odličnog interpretatora muževljevih pesama, pa je bračni par Štraus priređivao brojne muzičke večeri. Naročiti uspeh su postigli tokom tromesečne turneje u Americi. Svoju voljenu ženu je na neki način ovekovečio u liku Kristine u operi Intermeco, koja ima autobiografski karakter.