Eduard Štraus - mali brat "kralja valcera"

Najmlađem bratu Eduardu nije bilo nimalo lako u porodici Štraus. Nisu ga dovoljno cenili zbog čega je često bio uvređen, da bi se naposletku, u napadu besa, za sve to osvetio. Naime, 22. oktobra 1907. godine spalio je celokupnu porodičnu notnu arhivu. Navodno je to bio dogovor sa tada već davno pokojnim bratom Jozefom da se uništi arhiva kako ne bi dospela u ruke onih koji to ne zaslužuju. Eduard se nije pomerio s mesta sve dok nije poslednji notni list izgoreo. U celokupnoj istoriji muzike, smatra Norbert Linke, stručnjak za stvarlaštvo članova porodice Štraus, ne pamti se veće uništavanje notnog materijala, što je veliki gubitak za nauku.

Eduard je bio šesto dete u braku Johana Štrausa starijeg i Ane Štrajm. Rođen je 15. marta 1835. godine. Nakon završene gimnazije želeo je da se posveti diplomatskoj službi, ali ga je stariji brat Johan nagovorio, kao i pre toga brata Jozefa, da se posveti muzici. Muzičku teoriju učio je s kapelmajstorom Gotfridom fon Prejerom, sviranje na violini naučio je od Franca Amona, violiniste iz očevog orkestra. Osim klavira, posvetio se i sviranju na harfi, a nastavnik mu je bio Anton Zamara. Dok je Jozef voleo da uređuje gustu kosu poput Lista, a Johan da pušta bradu u stilu cara Franca Jozefa, Eduardovo oblačenje podsećalo je na cara Napoleona III. Bio je lepog izgleda, što je uvek bilo dobrodošlo kod ženske publike, pa su ga zvali "lepi Edi". Međutim, bečka publika i kritika ga je od početka njegove karijere upoređivala s braćom, naročito Johanom, te nije držala da je bio dovoljno dobar. 

Kada je Johan Štraus uveo dve harfe u orkestraciju valcera Glossen, Eduard je dobio priliku da debituje u porodičnom orkestru. Bilo je to 11. februara 1855. godine na jednom dobrotvornom balu. Kažu da je "kralj valcera" to namerno uradio kako bi pridobio brata da se posveti porodičnom poslu. Početkom pedesetih godina 19. veka porodica Štraus je bila muzički aktivna u čak osam zabavnih prostora u Beču - Dianabad, Volksgarten, Neue Welt, Švenderov Koloseum, Cvetne sale, Sofiensaal, Hotel Victoria i Domajer kazino. Subotom tokom karnevalske sezone morali su da dele orkestar na četiri grupe kako bi pokrili sve zahteve posla. Pošto je i Eduard nasledio očev muzički talenat, sasvim je bilo očekivano da će i njega uključiti u porodične poduhvate. "Prvi put u Beču. Tri bala za jedno veče...tri velika orkestra". Tako su novine najavljivale bal 5. februara 1861. godine, na kojem su trojica braće dirigovala. Bio je to Edijev didrgentski debi. 

Već naredne godine Johan se oženio, pa je Jozef morao da preuzme angažman u Rusiji, što je ostavilo Eduardu prostora da se pobrine oko porodičnog posla u Beču. Tako je u aprilu 1862. godine prvi put dirigovao orkestrom sam u Zimskoj bašti sale Diana. Kako je Johan sve više želeo da se povuče i posveti komponovanju opereta, bio je više nego srećan što se pokazalo da je njegov mali brat Eduard sposoban muzičar. Jozef i Eduard vodili su orkestar do 1870. godine, a kada je Jozef iznenada preminuo, mlađi brat je preuzeo vođstvo ansambla u narednih tridesetak godina. Zahvaljujući njemu, orkestar je postao jedan od najcenjenijih u Beču i šire. 

Eduard, Johan i Jozef Štraus

 

Na nedeljnim koncertima u Zlatnoj sali novoizgrađene zgrade Društva prijatelja muzike Eduard je nastupao sa svojim orkestrom, izvodeći ne samo dela svoje braće nego i kompozicije drugih autora, od Mocarta do Vagnera. Od marta 1870. godine, pa u naredne tri decenije, ovim nastupima je umnogome doprineo razvoju muzičkog života u Beču. Osim toga, redovno je nastupao u Narodnoj bašti, Cvetnim salama ili u Novom svetu. Preduzimao je duge i naporne koncertne turneje koje su bile veoma uspešne i pronele su ime porodice Štraus po svetu - od 1878. godine išao je više puta u Nemačku, gostovali su u Londonu 1885. i 1890. godine, kao i dva puta u Americi. Sa svojim orkestrom sam nastupio u 840 gradova na dva kontinenta, zapisao je Eduard Štraus u svojim Sećanjima. Nakon 1901. godine raspustio je orkestar i povukao se sa scene. To je ujedno bio i kraj delovanja porodičnog orkestra, koji je započeo još njegov otac Johan Štraus stariji. 

Kada je 28. decembra 1916. godine preminuo, u rukama svoje kućepaziteljke, u dubokoj starosti (imao je 81 godinu), završila se čitava jedna era bečke muzičke istorije. Iz braka sa Marijom Klenkhart imao je dvojicu sinova - Johan Štraus III (iako je studirao pravo, postao je naposletku kompozitor) i Jozef Eduard Štraus (koji je oca doveo u velike finansijske neprilike).

***

Eduard je komponovao više od 300 igara i marševa, a približno svi su doživeli i svoje štampano izdanje. Uz to je za potrebe orkestra aranžirao oko 200 dela drugih kompozitora. Njegove kompozicije redovno se izvode na Novogodišnjim koncertima Bečke filharmonije, a naročito su popularne brze polke Mit Extrapost, Bahn frei (Ohne Bremse), Mit Dampf, Mit Vergnügen ili Ohne Aufenthalt. Takođe, poznata je i zajednička kompozicija trojice braće Schützen-Quadrille, koja je prvi put izvedena 28. jula 1868. godine u bečkoj Narodnoj bašti (Volksgarten). Povod za nastanak dela bilo je takmičenje u streljaštvu koje je u Beč privuklo mnoge evropske klubove. Na sceni je svirao orkestar od 200 muzičara. Osim ovog kadrila, trojica braće je zajednički komponovalo još jedno delo - Trifolien. Premijera je bila 13. februara 1865. godine.