Henrijeta Trefc - prva žena Johana Štrausa II

Polka fransez posvećena Henrijeti

Životna saputnica majčinske topline, menadžerka, sposobna da vodi računa o finansijama porodice i pametan savetodavac, a uz to još i umetnica koja je razumela život muzičara - sve to bila je Henrijeta Trefc, prva supruga Johana Štrausa mlađeg. Kad su se venčali 27. avgusta 1862. godine, Jeti je već imala iza sebe dve vanbračne zajednice, nekoliko dece, izuzetno uspešnu karijeru, a bogami i 44 godine. Kum na venčanju u Katedrali Svetog Stefana bio je Štrausov izdavač i prijatelj Karl Haslinger. U većini Štrausovih biografija ime Henrijete Trefc samo se usput spominje, ali to se promenilo 2018. godine kada joj je Peter Zomereger posvetio knjigu. Autor zapisuje da je Henrijeta bila: "...pametna, samosvesna i umetnica čvrste volje, žena koja je bila izuzetna ličnost svog vremena." Možda baš zato što je bila takva žena, Johan joj je 1863. posvetio kompoziciju Bluette, čiji naziv označava plavu iskru koja se javlja kada se kuje metal, dok se u pozorišnom svetu odnosi na komičnu predstavu.

Henrijeta Halupecki rođena je 1. jula 1818. godine u Jozefštatu, tada predgrađu Beča. Njen otac bio je Jozef Halupecki, juvelir poreklom iz Češke. Majka Henrijeta Vilhelmina Trefc bila je ćerka Margarete Švan, u koju je u mladosti bio zaljubljen Fridrih Šiler. Nakon što je otkriven Henrijetin talenat za muziku, studirala je pevanje sa Đovanijem Đentiluomom. Debitovala je 1838. godine u ulozi Đulijete u Belinijevoj operi Monteki i Kapuleti na sceni Dvorske opere u Drezdenu. Partnerka na scena bila joj je Vilhlemina Šreder Devrint, sa kojom je potom nastavila da usavršava pevanje. Priča se da je toliko oduševila Feliksa Mendelsona na jednom nastupu u Gevandhausu u Lajpcigu, da joj je kompozitor posvetio pesmu Es ist bestimmt in Gottes Rat. Kada je u Beču gostovala švedska operska pevačica Dženi Lind, izvodeći Normu Vinčenca Belinija, Henrijeta je pevala ulogu Adalđize. Krajem 1840. godine povukla se sa operske scene i posvetila koncertnom pevanju. U Engleskoj je 1849. pevala pred kraljicom Viktorijom, na koncertima Kraljevskog filharmonijskog društva, a gostovala je i u Birmingamu. Sve do sredine pedesetih godina gostovala je više puta u Engleskoj i Nemačkoj kao koncertna pevačica.

Henrijetin partner bio je uspešni poslovni čovek Moric Todesko, koji je sa bratom Eduardom vodio trgovinsku kompaniju, banku i fabriku tekstila. Tada nije postojala mogućnost da se Henrijeta kao hrišćanka i Moric kao Jevrejin venčaju, pa su održavali vanbračnu vezu iz koje su potekle dve ćerke. Pre toga, Henrijeta je već imala ćerku koju je usvojio otac Pjetro Galvanji. Ukupno, talentovana pevačica je imala sedmoro vanbračne dece - četiri sina i tri ćerke. Prvi susret sa Johanom Štrausom desio se verovatno početkom 1861. godine u kući Morica Todeska. Tada je "kralj valcera" nastupao sa poznatim francuskim violinistom Anrijem Vjutanom. Često se može pročitati da je Henrijeta vodila umetnički salon u palati svog bogatog partnera, ali to ne može biti tačno, jer je njegova velelepna vila u neorenesansnom stilu izgrađena 1864. godine, kada je ona već bila u braku sa Johanom Štrausom. "Ako se udam, to će biti on ili niko drugi!" - to je navodno rekla Henrijeta kada je čula njegov valcer Zvučni talasi.

Henrijeta je bila "...duhovita i živahna žena, sjajnih crnih očiju, bujne kose. Uz to imala je i divan glas." Tome treba dodati da je za razliku od Johana imala mnogo više ljubavnog iskustva. Njena veza sa Todeskom bila je već na pragu raspada, jer je bogata jevrejska porodica težila da dobije plemićki status, pa bi veza sa Henrijetom bila samo povod za govorkanja u društvu. Međutim, Todesko je velikodušno prihvatio decu koju je dobio iz veze sa Henrijetom, pa je ona sada mogla da odbaci prošlost i prigrli novi život kao supruga uspešnog kompozitora. 

Mladi Štraus, čovek koji je razvio jaku vezu s majkom, žudeo je za ženom koja bi istovremeno bila ljubavnica i prijateljica majčinskog lika. S druge strane, Jeti je u mladom čoveku videla kako ljubavnika tako i veliko dete prema kojem je imala majčinska osećanja. Uz to, imali su i muziku kao profesiju koja ih je povezivala, pa je Johan sa svojom suprugom mogao i o tome da razgovara. Bio je to Bogom blagosloven brak, kako je govorio Johan, a ona je sebe videla kao najsrećniju ženu, koja je rado pazila na to da njen muž uvek bude elegantno obučen, te da njegove bujne crne lokne uvek budu uredno nameštene. Henrijeta je bila svesna da je brak sa Johanom značio praktično povezivanje sa celom porodicom Štraus. Dan nakon venčanja ona piše dirljivo pismo svom deveru Jozefu: "Molim te, dragi Jozefe, da me prijateljski prihvatiš i da u svom srcu ostaviš malo mesta za mene...Pruži mi svoju dragu ruku i podrži me u lepom zadatku da zaslužim ljubav i naklonost tvoje porodice."

Već 1863. godine Henrijeta je pratila svog supruga na putu za Pavlovsk kraj Sankt Peterburga, gde je Johan svake godine još od 1856. nastupao pred oduševljenom publikom. U Carskom selu je pred ruskom carskom porodicom pevala Šubertove pesme, ali i muževljevu pesmu Dolci pianti. Henrijetin dever Jozef piše svojoj ženi: "Jeti je nezamenjiva. Ispisuje sve račune, prepisuje orkestarske deonice, gleda šta se priprema u kihinji i generalno vodi računa o svemu sa takvom pažnjom i nežnošću, što je potpuno za divljenje." Put u Rusiju je očigledno učvrstio brak sa Johanom. Osim u Rusiju, Henrijeta je pratila muža i na putu za Ameriku.

Henrijeta je umnogome uticala na to da se Johan 1870. godine od kompozitora plesne muzike opredeli za komponovanje operete. Korak po korak, uspela je da ga odvojio od svakodnevnog posla kapelmajstora zaduženog za pisanje plesne muzike i dirigovanje na brojnim balovima i drugim zabavama. Došlo je vreme da to prepusti drugim članovima porodice i da se posveti komponovanju, smatrala je Henrijeta. Ubedila ga je da njegov kompozitorski talenat trpi zbog obaveza oko vođenja porodičnog posla. U to vreme ona je već napustila svoju opersku karijeru, te je nastupala samo na privatnim događajima i na misama. 

Sa zajedničkog putovanja u Pariz Henrijeta se vratila bolesna. Nakon što je dobila srčani udar, umrla je 8. aprila 1878. godine. Pola Beča je došlo na njenu sahranu, samo jedna osoba je nedostajala: njen suprug Johan, koji je bio bolestan. Iz njihovog braka nije se rodilo nijedno dete, a Johan se već nakon nekoliko sedmica ponovo oženio.