Valcer kao društveni fenomen

Kažu da se opsednutost plesom javlja uvek nakon ratova i kriznih vremena, zato što se ljudi najbolje oslobađaju od stresa kroz ritmičan pokret. To se upravo u Austriji desilo nakon Napoleonovih ratova. Uživanje u plesu postala je karakteristika bidermajera, jer su ljudi kroz ples želeli da se oslobode stega i zaborave na svakodnevicu. U državi pod Meternihovom upravom bio je to način da se građanska klasa oslobodi, pa je industrija zabave, naročito od dvadesetih godina 19. veka, bila u značajnom porastu. To je 1836. godine primetila i Engleskinja Fransis Trolop kada je posetila Beč: 

"Austrijska vlast uopšte ne ograničava ovu sveopštu veselost, već je naprotiv brižljivo i mudro neguje. U tome vidi najsigurnije sredstvo da osećanja naroda sačuva od nezadovoljstva."

Zabave su se samo nizale jedna za drugom, čak i van karnevalske sezone, a u pregrađima su i dalje bile česte crkvene procesije i proslave, koje su, prema rečima čuvenog austrijskog književnika Franca Grilparcera, bile mesto gde je odzvanjala plesna muzika i gde su se sve muke zaboravljale. U kafanama bečkih predgrađa izvođenje muzike nije bilo uvek na najvišem nivou, mnogi muzičari tog vremena su zaboravljeni, ali ne i muzika koju su stvarali. U želji da stvore plesove u kojima bi se uživalo muzičari su posegli za lendlerom, poreklom iz Gornje Austrije, koji je karakterističan po 3/4 odnosno 3/8 taktu. Uz to, pevale su se i humoristične pesme Gstanzln, u kojima je običan narod ismejavao pojave u društvu. Plesne kompozicije u stilu lendlera nisu pisali samo muzikanti koji su svirali violine u lokalnim kafanama, nego i najpoznatiji predstavnici bečke klasične muzike, poput Hajdna ili Šuberta, pa makar to bilo visoko umetnički stilizovano. O tome govori stručnjakinja za ples Rajngard Vicman:

"Plesna muzika ne mora da uveseljava samo kapricioznu publiku putem višesatnog ekstatičnog kretanja tela tokom karnevala, nego može istovremeno da zadovolji muzički obrazovanu slušalaštvo, bez potrebe da se ona visoko umetnički stilizuje. To su na genijalan način postigli Johan Štraus i Jozef Laner."

Dok su pripadnici nižih slojeva društva u lokalnim kafanama uživali u lendlerima i valcerima, plemstvo i građanstvo je nešto duže bilo privrženo menuetu. Međutim, desile su su promene u oba pravca: valcer nižih klasa, poreklom iz područja Alpa, pretvorio se u pevljivu i osećajnu muziku koja pruža zadovoljstvo pripadnicima viših staleža, ali je za to bilo potrebno vreme. Oni su tu muziku prilagodili svojoj plesnoj estetici, pa se valcer u svom pripitomljenom obliku vratio nazad do nižih klasa, naglašava muzikolog Monika Fink. U jednom članku iz "Pozorišnih novina" 1838. godine zapisano je sledeće: 

"Štraus je očistio narodnu muziku od isprazne monotonije i priposte vulgarnosti. On poseduje retku veštinu da piše kompozicije koje i običan čovek može da razume, ali da u njima uživa i obrazovani svet."

Istorijat koncertnog valcera počinje 1819. godine kada je Karl Marija fon Veber napisao klavirsku kompoziciju Poziv na ples, koju je Berloz kasnije priredio za orkestar. Ustanovio je formu koju su kasnije prihvatili i razvili kompozitori plesne muzike. Kompozicija je obično počinjala uvodom koji nije bio pisan u karakterističnom trodelnom metru, ali je služila da se pobudi pažnja slušalaca. Zatim je sledio niz valcera koji su među sobom kontrastirali po karakteru. Delo se završava kodom, u kojoj je kompozitor mogao ponovo da navede teme iz prethodnog muzičkog toka. Ovako je formalno koncipiran i valcer nad valcerima - Na lepom plavom Dunavu. Štraus i Laner su produžili do tada kratke uvode fanfarnog karaktera, a valceri koji su se potom nizali sve više su pisani tako da čine jednu jedinstvenu formu, pošto su se teme prirodno nadovezivale jedna na drugu. Ovu formalnu dispoziciju prvi je utvrđivao Jozef Laner, koji s pravom nosi titulu "oca bečkog valcera". On je do tada upotrebnu muziku - dakle, onu koja je pisana s ciljem da prati ples - uzdigao na viši nivo.

Jozef Laner, ulje na platnu (oko 1840)

Igranje u paru i u grupi obeležilo je atmosferu balova u 19. veku. To se naročito odnosilo na plemićke balove. U svojom knjizi "Plesna kultura u bidermajeru" autorka Hanelore Unfrid zapisuje da tu šarmantnu atmosferu balova nisu toliko određivali muzika ili šuštanje elegantnih haljina koliko prilika da se igra u grupi. Tada se nije smatralo pristojnim da se često igra s jednim plesnim partnerom nego da se kroz različite plesne konstelacije dolazi u dodir sa različitim suigračima. Zato se plesalo učetvoro, u jednoj liniji ili u kolu. Upravo je to činilo jedan bal društvenim događajem. Međutim, onda je tokom 19. veka valcer kao ples u paru počeo da se širi poput zaraze. Nauka o razvoju plesa potvrđuje da se građanska emancipacija očitovala u balskoj dvorani kroz oslobađanje od strogih pravila. Svako je želeo da se ostvari u umetničko-plesnom smislu, te da se pobuni protiv politike. Ekstatični pokreti i blizina plešućih parova imali su i erotično dejstvo, a u jednom trenutku je čak i policija odlučila da stavi pod kontrolu rastući broj plesnih dvorana. Nadali su se da će tako da održe mir i sigurnost na ulicama.

Kada krv proključa, razum više nije gospodar smisla.

Prelazak sa plesanja gavote i menueta na valcer označila je epohalnu promenu. To je zapravo značilo da se društvo preobrazilo iz nekadašnjeg plemićkog u buržoasko, pa se i plesanje u paru može posmatrati kao odraz jednakosti. Posmatrano iz ugla muzičke istorije, razvoj valcera je zapravo razvoj igre, ali ne i muzike. Ona je tu da obezbedi stabilan ritam odnosno da omogući plesanje. Plesna muzika i dalje ima čisto upotrebnu vrednost, bez obzira na to što su najznačajniji predstavnici tog muzičkog žanra podigli valcer na nivo umetničke forme. 

Posebna karakteristika bečkog valcera je ta divlja brzina kojom se parovi kreću. Kod lendlera je ono bilo značajno sporije, pa je i mogućnost da se parovi sudare na podijumu bila mnogo manja. Žene su se radovale novoj mogućnosti da se slobodnije kreću, što im je omogućavala labavije sašivena odeća. Svaki bal je vodio tancmajstor, čije je ime stajalo na plakatima. Jedan od poznatijih muzičara s početka 19. veka bio je Franc Martin Pešatek, muzički direktor sale Zur Mehlgrube. Došao je iz Češke u Beč, gde je radio kao kompozitor, violinista i kapelmajstor. Smatra se pretečom Lanera i Štrausa. Njegovi valceri pisani su tada za standardni trio - dve violine i kontrabas. Zbog lakše prenosivosti, bio je u to vreme omiljen i Bassetl, kontrabas sa manjim telom i dužim vratom. Ovom triju mogla je biti dodata violina ili viola.

 

Velika galopada

 

Postavljanje parketa u salama je omogućila bolje i sigurnije plesanje, naročito kada je reč o galopima ili brzom valceru. Takođe, nije više bilo toliko prašine. Svežeg vazduha je bilo samo kada bi vrata bila otvorena. Kavaljeri su menjali i po nekoliko košulja zbog znoja, a potpuno iscrpljeni od plesa često bi se stropoštali na sofe. Zbog ekstatičnog plesanja česte su bile povrede prilikom pada, o čemu govore svedočanstva iz tog vremena. Čak se i u plesnoj literaturi 19. veka ukazuje na opasnosti od plesanja valcera, ali tancmajstor je bio taj koji je morao da vodi računa da se na plesnom podijumu u jednom trenutku ne nalazi previše parova. Poznata ilustracija koja prikazuje opsednutost plesom potiče iz 1840. godine. Ona nosi naziv Veliki galop Johana Štrausa i pojavila se u "Pozorišnim novinama". Reč je o balu koji je održan u sali Šperl. Johan Štraus je prikazan na galeriji kako predvodi orkestar od 50 muzičara, dok se na plesnom podijumu može videti velika galopada koja plesačim oduzima dah. 

Koliko su balovi bili popularni u Beču svedoči podatak iz 1832. godine. Tada je održano 772 bala, a učestvovalo je oko 200 hiljada ljudi. Beč je tada imao 300 hiljada stanovnika.