Johan Štraus I - uspon muzičke karijere

Koliko su bile lepe njegove kompozicije, ali njegovo sviranje ste morali videti. Da, videti, a ne samo slušati. Videti, kako jedan bledi, mršavi mladi čovek - imao je tada svega 23 godine - brzim koracima trči kroz salu i skače gore na podijum, zgrabi violinu i kako počinje da svira kao da ga je đavo zaposeo. Istog trenutka bi ta demonska snaga ponela i orkestar, a potom bi to uzbuđenje prešlo na publiku, i pre nego što bi shvatili šta se to događa, svi bi posatli jedno biće, slušajući ništa drugo do tog ritma, tog zvuka, ništa drugo nego tog neverovatnog čarobnjaka.

U novembru 1825. godine izdavač Dijabeli štampao je Sedam valcera in F Johana Štrausa starijeg. Mladi umetnik je tada još uvek bio deo Lanerovog ansambla. Međutim, dve godine kasnije imao je već svoju kapelu, sastavljenu od deset do dvanaest muzičara, a prvi put su nastupali u gostionici Zu den zwei Täuberln. Tada su izveli Täuberl-Walzer. Publici se dopadalo što je Štraus davao takve nazive svojim komadima. On sada više nije svirao violu nego violinu, a uz sebe je imao, osim gudača, i flautu, dva klarineta, dve horne, trubu i udaraljke.

Mnogi nazivi Štrausovih komada podsećali su na mesta na kojima je nastupao, a na to su ukazivali upravo naslovi kompozicija. Jedno od omiljenih mesta za razonodu viših klasa bila je bašta Tivoli nedaleko od Palate Šenbrun. Tamo se pružao lep pogled na grad, bilo je jela i pića, bašta u kojoj se nalazio tobogan sa četiri staze, a muzički paviljon se nalazio u sredini. Štraus je zato komponovao komade poput Tivoli-Rutsch-Walzer i Tivoli-Freudenfest-Tänze. Kada je obeležavan imendan kralja 4. oktobra u Tivoli bi dolazilo i do 6000 ljudi, a među njima je 1831. godine bio i Frederik Šopen.

Inače, ovakva mesta za zabavu nastala po uzoru na one u Rusiji, gde su i izumljene, a izgrađene su u mnogim većim evropskim gradovima. Tivoli u Beču je bio namenjen pripadnicima viših klasa. Sastojao se iz više zgrada pred kojima se pružala platforma sa predivnim pogledom na Beč. U bašti se nalazio tobogan sa četiri platforme koje su bile poređane jedna pored druge. Bilo je oko 15 vagona sa dva sedišta u kojima su posetioci mogli da se voze. Značajan deo uspeha ovog zabavnog parka sastojao se u muzici Johana Štrausa starijeg koja je tu izvođena.

Bečka publika je bila potpuno oduševljena nastupima Nikoloa Paganinija 1828. godine, koji je tada imao 14 rasprodatih koncerata i zaradu od oko 30 hiljada guldena. Oni koji nisu mogli sebi da priušte odlazak na njegov koncert, mogli da slušaju Štrausov kvodlibet na Paganinijeve motive u gostionici Zu den zwei Tauben. Naredne godine mladi umetnik doživljava proboj kao direktor plesne muzike. Obožavatelji ga prate gde god bi nastupao. Nisu uživali samo u onome što je izvođeno, već i kako je izvođeno. Kada je boravio u Beču, Vagner je ovu atmosferu opisao kao "entuzijazam koji se graniči sa pomamom". Publika se delila na Lanerovce i Štrausovce, obožavali su svoje idole strastveno, a to prijateljsko nadmetanje dvojice muzičara umnogome je koristilo muzičkim izdavačima. Na plakatima koji su najavljivali nastupe Johana Štrausa, njegovo ime je uvek bilo upadljivo veliko, što je bila marketinška stategija da se privuku slušaoci. Isto tako pažljivo su negovani kontakti sa novinarima, a na naslovnim stranama notnih izdanja stajali bi portreti muzičkog genija.

Naslovna strana klavirskog izvoda (Charmant-Walzer)

Dok je Laner bio muzički direktor redutskih sala u Hofburgu, Štraus je sa vlasnikom poznate dvorane Zum Sperl 1830. godine potpisao šestogodišnji ugovor. Još iz vremena Bečkog kongresa, Šperlova dvorana je važila za naročito elegantnu, a sama sala je bila izgrađena po ugledau na poznate pariske dvorane. Tokom karnevala, tu sje održavano između 20 do 30 balova. Više od jedne četvrtine Štrausovih dela je u ovoj dvorani premijerno izvedeno, a bilo je to i mesto gde je on nedugo pre smrti 1849. godine poslednji put nastupao. Sperl-Walzer, Sperl-Galopp i Sperl-Polka samo su neki od komada koji ukazuju na mesto njihovog prvog izvođenja. Pošto je u to vreme Štrausov orkestar brojao više od 200 članova, kapela je mogla istovremeno da nastupa na više mesta, a sam Štraus bi se pomalo pojavljivao na svakom od tih događaja. Njeg sin o tome priča: 

Godine od 1830. do 1836, kada je moj otac bio muzički direktor u dvorani Šperl ostaće upamćene u muzičkoj istoriji Beča. Potražnja je bila ogromna, ushićenje preterano."

Casino Zögernitz

 

Prvog maja 1834. godine Štraus je nastupao u Augartenu od devet ujutro do jedan popodne i od tri popodne do uveče. Jedan kritičar zapisuje da je Štraus u ponoć dirigovao na jednom balu u Šperlu, te da ga je nedugo nakon toga video na čelu ansambla u Redutskim salama. Postavlja se pitanje kada je stizao da komponuje i aranžira? Njegova kapela je tokom leta svakog radnog dana nastupala, kako prenose tadašnje novine. Svemu tome treba dodati i otvaranje novog prostora za zabave - juna 1837. godine pojavio se Casino Zögernitz, gde je Štraus redovno nastupao. 

Šestočlana porodica Štraus preselila se 1833/34. godine u kuću Zum Goldenen Hirschen. Kako je porodica rasla tako su iznajmljivane nove sobe, a tu se živelo sve do 1886. godine. Na tom mestu sada stoji novogradnja iz 1911. godine, značajno manja od originalne zgrade. Na mestu današnjeg Parkhotela Šenbrun, preko puta parohijske crkve u Hicingu, nalazila se još iz vremena vladavine cara Jozefa II jedna kafana. Nakon što je pretvorena u gostionicu, a potom i u kazino sa plesnom dvoranom, svečano je otvorena 27. juna 1833. godine. Johan Štraus je u tom kazinu, nazvanom po vlasniku Ferdinandu Dommajeru, rado nastupao. Danas je to mesto jedino sačuvano iz perioda kada su delovali članovi porodice Štraus, pretvoreno je u muzej i koristi se za koncerte i plesne večeri.

Dvorana u Kazinu

Upravo 1834. godine počinje uspon Štrausove karijere, a važan saradnik u tome mu je bio izdavač Tobijas Haslinger. Tada je ustanovljena jedna praksa koja se održala među članovima porodice Štraus. Naime, Johan stariji je predstavio potpuri na teme iz Oberove opere Nema iz Portisija pre nego što je delo izvedeno u Pozorištu Kärntnertor. Izvođenje muzike drugih autora u aranžmanu za orkestar namenjen zabavi bilo je tada društveno prihvatljivo. Tako je na jednom balu u Šperlu orkestar Johana Štrausa izveo Betovenove uvertire, ariju iz Donicetijeve opere Linda iz Šamonija, novu orkestarsku fantaziju i različite valcere. Tako je publika mogla da čuje te melodije ako nije bila u mogućnosti da sebi priušti karte za pozorište. Međutim, nisu se svima dopali takvi kvodlibeti. Mladi Frederik Šopen je živeo u Beču 1830. godine i tome zapisao: 

"Nakon svakog valcera publika uzvikuje bravo, a kad sviraju kvodlibet, sastavljen od opera, pesama i igara, tada su slušaoci toliko zaneseni da ne znaju šta bi sa sobom. To smao pokazuje koliko je loš ukus bečke publike."

U godini otvaranja spomenutog kazina, 1837. godine, Beč je osvojila plesačica Fani Elsler igrajući popularni španski ples kačuču. Po tome je bila poznata, a pre Beča dovodila je parisku publiku u stanje ekstaze. Johan Štraus je doživeo ogroman uspeh sa kompozicijom Cachucha-Galopp.