Johan Štraus I - početak muzičke karijere

Ana Štrajm

U vreme kada je mladi Johan Štraus odlučio da se posveti muzici, njegov tri godine stariji kolega Jozef Laner svirao je sa braćom Johanom Aloizom i Karlom Drahanekom, koji su bili poreklom iz Donje Austrije. Iako je Laner bio najmlađi u triju, svirao je deonicu prve violine. Njima se najkasnije 1825. godine pridružio i Johan, preuzevši partiju viole, pa je tako od trija nastao kvartet. Tada muzičari nisu bili izvođači dela drugih autora, već su svirali sopstvenu muziku, a komadi Jozefa Lanera bili su veoma omiljeni. Iste godine Štraus je upoznao Anu, lepu i temperamentu ćerku Jozefa Štrajma, vlasnika kafane Zum Roten Hahn u Lihtentalu, nedaleko od Šubertove rodne kuće. Ispostavilo se da je Ana trudna, a pošto je Johan imao stabilne prihode, mladin otac je mogao da odahne. Venčanje je upriličeno 11. jula u parohijskoj crkvi u Lihtentalu, a već 25. oktobra 1825. na svet je došao je Johan Štraus mlađi. Iz ovog braka poteklo je još petoro dece - Jozef, Ana, Tereza, Ferdinand i Eduard.

Štraus i Laner su nastavili zajedno da nastupaju, a u svojim kompozicijama su razvijali valcer. Zašto je naposletku došlo do razilaženja, ne može se sa sigurnošću utvrditi. Da li je Štraus želeo da se osamostali ili su im se karakteri isuviše razlikovali? Čak se pričalo da su se posvađali u kafani Zum schwarzen bock, te da je došlo i do tuče između članova orkestra. U to vreme zdravlje Mihaela Pamera bivalo je sve lošije, pa je Štraus, u želji da formira sopstveni orkestar, za članove regrutovao muzičare iz njegovog ansambla. I Laner i Štraus su nastupali paralelno, jer je u Beču za obojicu bilo mesta. 

Inače, Mihael Pamer je pripadao prvoj generaciji violinista koji su izvodili plesnu muziku. Rođen je 1782. godine, bio je veoma skromnog porekla, ali je početkom 19. veka doživljavao izuzetne uspehe. I on je počeo da nastupa po kafanama poput Johana Štrausa, a njegove kompozicije su bile toliko omiljene među publikom da je morao i po 20 puta da ih ponavlja. Njega predstavljaju kao "dedu bečkog valcera", jer je Laneru poslužio kao uzor. Mladi Štraus je 1819. godine, tada još šegrt koji je učio knjigovezački zanat, bio pomoćni violinista u Pamerovom orkestru. Upravo se u Pamerovim Lincerskim plesovima primećuje prelazak iz gornjoaustrijskog lendlera u gradski valcer. Nažalost, njegova uspešna karijera veoma brzo je potonula, jer se Pamer odao alkoholu, te je sa svega 45 godina preminuo. Bilo je to 1825. godine i tada nastaje cezura u istoriji bečke plesne muzike. Međutim, tu se otvaraju veće mogućnosti za njegove naslednike - Jozefa Lanera i Johana Štrausa starijeg. 

Mihael Pamer

Kompozitori nisu pisali smao plesnu muziku, nego i marševe, potpurije i opersku muziku, u nešto manjoj meri poloneze, kadrile, kotiljone, polke i ekoseze. O tome kako je nastajala muzika kasnije je govorio Johan Štraus mlađi. On priča da su kompozitori najčešće čekali da ih "poljubi muza" odnosno da dobiju inspiraciju za pisanje. Često se dešavalo da ujutro tog dana kada se nastupa nemaju uopšte note pred sobom. Kompozitor bi najpre nešto napisao, a onda bi to bilo pripremljeno za orkestar. U međuvremenu, kompozitor je nastavljao da radi, pa bi nakon nekoliko sati sve bilo gotovo. Kapela bi probala novi komad i onda bi on bio prvi put izveden to veče pred publikom. Bio je to timski rad uigranih muzičara.

Mesta na kojima su stanovnici Beča išli na plesanje i razonodu bivala su sve brojnija od 1815. godine nadalje. Bila su to mesta za zabavu sa prostranim balskim dvorana, ali ujedno i restorani. U letnjim mesecima narod se veselio u baštama i parkovima. Za potrebe velikih muzičkih dešavanja na otvorenom čestu su se spajali plesni ansambli i vojničke kapele. Likovni prikazi iz prve polovine 19. veka pokazuju kako su te dvorane bile uređene: muzička kapela se nalazila na uzvišenju na prednjoj strani sale, dok su plesači bili ispod na podijumu. Prvi volinista, zadužen za vođstvo orkestra, bio je licem okrenut ka plesačima, što znači da je leđima bio okrenut muzičarima iz svog ansambla. Tako se ostvarivala interakcija između muzičara i plesnih parova, pa je vođa orkestra mogao da reaguje na osnovu raspoloženja u sali. Ukoliko su plesači pokazivali znake umora, tada bi muzika postajala malo ležernija, a kada bi počeli da se dosađuju, tada bi muzičari rasplamsavali atmosferu. 

 

Jozef Laner i Johan Štraus

 

Bilo da su u pitanju baštenske zabave sa plesom, veliki koncerti na otvorenom ili balovi, za ovu vrstu muzike bili su neophodni iskusni muzičari, a sastavi su varirali od malog ansambla do velikog orkestra. U svakom slučaju morali su da savladaju širok repertoar, a kompozitori plesne muzike imali su trostruku funkciju: morali su iznova da pišu nove plesne komade, da kao vođe orkestara sviraju i diriguju na nastupima, te da se brinu o angažovanju muzičara kako bi posao tekao nesmetano. Međutim, uslovi za rad su bili takvi da muzičari nisu uvek mogli da računaju na stalne angažmane. U najboljem mogućem slučaju, oni su mogli da zakupe salu za čitavu sezonu, te da nekoliko sedmica imaju stalne prihode. U tom svetu stalno su otvarana nova pozorišta i sale, ali su isto tako i zatvarane. Nova muzika je premijerno izvođena, pa zaboravljana. Ostajalo bi samo ono što je valjalo!

Jozef Laner

Bečkom plesnom scenom od sredine dvadesetih, pa sve do 1849. godine, dominirali su Jozef Laner i Johan Štraus stariji. Lokali u kojima bi oni nastupali, bili su uvek puni gostiju. Njihovi ansambli su u početku bili mali, brojali su samo jedanaest muzičara. Tek kasnije su se formirali veće kapele. Obojica su bili i odlični pedagozi, instistirajući neumorno na preciznosti izvođenja, što je omogućavalo sviranje i zahtevnijih kompozicija. Repertoar se sastojao iz valcera, galopa, marševa, nacionalnih igara poput polki i mazurki, pa sve do kvodlibeta i potpurija. Svirana su i dela drugih autora, a posebna specijalnost kompozitora plesne muzike bilo je aranžirano izvođenje tada aktuelne operske muzike, čiji autori nisu imali ništa protiv da se njihova muzika na taj način distribuira.