Johan Štraus I - od knjigovesca do muzičara

Jozef Krihuber: Johan Štraus I (1829)

U godini velikog jubileja, dva veka od rođenja Johana Štrausa mlađeg (1825-2025), posvetiću niz članaka ovoj muzičkoj dinastiji. Biće reči pre svega o osnivaču Johanu Štrausu starijem, njegovim talentovanim sinovima, pre svega Johanu Štrausu mlađem, sagledaću tadašnji muzički život i kako se on preplitao s drugim društvenim i političkim pojavama. Sagledaću njihove karijere, ali i privatni život, ukazaću na značaj ženskih članova porodice. Mapiraću mesta gde su se uz muziku i ples zabavljali stanovnici Beča, te zašto je plesanje na balovima, bili oni plemićki, građanski ili seljački, bilo toliko lekovito u teškim vremenima. Teme su brojne i raznovrsne, ništa manje zanimljiva nije ni muzika ovih talentovanih umetnika, ali valja krenuti ispočetka, tragati za rodonačelnicima porodice koja je nosila prezime Štraus.

Johan Mihael Štraus rođen je u Budimu 1720. godine. O njemu se zna da je bio u službi grofa Franca Antona fon Rogendorfa. Oženio je Rozaliju Bušin. O dedi Johana Štrausa starijeg zna se i to da je bio Jevrejin, te da se naposletku odlučio za tapaciranje. Iz njihovog braka poteklo je četvoro dece, među njima prvorođeni sin Franc Borgijas, otac osnivača muzičke dinastije Štraus. Zarađivao je za život radeći kao konobar u siromašnom kraju Beča, gde su ljudi živeli od ribarenja i istovara roba sa brodova koji su plovili Dunavom. Da nije bilo rečnog puta, Beč ne bi imao dovojlno namirnica na raspolaganju. Franc Borgijas je 1803. godine iznajmio jednu kafanu, koja je je nosila ime po svom zaštitniku - Zum Heiligen Florian. Pošto su mnogi svraćali u kafanu, posao je cvetao. Franc Borgijas je zarađivao novac i plaćao porez, bar neko vreme. Iz braka sa Barbarom Dolman (1770-1811) poteklo je šestoro dece, ali je samo dvoje preživelo detinjstvo. 

Rodna kuća Johana Štrausa I

Godine 1804. rođen je Johan Baptist, budući osnivač muzičke dinastije. U kafanu su svraćali splavari, kočijaši, sitni majstori, ribari i seljaci, koji su preko Dunava donosili namirnice u Beč. Siromašni ljudi, krcate ulice, buka iz lokalnih radionica, zvuci životinja iz štala, puno zelenila u malim baštama - tako je izgledao Leopoldštat u kom je živeo mali Johan Baptist. Međutim, 1805. godine umarširala je i francuska vojska u Beč, pa je 70 hiljada vojnika boravilo u Leopoldštatu. U to vreme gotovo 290 hiljada ljudi je živelo u Beču. Od toga oko 50 hiljada unutar gradskih zidina, na prostoru koji danas odgovara prvom okrugu. Tu su živeli plemići, građani i njihovi zaposleni. Plesne zabave bogatih bile su gotovo nezamislive za Leopoldštat, gde su u kafanama nastupali muzičari svirajući plesove poput lendlera, poreklom iz Gornje Austrije. Ti muzičari su postali poznati pod nazivom Linzer Geigern, a bili su toliko popularni da su potom svi izvođači plesne muzike dobijali to ime. Oni su zabavljali bečku publiku pod verdim nebom, u novoosnovanim kafanama na zelenim površinama pojasa koji se nalazio tik izvan gradskih zidina ili u birtijama poput one koju je vodio Franc Borgijas Štraus. Tu su svraćali i članovi plemićkih muzičkih kapela koji su zbog tada teških vremena ostajali na ulici, kao i češki muzičari. Vek kasnije priča o tome Eduard Štraus: 

"Jedino što porodica Štraus zna o detinjstvu Johana Štrausa jeste da se mali dečak Johan, kad god bi u obema velikim prostorijama očeve kafane nastupali muzičari, sakrivao ispod stolova da sluša muziku, a da ga otac ne vidi."

 

Putujući muzičari u Beču

 

Godine 1808. Franc Borgijas Štraus iznajmljuje kafanu Zum Guten Hirten, u nadi da će razviti posao zbog toga što je nova lokacija bila bliža bolje platežnim mušterijama. U to vreme u Beču je cvetao muzički život. Povodom 77. rođendana Jozefa Hajdna izveden je premijerno njegov oratorijum Stvaranje sveta u Auli Univerziteta. Dvorska kapela tražila je nove članove za svoj hor, a jedan od primljenih dečaka bio je tada jedanaestogodišnji Franc Šubert iz Lihtentala. U Theater an der Wien izvedene su Peta i Šesta simfonija tada već gotovo gluvog Ludviga van Betovena. Međutim, uskoro su porodicu Štraus sustigla teška vremena. Francuzi su se ponovo vratili 1809. godine, a majka Barbara umrla je dve godine kasnije. Otac se ponovo oženio. Cene su počele da rastu, pa je Franc Borgijas s teškoćom plaćao račune. Jedva je uspeo da pokrije troškove pogreba svoje preminule supruge. Zanimljivo je da je sličnu sudbinu doživeo i otac Jozefa Lanera, koji je zbog finansijske krize izgubio gotovo sve što je posedovao. Franc Borgijas je morao da se vrati na staru adresu, a počeo je i da pije. Njegovo mrtvo telo pronađeno je u Dunavu 5. aprila 1816. godine. Ne zna se da li je pijan slučajno upao u reku i udavio se ili je svojevoljno odlučio sebi da oduzme život. Sve u svemu, ostavio je dvoje dece, osamnaestogodišnju Ernestinu i dvanaestogodišnjeg Johana, bez roditeljskog staranja. 

Spomenik J. Štrausu I i J. Laneru

Johan Baptist je pet godina izučavao knjigovezački zanat, koji je bio veoma dobar izbor, jer je tada narod i dalje opismenjavan, a kultura je cvetala u bidermajeru. Više nego ikada bile su tražene novine i knjige, pa čak su i note morale biti povezane, te je bilo posla za knjigovesce. Mladi zanatlija, a budući kralj valcera, kasnije je sa ponosom dodavao na svoje note sledeće: "Originalni valcer, od Johana Štrausa ručno napisan i ručno povezan". Iako su kasnije kružile romantizirane priče o njegovim prvim muzičkim koracima, u to se teško može poverovati, jer nije bilo govora o muzičkoj karijeri, ne samo zbog smrti oca, nego i zbog toga što je živeo sa porodicom svog majstora pod istim krovom. Nije poznato ko je zaslužan za prve časove violine. To sigurno nije bio niko od istaknutih učitelja, jer kako bi mladi momak mogao uopšte da plati za te časove? Čak je i njegov kolega Jozef Laner bio samouk. 

Sve u svemu, mladi Johan je imao običaj ponedeljkom da ide u kafanu Zum Stadt Belgrad, koja je dobila ime po srpskoj prestonici, gde je Eugen Savojski izvojevao veličanstvenu pobedu nad Turcima. Kafana se nalazila u Jozefštatu i tu se se početkom sedmice nalazili mladi muzičari. Mesto je bilo poznato kao "bečka muzička berza". Oni su mogli da saznaju u kom lokalu i u kojem orkestru su te sedmice bili potrebni pomoćni svirači. Iako je potražnja za muzičarima fluktuirala, mladi Johan je sve više dobijalo ponude da svira u tim prilikama. Tada su se poznate melodije iz opera Vebera i Rosinija gradom širile poput šumskog požara. One su se mogle čuti iz otvorenih prozora raznih kafana ili iz soba imućnijih devojaka koje su svirale klavir. Johan je tu ritmiku i melodiku s entuzijazmom upijao.