Mauro Đulijani - Mocart na gitari

 

Savremenik Betovena i Šuberta, "heroj elegantnih muzičkih salona", kako ga je prozvao čuveni muzički kritičar Eduard Hanslik, slavljen kao najveći virtuoz na gitari početkom 19. veka, umetnik s misijom da gitaru sa šest žica, bez obzira na njen tihi zvuk, učini vrednim muzičkim instrumentom, u vremenu kada je instrumentalna, orkestarska i operska muzika bivala sve glasnija. Bio je to italijanski umetnik Mauro Đulijani, među čijim prijateljima su bili Nikolo Paganini i Đoakino Rosini. 

***

Gitare u Kolekciji starih muzičkih instrumenata

Kada sam po drugi put (ne i poslednji, to je sigurno) posetila Kolekciju starih muzičkih instrumenata u bečkom Weltmuseumu-u, koji čini sastavni deo Umetničko-istorijskog muzeja, pažnju mi je skrenula muzika ovog italijanskog gitariste i kompozitora. U jednoj vitrini bile su prikazane gitare iz vremena kada je Đulijani bio aktivan u Beču, a na audio vodiču sam slušala njegovu ljupku kamernu muziku. Pošto je to bilo vreme bidermajera i cvetanja kućnog muziciranja, kada su saloni bili naročito popularni kao vid druženja, sasvim je logično da su instrumenti poput gitare, harfe, flaute ili manjih klavira bili poželjni u domovima imućnijih građana. 

Na ovom linku možete slušati kompletan opus za flautu i gitaru koji je napisao Mauro Đulijani.

 

Mauro Đulijani bio je italijanski kompozitor, gitarista, violončelista i pevač. Bio je vodeći virtuoz na gitari u 19. veku. Rođen je 27. jula 1781. godine u mestu Bišelje na jugu Italije. Rano se sa bratom Nikolom preselio u Barletu. U mladosti je učio da svira gitaru, violončelo i flautu, ali se kasnije u potpunosti posvetio gitari. Kao osamnaestogodišnjak koncertirao je u Italiji i Francuskoj. Godine 1806. nastanio se u Beču kao kompozitor, gitarista i profesor gitare. Sprijateljio se sa Antonom Dijabelijem, Johanom Nepomukom Humelom, Ignacom Mošelesom i Lujem Šporom, sa kojima je i muzicirao. Tokom 1813. i 1814. godine nastupao kao violončelista na Betovenovim koncertima. Smatra se da je najverovatnije deonicu violončela svirao na premijernu izvođenju Betovenove Sedme simfonije 1813. godine. Jedne večeri 1814. Betoven je bio gost na druženju u kući Đulijanijevih. Inače, Mauro je tokom vremena provedenog u Beču bio deo književnog kružoka Die Ludlamshöhle. Tom društvu pripadali su Karl Marija fon Veber, Antonio Salijeri, Fridrih Rikert i drugi. 

Godine 1815. pojavio se uz pijanistu Johana Nepomuka Humela (kasnije Ignaca Mošelesa), violinistu Jozefa Majzedera i violončelistu Jozefa Merka na koncertima kamerne muzike koji su održavani u botaničkim baštama palate Šenbrun. Ti koncerti su bili poznati kao Dukaten Konzerte, jer je ulaznica koštala jedan dukat. Iste godina je izabran da učestvuje u okviru muzičkog programa u sklopu Bečkog kongresa. Njegov izdavač u Beču bio je Artarija, koji je sarađivao i sa Betovenom, ali je i sa manjim izdavačkim kućama uspeo da disribuira svoja dela po Evropi. Osim toga, Đulijani je radio i kao nastavnik gitare. Među njegovim studentima su poljski virtuozi Jan Nepomucen Bobrovič, kojeg je List prozvao za "Šopena na gitari", i Feliks Horecki, koji je svoju karijeru vezao za Englesku. 

Na vrhuncu karijere, 1819. godine, Đulijani je morao da napusti Beč, jer mu je imovina zbog dugova konfiskovana. Praktično je izgnan iz Beča i vratio se u Italiju. Boravio je najpre u Veneciji, a  potom je otišao u Rim. Tada nastaju njegove kompozicije poznate pod nazivom Le Rossiniane, kao svojevrstan doprinos "Rosini groznici" koja je bila prisutna u to vreme. U julu 1823. godine nastupa u Napulju, gde može da brine o svom bolesnom ocu, ali i da svira u duu sa svojom tada desetogodišnjom ćerkom Emilijom. Krajem 1828. Mauro je počeo sve češće da se razboljeva, te umire 8. maja naredne godine u Napulju. 

***

Poslednje promene u konstrukciji gitare desile su se krajem 18. veka, negde u periodu od 1770. do 1800. godine, Baš u to vreme rođeni su kompozitori koji su proslavili gitaru u 19. veku - Ferdinando Sor, Dionizio Aguado, Maurio Đulijani i drugi. Upravo je Đulijani bio jedna od najveličanstvenijih ličnosti među virtuozima na gitari tog vremena. Njegove interpreptacije su uvek bile izraz njegovog individualnog umetničkog temperamenta, koje su izazivale oduševljenje kod slušalaca. U novinama Allgemeine musikalische Zeitung u maju 1808. godine autor članka zapisuje: 

"Gospodin Đulijani je trećeg ovog meseca priredio muzičku akademiju u Redutskoj sali i dobio je dobro zasluženi aplauz. Ovog umetnika morate čuti uživo da biste dobili ideju o tome kako on s neverovatnom spretnošću, preciozno i s ukusom svira."

U istim novinama 1815. godine zapisano je sledeće:

"Gospodin Luj Špor održao je koncert 11. i Mauro Đulijani 26. u maloj Redutskoj sali. Oba umetnika održala su reputaciju kao vrhunski majstori na svojim instrumentima, prvi na violini, drugi na gutari."

***

Mauro Đulijani je napisao više od 200 dela za gitaru, a poznat je kao "Mocart gitare". Naročito je bio naklonjen formi teme s varijacijama, koja je bila popularna u to vreme u Beču. Pisao je neverovatno izazovne kompozicije za solo gitaru, ali isto tako i koncertantnu muziku za taj instrument. U njegovom opusu se nalaze i dua za gitaru i violinu odnosno flautu. Đulijani je komponovao koncerte za gitaru, a tu se naročito izdvajaju oni iz opusa 30, 36 i 70. Zatim, poznate su u njegove fantazije na teme iz Rosinijevih opera, takozvane Rossiniane, nekoliko sonata za gitaru i violinu odnosno gitaru i flautu. 

 

Vredan je spomena i njegov Kvintet za gudače i gitaru op. 65. Đulijani je takođe pisao transkripcije simfonijskih dela za solo gitaru ili duo gitara. Jedna od takvih obrađuje uvertiru za Rosinijevu operu Seviljski berberin.

BONUS

Njegov sin Mikele rođen je 17. maja 1801. godine u Barkleti kraj Barija. Bio je kompozitor, gitarista i pevač. Do 1828. godine živeo je u Beču, a potom odlazi u Pariz, gde je kao naslednik Manuela Garsija bio profesor na konzervatorijumu. 

Đulijanijeva vanbračna ćerka Emilija rođena je u Beču 1813. godine. Nastupala je još kao dete sa tatom u duu. Od 1840. do 1844. godine bila je na koncertnoj turneji po Evropi, koja ju je u više navrata dovela u rodni Beč. Važi za umetnicu koja je izumela veštačke flažolete, koji su tada nazivani "dupli flažoleti". Veliki deo njenog kompozitorskog stvaralaštva objavio je milanski izdavač Rikordi, dok je kompozicije iz opusa 48 štampala izdavačka kuća Artarija u Beču. Emilijin suprug bio je kompozitor i nastavnik pevanja Luiđi Guljemi, sa kojim se preselila najpre u Budimpeštu, a potom i u Veliki Senmikluš (Rumunija) na imanje grofa Johana Nakoa. Tokom 1847. i 1849. godine nastupala je u Budimu i Pešti.

Maurov brat Nikola bio je nastavnik pevanja i kapelmajstor u Sankt Peterburgu.