Jozef Štraus - inženjer, pronalazač, kompozitor

Ja sam popularniji, on je talentovaniji.

Tako je o svom mlađem bratu Jozefu govorio Johan Štraus mlađi. Porodica i prijatelji zvali su ga Pepi, bio je stidljiv i samokritičan, pomalo melanholičan, smatrao je sebe ružnim. O njemu govore da je bio muzički genije protiv svoje volje, ali da je na svoju žalost ostao u senci svog poznatijeg brata. Uvek je bio Johanova zamena, kada bi ovaj bio odsutan ili bolestan. Međutim, porodica ga je trebala kada Johan nije bio u mogućnosti da se prihvati napornog posla. Na kraju se ispostavilo da je ostvario izuzetno značajan kompozitorski opus.

Jozef Štraus bio je drugo dete rođeno u braku Johana Štrausa starijeg i Ane Štrajm. Bilo je to 20. avgusta 1827. godine. Pošto je rano preminuo i niko se nije našao u porodici da sačuva uspomenu na njegovu muzičku karijeru, tek kasnije je valorizovan njegov kompozitorski opus kojem je uspeo da posveti nešto manje od dve decenije. Iako ga je fascinirao muzički život u kući u kojoj je porodica živela, u početku nije želeo da se posveti toj profesiji. Školovao se na Politehničkom institutu (danas je to Tehnički univerzitet), potom je studirao arhitekturu, što znači da je po obrazovanju bio inženjer. Dizajnirao je vozilo za čišćenje ulica sa okretnom četkom na konjsku vuču. Kada je to ponudio gradu Beču, dobio je odgovor: "Dobro, to je sve baš lepo, ali molim vas, šta ćemo onda sa sirotim đavolima uličnim čistačima?"

Međutim, kada se njegov stariji brat ozbiljno razboleo, toliko da se povukao iz javnosti - doktor je naložio višemesečnu pauzu - neko je morao da preuzme porodični posao. Dakle, to nije bio samo zdravstveni, već i ozbiljan finansijski problem za porodicu koja je zavisila od Johanovih prihoda. Angažovati nekog drugog da preuzme orkestar značilo bi možda da će taj neko prisvojiti ansambl. To nije dolazilo u obzir, pa je zato Johanov zamenik morao da bude neko iz porodice. Iako Pepi nije bio najzdraviji - često se žalio na glavobolje i nesvestice - odluka je doneta da će on zameniti svog obolelog brata. To je učinio nevoljno, ali majci nije smeo da se suprotstavi. Prvi nastup desio se 23. jula 1853. godine u Šperlovoj dvorani nakon samo jedne probe tog popodneva. Pošto se u mladosti nije posvetio muzičkom obrazovanju, mada kažu da ja imao lep baritonski glas, Jozef je sada morao da izučava kompoziciju i svira violinu. Tri godine kasnije, 23. juna 1856. godine, Jozef je dirigovao orkestrom u ulozi prvog violiniste, baš u Vorgeiger stilu, kao što se i očekivalo od kompozitora plesne muzike. 

Svoje prvo delo duhovito je nazvao Die Ersten und die Letzten, misleći da će mu biti prvo i poslednje delo, a potom je nakon nekoliko polki i kadrila usledio valcer Die Ersten nach den Letzten. Ukupno je napisao gotovo 300 dela i 500 aranžmana - bogat opus za muzičara koji je želeo da postane mašinski inženjer. Dobar deo plesne muzike posvetio je ženskoj publici - Perlen der Liebe, Frauenherz, Frauenwürde i drugo. Mnogi Jozefovi valceri bili su podjednako kvalitetni kao i Johanovi - Sphärenklänge, Delirienwalzer, Dorfschwalben aus Österreich, Mein Lebenslauf ist Lieb und Lust. Po naslovima pojedinih dela mogu da se isprate značajni politički, kulturni, društveni i privredni događaji tog vremena. Kada je 1860. otvorena Zapadna železnička stanica, nazvana prema carici Elizabet, koja je preko Linca i Salcburga povezivala Beč i Minhen, Jozef je tog dana dirigovao najnoviju polku s aktuelnim naslovom Grüß an München. Kada se na noćnom nebu videla kiša meteora, Jozef je odmah napisao valcer Sternschnuppen. Međunarodno telegrafsko društvo inspirisalo je kompozitora da napiše novi komad pod nazivom Buchstaben-Polka, a razvoj biciklizma naveo ga je da komponuje brzu polku Velosiped. Johan i Jozef zajednički su napisali poznatu Picikato-polku.

Nova era u muzičkom životu carskog Beča počela je 6. januara 1870. godine, kada je svečano proslavljeno otvaranje Zlatne dvorane u zgradi Društva prijatelja muzike. Događaju su prisustvovali članovi carske porodice, uvaženi članovi visokog društva i istaknuti predstavnici muzičkog života grada, koji je izgradnjom ulice Ring polako postajao metropola. Novinari su izveštavali o neverovatnoj akustici poznate koncertne dvorane, gde se danas održava ne samo Novogodišnji koncert nego i godišnji bal Bečke filharmonije. Johan Štraus je za potrebe bala 15. januara te godine napisao valcer Freut euch des Lebens. Štrausov orkestar je priredio promenadni koncert 13. marta, ali ovako lepo početak godine naglo je prekinut smrću majke Ane. Na sahrani nije prisustvovao njen najstariji sin.

Iako je Jozef bio veoma muzički nadaren, nije imao menadžerske sposobnosti, niti je mogao da izdrži tempo koji je nametao ovakav posao. Ni zdravstveno stanje mu nije bilo baš najbolje. U jednom pismu supruzi 29. avgusta 1869. godine, Jozef zapisuje: "Ne izgledam dobro, sve sam bleđi, obrazi su mi mršavi, sve u svemu sam iznuren, nemam motivaciju da radim." Kada je sam preduzimao turneje, uglavnom su loše finansijski prolazile. Bečka publika ga je poslednji put čula 17. aprila, nako čega se uputio u Varšavu, gde je trebalo da priređuje koncerte tokom leta. Međutim, nakon jednog koncerta, Jozef je kolabirao. Teško je oboleo i vratio se u veoma lošem stanju u Beč. Preminuo je 22. jula 1870. godine. Imao je svega 43 godine. Nisu najjasnije okolnosti pod kojima je umro, a supruga nije dozvolila obdukciju. Tužno je to što su Jozefova supruga Karoline i njihova ćerka Karolina Ana umrle u siromaštvu!