Federiko Felini

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio: detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. Jer, za mene je pričanje jedina igra koju vredi igrati, govorio je Federiko Felini, jedan od najslavnijih italijanskih reditelja i scenarista. On je svetskoj kinematografiji ostavio dela koja su ga svrstala u najveće majstore filmske umetnosti. 

 

Federiko Felini je rođen 20. januara 1920. u Riminiju, a kada je imao samo 12 godina pobegao je od kuće i priključio se putujućem cirkusu. Ogromna radoznalost deteta i taj svet cirkusa ostali su kao fascinacija i u njemu, i u njegovim filmovima. Kao student izdržavao se baveći se glumom i novinskom karikaturom, a posle ženidbe Đulijetom Masini 1943. godine, započeo je saradnju sa slavnim rediteljem Robertom Roselinijem, i to na pisanju scenarija. Felini tada ulazi u svet filmske umetnosti, radeći na nekoliko filmova kao scenarista. 

Kao reditelj debitovao je 1950. godine filmom Svetlosti varijetea, za koji je pisao scenario i korežirao zajedno sa Albertom Altuadom. Prva faza stvaralaštva okrenuta je neorealizmu, čije je težište bilo na socijalnim i ekonomskim pitanjima društva. Tematika i problematika neorealizma postupno se premeštala ka psihološkim sadržajima. Taj filmski trend, čiji je najistaknutiji predstavnik upravo Felini, nazvan je neorealizam duše. U tom smislu još je određenije prvo njegovo remek-delo Dangube iz 1953. godine, film u dobroj meri autobiografski, nagrađen Srebrnim lavom na festivalu u Veneciji. Radnja se dešava u Felinijevom rodnom mestu, a sam film prikazuje prazninu života materijalno osiguranih ljudi, ljudi čiji materijalni standard ne prati i odgovarajući duhovni. Felini prikazuje ljude koji su naglo ostali bez ciljeva koji pomažu otuđenju, a taj gubitak smisla života biće tema i mnogih kasnijih filmova. Već svojim drugim filmom, Ulica (1954), dobio je prvog Oskara, a tokom izuzetne karijere najveću američku filmsku nagradu dobio je još tri puta – za Kabirijine noći (1957), autobiografski film Osam i po (1963) i Amarkord (1973), kojim se “vratio” svom rodnom gradu i detinjstvu. Planetarnu slavu ipak mu je doneo Sladak život, antologijski film sa Anitom Ekberg i Marčelom Mastrojanijem u glavnim ulogama, koji je očarao bioskopsku publiku širom sveta i postao mit koji i danas traje.

Čest je primer da su filmski reditelji, kojima je muzika u filmu bila veoma značajna, vrlo povezani sa kompozitorima. Jedan takav slučaj je upravo bio sa Federikom Felinijem i Ninom Rotom. Kaže da mu je susret sa Ninom Rotom bio nešto najlepše što je moglo da mu se dogodi i da je bez preterivanja bilo suđeno da se sretnu, da ih je sudbina zbližila.

Divno je bilo raditi sa njim, bio je divan prijatelj. Naš posao i naši životi bili su tako tesno isprepletani, da ništa drugo s tim ne može da se uporedi. Nino je znao šta da uradi da se osećate kao da ste vi stvorili muziku, kao da ta muzika izlazi iz vas. Ako sam želeo da se fraza prekine na određenom mestu, nije se bunio jer je znao da to pomaže vizuelnom i da je to u ovom slučaju važnije. Imao je razumevanje i sposobnost da zaboravi ono o čemu se u muzici sa mnom nije slagao, ono po čemu se ljudi u filmu razlikuju od ljudi koji se bave muzikom, rekao je Felini u jednom od svojih intervjua.