Jovan Jovanović Zmaj i muzika

Jedan od najvoljenijih srpskih pesnika među kompozitorima bio je Jovan Jovanović Zmaj. Naš današnji susret sa pesmama pisanim prema Zmajevim stihovima započinjemo jednom od njegovih najpoznatijih – Ala je lep ovaj svet. Adekvatno muzičko uobličenje ove jednostavne pesme pronalazimo u opusu Josifa Marinkovića, kompozitora zahvaljujući kojem je solo-pesma dobila svoje žanrovsko uobličenje i umetničku vrednost u srpskoj muzici. Pesma Ala je lep ovaj svet nalazi se u Zmajevom ciklusu „Đulići“ i u njoj dominira osećanje radosti i zadovoljstva. Pesnik se divi lepotama prirode u proleće, ali zapravo izražava svoja snažna ljubavna osećanja. Ta prolećna slika prirode je metafora za pesnikovu zaljubljenost, koja već na početku pesme zbog povika `ala` dobija na poletnosti. Stihovi su kratki i jednostavni, a rime se lako pamte zbog ritmičnosti i melodičnosti stiha. Sva čula interpretatora i publike se animiraju u ovoj pesmi. Čulom dodira osećamo toplinu sunca ili milovanje hladovine, čulom mirisa razaznajemo miris cveća, dok nam čulo sluha donosi zvuke potoka, Dunava koji teče i slavuja koji peva. Prostorna dimenzija celokupne pesničke slike, sugerisana upotrebom reči ovde-onde, prenosi se u muziku Josifa Marinkovića kroz suptilno dinamičko nijansiranje. Udaljenost objekata u prirodi dočaran je glasnom, a blizina tihom dinamikom, što pevaču daje mogućnost da se uz poštovanje kompozitorovih oznaka poigrava bojom svog glasa. Stih `slavuj peva, ne znam gdi` pevač mora izvesti u tihoj dinamici, a na poslednjoj reči narednog stiha `ovde srce, ovde ti` kompozitor zapisuje krešendo, koji vodi u dvostruko ponavljanje početnog stiha `ala je lep ovaj svet`, s tim da se njegovo poslednje pojavljivanje definiše uz blago usporavanje tempa, izražajni i raspevani tenuto na poslednjem i ujedno najvišem tonu pesme, iznad kojeg stoji korona kao znak za njegovo duže izdržavanje. Tako je kompozitor zamislio da se muzikom izrazi najjači nalet ljubavnog zanosa lirskog subjekta u Zmajevoj pesmi. Sasvim jednostavno, ali efektno! Marinkovićeva pesma ima trodelnu formu, ali između delova nema upadljivih cezura, pa muzika glatko teče, što je u skladu sa Zmajevim zamislima. Zbog minijaturnog oblika kompozicije nema mesta ni za značajnije harmonske promene, pa se početni tonalitet Ges-dura, u srpskoj muzici tada retko korišćen, samo kratko napušta u srednjem odseku pesme. Melodika je izražajna, tekst je pravilno muzički deklamovan. 

 

U pesmi Pod prozorom Josifa Marinkovića, na Zmajeve stihove iz "Đulića", kompozitor od ukupno pet strofa bira tri za svoju kompoziciju. Mekoća pesnikovih reči naglašena je upotrebom reči `tijo` i `ustašca`. Marinkovićeva pesma je nastala 1880. godine, ima jasnu trodelnu formu i dopadljivu melodiku s pravilno deklamovanim tekstom. Klavirska pratnja ima nešto samostalniju ulogu jedino na završecima odseka kada, poput nekakvog odjeka, pijanista ponavlja odlomke iz vokalne deonice. U većini slučajeva udvaja pevačevu melodiju, s povremenim odjecima određenih motiva, što naravno dodatno pojačava prethodnu reč ili misao.  

***

 

Jovan Jovanović Zmaj kao muzički kritičar

Da je Jovan Jovanović Zmaj dobro poznavao muziku, pokazuje jedan njegov prikaz objavljen u novosadskom listu „Zastava“ 10. maja 1872. godine. Na drugoj i trećoj strani ovih novina stoji tekst pod nazivom „Koncerti Jovanke Stojkovićeve“, koji donosi prikaz dva nastupa jedne od najznamenitijih pijanistkinja srpske romantičarske epohe. Jovanka Stojković je tokom te godine održala trijumfalnu koncertnu turneju po srpskim gradovima. Svirala je u Novom Sadu, Beogradu, Zemunu, Pančevu, Vršcu, Subotici i drugim mestima. Međutim, čini se da je najviše uspeha požnjela u Novom Sadu, gde je dočekana s oduševljenjem, a ispraćena, kako stoji u Zmajevom prikazu, sa burom pljeska, opetovanim izazivanjem na scenu, cvećem, lampionima i srebrnim lovorovim vencem. Pesme njoj u čast ispevali su Jovan Subotić i Laza Kostić. Na poziv ovdašnje pozorišne družine, Jovanka je priredila dva koncerta, a izvodila je kompozicije Betovena, Šuberta, Lista, Drajšoka i Stankovića. Time je pokazala da na svom repertoaru neguje izrazito virtouzna dela, toliko popularna u doba romantizma, zatim duboko sadržajne kompozicije, poput Betovenovih klavirskih sonata, kao i komade domaćih kompozitora. Jovan Jovanović Zmaj je jednom svojom rečenicom pokazao da zauzima kritički stav prema virtuozitetu kao zaštitnom znaku tog vremena. Evo šta je o tome i rekao, u svetlu Jovankinog izbora repertoara: 

„Mi nismo ljubitelji velike bravure u muzici...ali to nas ne uzdržava priznati, da je tu bravuru na klaviru izvršila gđca Stojkovićeva tako, da bi joj mnogi bravurista mogao zavideti.“ 

Važno je ovde napomenuti da je Zmaj uvideo koliko je tehnička superiornost ništavna u odnosu na lepotu umetničkih dela. Još nekoliko pesnikovih zapažanja u tom smislu možemo navesti u kontekstu teme članka. Kada se osvrtao na Jovankinu interpretaciju Listove obrade jedne Šubretove solo-pesme, Zmaj je naglasio koliko je važno da pijanista svira lepo i u tihoj dinamici: 

„Što je na tome komadu izvanredno lepo, to je u drugom delu odjek melodije u visokim tonovima. Umetnica je u tome odjeku dala sa svojim pijanom takav izraz, kakvoga, priznajemo, da ga nismo čuli. Mislimo da je mekoća u pijanu najjača strana mlade umetnice...Dobro bi bilo da promere utisak, koji dolazi iz takve muzike, oni umetnici, koji traže silnom praskom da zadobiju sebi publiku.“ 

Svima koji vole umetničku muziku jasno je da proživljeno izvođenje u tihoj dinamici mnogo toga može da pokaže, a ne samo blještavi virtuozitet i mnoštvo zvuka, a to je primetio i Jovan Jovanović Zmaj. Zamišljajući kakva je to atmosfera mogla da vlada na novosadskom koncertu kada je Jovanka svirala u prepunoj sali našeg pozorišta, gde je sedeo i naš pesnik, predlažem Listovu obradu Šubertove solo-pesme Ständchen.

Jovanka Stojković

 

Sudeći po određenim zapažanjima, Zmaj je posedovao solidno muzičko obrazovanje, zato što se u svom osvrtu na Jovankine interpretacije dotiče problema klavirske tehnike i fakture. Kada je za Listovu klavirsku muziku rekao da je „puna harmonijske lepote ali i tehničkih kaprisa“, Zmaj je zapravo dao jedan veoma pregnantan i nadasve tačan opis kompozitorovog stila, koji je upravo preko novina u domenu harmonskog jezika i pijanističke fakture pomerio granice do tada viđenog u umetničkoj muzici. Poznavanje klavirske tehnike evropskog romantizma, koja je pred izvođače postavila mnoge zanimljive zahteve, iščitava se iz sledećih Zmajevih reči koje se odnose na Listovu obradu poznate Šubertove solo-pesme Vilinski kralj. Srpski pesnik objašnjava po čemu je taj komad teži i vredniji u odnosu na prethodno izvedenu kompoziciju na koncertu: 

„Teži za to što je trudna pratnja u triolama i u onom brzom tempu a vredniji, što se tema deli na obe ruke, te svaki prst za se mora i da peva i da prati. U tome komadu mogli smo uvideti savršenu samostalnost prstiju u naše umetnice...“. 

Ove Zmajeve konstatacije potvrđuju da je on bez sumnje poznavao partiture izvedenih kompozicija. U svom tekstu o pijanistkinji Jovanki Stojković, muzikolog Aleksandar Vasić kao posebno važan deo Zmajeve kritike o njenoj interpretaciji Betovenove Mesečeve sonate navodi sledeće reči, koje pokazuju da je srpski pesnik bio itekako dobar poznavalac klasične muzike, ali ne kao njen veliki ljubitelj, nego kao neko ko razume važne pojave u njenoj istoriji: 

„I sama Klara Šumanka, koja ima toliko dara za Betovenovu muziku, mogla bi u onom sporom i tihom adažiju naći kod Jovanke individualnih nijansa koje bi je pobudile, da razmišlja da li nije baš u tome malaksalom tempu veći efekt nego u prehitrenom kao što se često sluša u koncertima novijih umetnika a naročito Rubinštajna.“ 

Postavljanjem jednog nokturalnog adađa na mesto prvog stava jednog sonatnog ciklusa umesto očekivanog dramatičnog razvijanja dve teme, Betoven je u Mesečevoj sonati načinio pravu malu revoluciju u okviru jednog od zaštitnih znakova muzičkog klasicizma – klavirskoj sonati. Osim laganog tempa Adagio sostenuto, Betoven je muziku prvog stava ove sonate definisao u okviru alla breve takta, što pruža mogućnost ambivalentnog tumačenja. Iako je namenjeni tempo vidno sporiji od očekivanog, vrsta takta obezbeđuje da muzika glatko teče – pa u tome prepoznajemo izvesnu ambivalentnost kod Betovena kao autora te muzike – ali i Jovanka kao interpretator i Zmaj kao muzički kritičar smatraju da se dužna pažnja mora pokloniti tom stavu, te insistiraju na tome da se ne vrsta takta nego predloženi tempo uzme kao kriterijum za sviranje. „Koliko je u prvom delu te sonate pokazala umetnica kritičkog dara toliko je u poslednjem pokazala tehničke hitrine. Ali to ne beše žuborna hitrina đačka, nego promerena, oduševljena umetnička.“ – zaključuje Jovan Jovanović Zmaj svoj osvrt na Jovankinu interpretaciju Betovenove Mesečeve sonate. 

***

Jedna od pesama komponovanih prema Zmajevim stihovima naročito je zanimljiva. Potiče iz pera Miloja Milojevića, našeg istaknutog kompozitora i muzičkog pisca, koji je muzičko obrazovanje započeo baš u Novom Sadu, gde je pohađao Veliku srpsku pravoslavnu gimnaziju. Tu je uz Isidora Bajića kao svog profesora muzičke kulture upoznao bogato nasleđe srpskog narodnog crkvenog pojanja, ali i duhovna horska dela koja je kasnije imao priliku da izvodi kao dirigent Prvog beogradskog pevačkog društva i hora „Obilić“. Milojević je crkvenoj muzici posvetio oko pedesetak napisa u dnevnoj i periodičnoj štampi, zatim raspravu „Muzika i pravoslavna crkva", a komponovao je dve liturgije i tri opela. Iz njegovog opusa se takođe izdvajaju solo-pesme koje je pisao i na stihove stranih pesnika. Za potrebe odabrane teme odabrala sam njegovu Božićnu pesmu, komponovanu prema Zmajevoj „Dobro došo sine božji“. Milojević ovde pravi interesantan spoj žanra solo-pesme i tradicije crkvenog pojanja tako što koristi tonski niz i melodijske formule samoglasnog napeva šestog glasa Osmoglasnika, te u jednom poznoromantičarskom stilskom okviru kombinuje elemente duhovne i svetovne muzike. 

Veza između narodnog i umetničkog stvaranja bila je karakteristična i za poetiku Jovana Jovanovića Zmaja, a poznato je i da su srpski kompozitori zasnivali svoja dela na elementima folklorne muzičke baštine, stilizujući na umetnički način narodne pesme ili pišući originalna dela u duhu te tradicije. Među takvim kompozicijama je i pesma Po polju je kiša pala Stanislava Biničkog na Zmajeve stihove. Binički je bio dosledni romantičar u svom stvaralačkom radu, a njegove pesme predstavljaju autentičan izraz ukusa i potreba srpskog građanskog društva s početka 20. veka. Binički je s afinitetom prilazio oblikovanju solo-pesme za glas u pratnju klavira, jer je upravo ovaj žanr kamernog muziciranja odgovarao njegovom kompozitorskom temperamentu lirskih predispozicija. Njegove pesme pripadaju području ljubavne lirike, a pisane su na stihove srpskih romantičara, poput Alekse Šantića, Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Sadržaj stihova pesme Po polju je kiša pala asocira na vedar karakter nestašne narodne pesme, kompozitorova muzika pokazuje izvesne elemente igračkog folklora, kao i narodne muzike uopšte u melodici i ritmici, a dobro odražava raspoloženje poetskog teksta. 

Iako je prevashodno ostao upamćen kao majstor horske duhovne i svetovne muzike, Stevan Mokranjac je za sobom ostavio i nekoliko pesama, među njima i jednu baladu na stihove Jovana Jovanovića Zmaja. Pesma Lem Edim ostvarena je na način balade kao svojevrsnog podžanra solo-pesme. Mokranjac je time u srpsku muziku uveo narativni ton, koji ne pronalazimo u opusu Josifa Marinkovića. Forma ove kompozicije je više rapsodična, s težnjom da se prokomponuje odnosno da se za svaku strofu piše posebna muzika. Zbog toga ovu pesmu odlikuju jaki kontrasti koji prate dramaturgiju poetskog teksta, još više naglašeni odsustvom klavirskih prelaza između delova kompozicije koji bi te razlike ublažili, a s tim u vezi je i profil vokalne melodike koja se kreće od rečitativa deklamativnog tipa preko melodijskog rečitativa do sevdalijskog arioza vođenog patosom stihova. Za žanr balade i jeste karakteristična deklamativna odlika melodijske linije. Posmatrajući fakturu ove pesme, uočava se primat pevačeve deonice koja ima pripovedačku ulogu, dok je klavirski part sveden na harmonsku podršku. 

Mokranjac je napisao ovu pesmu 1894. godine za pevača Žarka Savića, koji je nakon studija pevanja u Beču najpre bio član različitih pozorišnih kuća u Nemačkoj, da bi potom u periodu od 1909. do 1911. godine vodio vlastitu Operu na Bulevaru u Beogradu. Tokom 1913. godine bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a radio je i kao vokalni pedagog u Hamburgu, Ženevi, Njujorku i Čikagu. Žarko Savić je bio aktivan i kao koncertni pevač, te je priređivao resitale u Beogradu, Pančevu, Zemunu, Kikindi, Novom Sadu, Sarajevu, Zagrebu i drugim mestima. S Mokranjcem je bio na turneji po Rusiji 1896. godine. Iz lista „Pozorište“ izdvajamo sledeće reči koje opisuju Savićeve glasovne kvalitete:

„Njegov je bas upravo fenomenalno obsežan. Zvoni čak u najdubljim glasovima prijatno, a u visini zadržava svoj puni sjaj. Pri tom se u njega nalazi gipkost i mekoća, koju ćeš u organa s tako izraženim bas-tembrom rijetko naći“. 

Kosta Manojlović u svojoj „Spomenici Stevanu Mokranjcu“ zapisuje okolnosti nastanka pesme Lem Edim. Prema rečima samog Žarka Savića, Mokranjac je svom kolegi obećao pesmu još nekoliko meseci uoči koncerta, ali to se nije desilo sve do pred sam nastup. 

„Partitura do pred sam koncert nije bila gotova, i ako je bila na programu već i objavljena. 15. maja u 8.30 uveče evo Steva u Građansku Kasinu sa `Singstimmom` u ruci, i ja ad productio čitam note i tekst u jedan mah, i držim da nisu ona sevdaliska linija i moj bas pomogli da bi čak bilo i fiaska!“ 

Kroz smenu lirskih i herojskih epizoda, Mokranjac u ovoj pesmi daje lik starog Lem Edima, koji se u poslednjim trenucima svog života priseća prohujalih dana i neostvarenih ljubavnih snova. Iako je kompozitor želeo da načini prokomponovanu formu, u tome nije bio naročito uspešan, te pesma zapravo ima niz odseka, od kojih se neki ponavljaju, manje ili više izmenjeni. Pripovedački karakter stihova i povremeno muzičko slikanje teksta upućuju na žanr balade, ali pesma je u suštini puna najčistijeg lirskog osećanja.     

Naš istaknuti kompozitor, teoretičar, pedagog i akademik Dejan Despić napisao je dva ciklusa na Zmajeve stihove iz zbirki „Đulići“ i „Đulići uveoci“. U pesmi Ljubim li te sadržaj stihova sugeriše da je lirski subjekt nesiguran u ljubavna osećanja voljene. Na početku svake strofe stoji isto pitanje koje počinje rečima`ljubim li te`. Zmaj ovde koristi anaforu kao stilsku figuru odnosno ponavlja nekoliko reči, čime želi da izrazi nesigurnost, zapitanost. Tri tačke koje slede nakon tih reči potvrđuju nameru pesnika, što se potom prenosi i u Despićevu muziku. Muzički motivi, dodeljeni tim rečima, ponavljaju se ili blago menjaju. 

Sličan materijal prepoznaje se i u pesmi Daj mi ruku iz istog ciklusa, s tom razlikom da ti stihovi ne govore o sumnjama lirskog subjekta, nego donose njegovu smirenost. On je sada uveren da je ljubav uzvraćena, te se nežno obraća voljenoj osobi, tražeći njenu meku ruku. Despić u pesmi daje priliku pevaču da se raspeva u poslednjim stihovima druge i treće strofe, kada lirski subjekt opisuje njenu ruku i svoja osećanja koja ga preplavljuju pri njenom dodiru.