Muzički instrumenti - flauta

Instrumenti tipa flaute spadaju u najstarije muzičke instrumente, u gotovo svim starim mitologijama pripisuje im se božansko poreklo, a njihova široka rasprostranjenost u folkloru bezmalo svih naroda sveta svedoči i o njenoj elementarnosti. Tokom svoje duge istorije koja seže duboko u prošlost – čak u praistorijsko doba – flauta se javljala u dva osnovna vida: kao uzdužna i poprečna. U evropsku kulturu dospela je u 10. veku iz Azije preko Vizantije i sve do 18. veka najviše je upotrebljavana uzdužna flauta ili blokflauta, koja danas na primer ima značajnu ulogu u nastavi muzičke kulture. Poprečna flauta počela je da potiskuje uzdužnu počev od 18. veka i zahvaljujući raznim tehničkim usavršavanjima postepeno je osvajala prostore solističkog, kamernog i orkestarskog muziciranja. Mek i srazmerno slab zvuk blokflaute nije više zadovoljavao nove potrebe pretklasične i klasične epohe, te je nešto oštriji i prodorniji ton poprečne flaute bio pogodniji za sastav orkestarskog ansambla. Upravo iz perioda klasicizma potiču i čuveni Mocartovi koncerti za flautu, koji predstavljaju standardni deo repertoara za ovaj instrument.Osim dva koncerta Mocart je napisao i Kvartete s flautom.

Kompozitori nisu uvek s podjednakom pažnjom pisali dela za flautu, kao što je to slučaj sa klavirom i violinom. Tako u 18. veku cveta solistička i kamerna literatura za ovaj instrument, dok njena uloga u orkestru tada podrazumeva samo udvajanje deonice violina. Flauta je jedino imala istaknutiju ulogu u operskom i oratorijumskom orkestru, jer se njen topao i blag zvuk lepo slagao sa vokalnom deonicom, naročito u sopranskom registru. Brojni su pripremi arija u kojima flauta ima ulogu obligatnog instrumenta. Recimo, u ariji Aus Liebe will mein Heiland sterben u Bahovoj Pasiji po Mateju. Situacija se potpuno menja u doba romantizma kada raste njen značaj u orkestru, jer joj se poveravaju istaknute solističke partije, ali u domenu solističke i kamerne muzike nastaje izvestan pad u korist prodornijih instrumenata poput klarineta ili oboe. Iz tog doba čak datira i jedna anegdota, koja kompozitoru Luiđiju Kerubiniju pripisuje pitanje – „Šta je dosadnije od flaute?“ – na koje je sledio odgovor: „Dve flaute!“ Tek impresionizam dovodi do njenog punog korišćenja na svim područjima, svakako zahvaljujući i konačnom tehničkom usavršavanju, koje se pripisuje Teobaldu Bemu i datira iz 1847. godine. Setimo se samo uloge koju flauta ima u Debisijevoj kompoziciji Prelid za popodne jednog fauna ili njenog izuzetno virtuoznog tretmana u baletu Dafne i Klo Morisa Ravela.

Što se tiče načina sviranja na ovom instrumentu, on podrazumeva ne samo spretne i ujednačene pokrete prstiju, već i značajnu količinu vazduha koja se troši u proizvođenju tona. Prilikom sviranja, flautista drži instrument nadesno od sebe u vodoravnom položaju i duva u ulazni otvor cevi s boka. Vazdušni mlaz usmerava se ka oštroj ivici otvora i tada se stvara vazdušni jezičak. Treperenje vazdušnog mlaza u cevi instrumenta formira ton, a različite visine dobijaju se pritiskanjem klapni koje pokrivaju rupice na srednjem delu instrumenta. Tonove druge i treće oktave odnosno srednjeg i visokog registra flautista može da proizvede samo tehnikom takozvanog preduvavanja, što podrazumeva pojačan unos vazduha u cev instrumenta. Na flauti se srazmerno lako mogu izvesti raznovrsni pasaži, razlaganja akorada i ukrasi, a artikulacija je veoma bogata i izrazita. Naročitu specifičnost flaute predstavlja izvođenje tonova u stakatu upotrebom dvostrukog i trostrukog udara jezika o prednje nepce svirača. Tako se u veoma brzom tempu izvođenja dobijaju tonovi kratkog trajanja dražesne lepršavosti, koji se najčešće upotrebljavaju u kompozicijama skercoznog karaktera. Poseban efekat postiže se upotrebom takozvanog lepršavog jezika, kada se vazdušni mlaz prekida tako usitnjeno da se dobija ton koji je Rihard Štraus opisao kao „šum što ga stvara jato ptica koje poleće“. 

Repertoar za solo flautu je naročito obogaćen u delima francuskih kompozitora s kraja 19. veka, kao što su Pol Tafanel, Filip Gober, Sesil Šaminad i drugi. Braća Franc i Karl Dopler umnogome su doprineli širenju značaja flaute, te su napisali virtuozne kompozicije za potrebe svojih koncertnih turneja. Ni kamerna muzik nije zapostavljena, pa tako Ravel piše Introdukciju i allegro za flautu, klarinet, harfu i gudače. Jedna od najpoznatijih solo kompozicija za flautu je Sirinks Kloda Debisija.

Iako tokom školovanja svaki izvođač na flauti mora da izjednači kvalitet zvuka u celokupnom opsegu instrumenta, svaki registar će i dalje zadržati svoje specifičnosti. Tako bi donji registar trebao da ima bogat i pun ton, srednji registar bio bi nežan i jasan, a tonovi visokog registra svetli i prodorni. Ako se tome doda izražajno-tehničko bogatstvo ovog drvenog duvačkog instrumenta, naročito u domenu virtuoznosti i primene raznovrsnih artikulacija, tada je pred nama jedan predivan muzički instrument pogodan za izražavanje mnoštva osećanja i prizora.