Muzički instrumenti - oboa

U pitanju je instrument koji zajedno sa flautom, klarinetom i fagotom spada u grupu drvenih duvačkih instrumenata, a svaki ljubitelj klasične muzike uvek će prepoznati obou po tome što ona zbog čistoće intonacije uvek daje ton za štimanje orkestra pred početak koncerta. Međutim, specifičan zvuk oboe nećemo zapamtiti samo zbog toga što uvek prvo čujemo njen ton pre nego što na scenu izađe dirigent, već zbog toga što ona zaista ima posebne odlike koje je izdvajaju od ostalih instrumenata. Zvuk oboe može se opisati mnogim epitetima, naravno u zavisnosti od registra u kojem se svira i od karaktera muzike koja se interpretira, ali generalno možemo reći da je njen ton čist, svetao, prodoran, ponekad oštar ili pomalo opor i hrapav. Iako je i oboa veoma pokretljiv instrument, sposoban za izvođenje virtuoznih pasaža i ukrasa, doduše ne u onolikoj meri kao flauta, ipak se njeni izražajni aduti najviše upotrebljavaju za predivno vajanje kantilene pastoralnog, melanholičnog ili tužnog karaktera. Kao što je slučaj i sa svim drugim instrumentima, tako i kod oboe važi pravilo da ona najbolje zvuči u svom srednjem registru, dok su granični tonovi kako u niskom tako i u visokom registru manje izražajni i lepi, te se ređe upotrebljavaju u umetničkoj muzici. Za početak vredi čuti drugi stav iz Koncerta za obou i gudače u d-mollu Tomaza Albinonija.

Kompozitori barokne epohe često su upotrebljavali obou kao takozvani obligatni u vokalnim arijama duhovnih dela. Međutim, ukoliko se oboa na primer udruži sa trubama i drugim limenim duvačkim instrumentima, tada se dobija taj prodoran, dostojanstven i svečani zvuk koji je bio takođe karakterističan za baroknu muziku. Posebne zvučne karakteristike oboe čine je pogodnom za kombinovanje sa drugim instrumentima simfonijskog orkestra, jer se njen oštriji ton na primer umekšava ukoliko svira neku temu zajedno sa flautom. Oboa se takođe veoma često udružuje sa gudačima, naročito sa violinom, koja time dobija na većoj definisanosti i prodornosti zvuka. Zanimljivo je da je oboa veoma brzo ušla u sastav simfonijskog orkestra, već negde sredinom 17. veka, zahvaljujući francuskim baroknim stvaraocima, poput Žana Batista Lilija koji je bio zvanični kompozitor francuskog kralja Luja XIV. Posebno je važno naglasiti da je ona počela svoj život u orkestrima operskih i baletskih dela, ali to svakako znači da je mnogo ranije sačinjavala deo ansambla za razliku od drugih drvenih duvačkih instrumenata. Solistički i kamerni repetoar za obou počeo je postepeno da se rascvetava u periodu baroka i potom u opusima klasičara, kada su pisane sonate, svite, koncerti i različita kamerna ostvarenja koja uključuju ovaj instrument. Mocart je napisao Kvartet s obom u F-duru, pa bi to bio lep primer gde se oboa spaja s gudačima u kamernoj muzici.

Oboa pripada grupi duvačkih instrumenata sa takozvanim dvostrukim jezičkom. Takvi instrumneti poznati su još iz antičkog doba, a najranija likovna svedočanstva potiču iz Mesopotomaije oko 3000 p.n.e. Ovakvi instrumenti su potom bili veoma cenjeni u grčkoj i rimskoj civilizaciji, te se sviranje na grčkim aulosima ili rimskim tibijama vezivalo za visoke društvene slojeve. Oni su pronalazili svoje istaknuto mesto na bojnim poljima, banketima i proslavama, kao i u pozorištu. U srednjovekovno doba u Evropi su bili rasprostranjeni instrumenti čiji su nazivi poticali od latinske reči calamus što znači trska, a najčešće su ih svirali putujući muzičari. Postojalo je nekoliko članova porodice šalmaja u renesansnoj epohi, poput bombarda, dulčijana ili gajdi, a oni se smatraju pretečama modernih instrumenata sa dvostrukim jezičkom, kao što su oboa i fagot. Članovi porodice ovih instrumenata građeni su u različitim veličinama i obuhvatali su opseg od dubokog do visokog registra, te su u tom periodu i upotrebljavani kao kamerni sastav ili takozvani consort kao što je bio slučaj i sa starim gudačkim instrumentima tipa viole da gambe. Od baroknog doba nadalje oboa je postepeno dobijala svoj oblik i konstrukciju, a u skladu s tim vremenom se povećavao opseg instrumenta i naravno tonske, izražajne i tehničke mogućnosti. Međunarodno priznati model oboe konstruisao je 1872. godine francuski graditelj instrumenata Frederik Triber.

Na osnovu pretežno mirnog i pastoralnog zvuka oboe nikada ne bismo zaključili da nije uopšte jednostavno proizvesti zdrav i lepo oblikovan ton na ovom izuzetno izražajnom instrumentu. Međutim, istina je da dobar oboista mora veoma strpljivo da razvija sopstvene snage, naročito se to odnosi na disajni sistem, kako bi mogao sa lakoćom da stvara obilje predivne muzike koju su kompozitori namenjivali ovom instrumentu. U gornjem delu oboe nalazi se metalna cevčica u koju se stavljaju dva tanka lista trske jedan naspram drugog. Na svom slobodnom kraju grade veoma uzan eliptični otvor koji se postavlja između usana svirača. Uduvavanjem vazduha u taj mali prostor dolazi do treperenja ova dva trščana jezička, a njihove vibracije prenose se potom u cev instrumenta i tako se dobija ton na oboi. Sistem rupa i klapni na glavnom delu instrumenta služi za formiranje tonova različitih visina, što je slučaj i sa drugim drvenim duvačkim instrumentima. S obzirom na starost instrumenta i njegovu zastupljenost u klasičnoj muzici, možemo slobodno reći da je oboa jedna od najvažnijih članica simfonijskog orkestra, te nas ne čudi što su mnogi kompozitori upravo oboi poveravali neke od najlepših tema u istoriji umetničkog stvaralaštva.