Muzički instrumenti - klarinet

Klarinet važi za jedan od najlepših muzičkih instrumenata, a njegova privlačnost nesumnjivo leži u činjenici što se definiše i kao jedan od najsvestranijih instrumenata, kako u izražajno-tehničkom smislu tako i u njegovoj upotrebi u različitim vrstama muzike. Ovaj instrument u izražajnom pogledu pokriva širok dijapazon osećanja – od lirske raspevanosti i prostosrdačne veselosti preko mračne dramatike sve do živahne razigranosti i šale, pa čak i groteske. Osim toga, klarinet spada i u veoma pokretljive, tehnički spretne instrumente, te se na njemu mogu svirati raznovrsni nizovi tonova, razloženi akordi, veliki intervalski skokovi, trileri, ukrasi, tremola i slično. Možda baš i zbog toga klarinet pronalazi svoju primenu ne samo u sferi klasične muzike, nego i u narodnoj muzici mnogih naroda, u klecmer muzici Aškenaza, kao i u svingu i džezu. Setimo se samo čuvenih sving klarinetista Artija Šoa i Benija Gudmana ili diksilend orkestara.

Iako se instrumenti slični klarinetu sreću u kulturama starih naroda Azije, Egipta, Grčke, Rima i Arabije, klasična muzika dobija novi instrument tek na samom kraju 17. veka kada je Johan Kristof Dener usavršio jednu vrstu starih srednjovekovnih šalmaja. Prvi koncert poveren solo klarinetu nastaje 1710. godine iz pera Johana Štamica i od tada počinje proboj ovog instrumenta na evropsku muzičku scenu. Volfgang Amadeus Mocart je bio prvi kompozitor koji je afirmisao klarinet na solističkom, kamernom i orkestarskom području i nesumnjivo pružio važan podsticaj ne samo kompozitorima da pišu muziku za ovaj instrument, već i majstorima koji su i nakon Denera vredno radili na tehničkom usavršavanju instrumenta. Tako klarinet dobija svoj konačan oblik 1843. godine zahvaljujući francuskom klarinetisti Hijasintu Klozeu. 

Građa i način dobijanja tona

Pet osnovnih delova sačinjavaju građu klarineta: usnik ili kljun, glavica ili kruška, gornji i donji deo i zvučnica. Usnik na gornjoj strani od sredine ka vrhu je koso sečen, a na njega je metalnim obručem sa zavrtnjem prišvršćen jezičak od trske. Duvajući u usnik svirač prouzrokuje vibriranje jezička koji naizmenično sprečava i propušta ulazak vazduha u cev instrumenta. Treperenjem jezička od trske nepomični vazdušni stub stavlja se u longitudinalno talasanje, a sama cev instrumenta predstavlja ujedno i rezonator koji tonu klarineta daje specifičnu punoću i boju. Na cevi instrumenta nalaze se rupice i poklopci čijim se otvaranjem i zatvaranjem produžuje odnosno skraćuje vazdušni stub unutar cevi i tako nastaju tonovi različite visine. Iako za klarinet pre svega vezujemo pun, topao i baršunast kvalitet tona, određene kolorističke i izražajne razlike postoje zavisno od registra u kojem se svira. Posebno se izdvajaju taman i zvučno bogat najdublji registar, pogodan za izražavanje dramatičnosti, kao i najviši registar instrumenta, kojeg odlikuje izrazito svetao i zaobljen ton, plemenite raspevanosti. 

Klarinet u kamernoj muzici

Na području klasične muzike klarinet je zbog svojih izvanrednih tehničkih i izražajnih mogućnosti zastupljen na svim područjima – solističkom, kamernom i orkestarskom. Osim koncerata i koncertantnih kompozicija u kojima klarinet figurira kao solista počev od perioda klasicizma, ovaj duvački instrument čini sastavni deo brojnih kamernih sastava, na prvom mestu duvačkog kvinteta (flauta, oboa, klarinet, horna, fagot). U klavirskom triju kojeg čine klavir, violina i violončelo, ulogu violine može da preuzme klarinet, kao što se standardnom gudačkom kvartetu može pridodati neki duvački instrument. Naravno, gudački i duvački ansambli mogu se na različite načine kombinovati, posebno u savremenijoj muzici, a u takvim formacijama često svoju primenu nalazi i klarinet. Naročito su zanimljivi ansambli pod nazivom horovi klarineta koji se isključivo sastoje od ovih instrumenata različitih veličina i registara, a najčešće izvode poznate klasične kompozicije u sopstvenom aranžmanu.

Što se tiče orkestarske primene klarineta, ona je uspostavljana tokom perioda klasicizma, a tokom 19. veka dobila je na svojoj punoj ekspanziji. Usavršavanjem tehničkih, a samim tim i izražajnih mogućnosti klarineta, kompozitori su imali na raspolaganju veoma zahvalan muzički instrument, koji sa lakoćom može da odgovori na njihove raznovrsne zvučne imaginacije. Bilo da se radi o dočaravanju pastoralnih prizora na betovenovski način, nostalgičnih romantičarskih osećanja kao u Bramsovim kompozicijama ili se insistrira na sudbinskoj dramatici a la Čajkovski ili ironičnim neoklasičnim akcentima – klarinet se u svim tim raznovrsnim valerima klasične muzike veoma dobro snalazi. 

Tokom svog kompozitorskog veka, Fransis Pulank je u značajnoj meri obogatio korpus savremene kamerne muzike, pišući između ostalih i kompozicije za klarinet i ansamble koji uključuju ovaj instrument. Mnogi kompozitori 20. veka dali su važne priloge razvoju solističke i kamerne literature za klarinet, kao što su Hindemit, Mijo, Stravinski, Mesijan, Berg, Berio, Penderecki i mnogi drugi.