Romantizam u muzici

Pojmovima romantika ili romantičan uopšteno se označava način osećanja i izražavanja u kojem senzibilnost i fantazija dominiraju nad razumom, gde se očituje sklonost ka individualizmu i maštovitosti. Ovi izrazi vode poreklo od starofrancuske reči roman, kojim su se u periodu od 12. do 15. veka nazivali spevovi o raznim viteškim i fantastičnim događajima. Pridevom romantički (engl. romantic) označavana su u 17. veku pripovedačka dela o nestvarnim predelima i zbivanjima, često sanjarskog i melanholičnog obeležja. Romantično se može smatrati kao prirodno svojstvo umetnosti uopšte, jer je muzičko delo spoj maštovito-emocionalnih (romantičnih) i konstruktivno-racionalnih (klasičnih) činilaca.

Posmatrajući muzičku istoriju uočava se sled umetničkih stilova u kojima se smenjuju „klasični“ i „romantični“ periodi ili pak njihova koegzistencija u okviru jedne epohe (npr. „romantični“ madrigal 16. veka nasuprot „klasične“ umetnosti Palestrine, osećajni stil K. F. E. Baha u drugoj polovini 18. veka naspram umetnosti Jozefa Hajdna). Često se opaža to dvojstvo i u okviru opusa jednog kompozitora. Ovi izrazi počeli su da se upotrebljavaju u muzici u 19. veku najpre za obeležavanje karaktera i naznačavanja sadržaja nekog dela (Veber je svoju operu „Čarobni strelac“ nazvao "romantičnom operom"). Tek kasnije se naziv romantizam počeo odnositi na stil, umetničku koncepciju, odnosno na epohu u kojoj izrazito, dugotrajno i u stvaralaštvu brojnih kompozitora vladaju obeležja romantike, tako da se nedvosmisleno nameću kao duh i stil vremena.

Romantizam se najpre javio u književnosti, potom u likovnim umetnostima, a potom i u muzici. Može se razumeti kao reakcija na racionalističke koncepcije klasicizma i prosvetiteljstva. Nasuprot klasičnoj težnji ka oslobođenju od individualnog, romantičari teže ka njegovom osvajanju. Nemački književnici, pioniri romantizma, proglasili su primat muzike nad ostalim umetnostima, te je E. T. A. Hofman (1776-1822) rekao sledeće: 

„Muzika je najromantičnija od svih umetnosti, ona je čak, moglo bi se reći, jedina čisto romantična umetnost, jer je njena tema samo nedokučivo.“

Ludvik Tik (1773-1853) ističe o muzici sledeće: 

„Ona je govor podsvesnog i može da iskaže i ono što nijedna druga umetnost ne može.“

Muzički romantizam vremenski se odnosi na 19. vek, iako je u prvim dvema decenijama još uvek vladao klasicizam, a u poslednjim dvema se javljaju naturalizam, verizam i impresionizam. Takođe, u stvaralaštvu nekih kompozitora (Rahmanjinov, Sibelijus) romantizam je prisutan sve do polovine 20. veka. Romantizam se može podeliti na tri faze: rani romantizam – Veber i Šubert (vesnici stila), Mendelson, Šuman i Šopen, zreli romantizam – Berlioz, List, Vagner i pozni romantizam – Brukner, Maler i Štraus, a Bramsa i Franka možemo uvrstiti u „klasičare“ romantizma.

Opšte odlike romantizma

Ludvig van Betoven je bio uzor prema kojem su romantičari izgradili svoje shvatanje umetnika: uzdizanje individualizma, naglašavanje subjektivnosti, udaljavanje umetnika od društva i stvarnosti, nezadovoljstvo umetnika svetom u kojem živi (Weltschmerz /nem. svetski bol/ kao izraz melanholije i pesimizma), uzdizanje umetnika na nivo višeg bića, proroka i heroja. Romantičarski umetnik nastoji da pobegne od stvarnosti i taj beg je usmeren u više pravaca: prošlost (interesovanje za mističnost srednjeg veka, njegovih priča, mitova i legendi), udaljeni svetovi (egzotika i orijentalizam), prostranstva mašte (fantastična i nestvarna bića i predeli, bajke i sanjarije), nacionalna baština (muzički folklor, narodna predanja i poezija), povratak prirodi (zagovarao još Žan Žak Ruso u 18. veku).

Sintetički karakter romantizma ogledao se u težnji ka jedinstvu umetnosti odnosno ka prožimanju elemenata različitih umetnosti, stoga su mnogi romantičarski umetnici bili višestruko nadareni: E. T. A. Hofman je bio književnik, muzičar i slikar, Veber se bavio i likovnim i spisateljskim radom, Berlioz je pisao muzičke kritike, članke i memoare, Mendelson je bio i daroviti slikar, Šuman je bio esejista i kritičar, Vagner je bio književnik, muzički pisac i operski reditelj. U romantizmu se brišu granice između muzike i poezije kao i muzike i likovnih umetnosti, a pojava višestruko nadarenih umetnika svakako je pogodovala nestajanju oštrih granica među umetnostima. Muzičar romantizma traži podsticaje u poeziji i likovnim umetnostima, te se u romantizmu naročito formira programska muzika, u kojoj se muzika povezuje s konkretnim vanmuzičkim sadržajem – kroz poetski tekst (u lidu) ili podtekst (instrumentalne minijature) ili kroz muzičku dramu ili u vidu programa za instrumentalne (prvenstveno orkestarske) kompozicije.

U romantizmu razvija se kult male forme koji je veoma odgovarao romantičarima – klavirske minijature i solo-pesme. Novi žanr je simfonijska poema, a definiše se kao jednostavačno programsko, orkestarsko delo. Melodijska i harmonska komponenta dobijaju u romantizmu istaknutu ekspresivnu ulogu: melodika se razvija slobodno, u velikim lukovima i njihovom lančanom nadovezivanju, što u krajnjem ishodu vodi do tipa „beskrajne“ melodije poznog romantizma. Ritmizacija je bogata i gipka, posebno se ističe bogatstvo figurativnih sastojaka, koji čine romantičarsku melodiju u velikoj meri emancipovanom od harmonske podloge. U ranom romantizmu uočava se jasna odvojenost melodijskog i harmonskog sloja, dok u zrelom i poznom romantizmu dolazi do stvaranja harmonske polifonije u kojoj je melodija samo jedna, vodeća linija ili tek njena gornja ivica koja se posmatra kao deo celine. Nasuprot konstruktivnoj ulozi u klasicizmu, harmonija sada dobija izrazito ekspresivnu, ponekad i kolorističku ulogu, a obogaćivanjem akordskog fonda postepeno se dolazi do maksimalnog proširenja tonalnog sistema (obogaćenje sistema vantonalnih akorada subdominantnom stranom, prožimanje suprotnih rodova /igra svetlosti i senke/, medijantika).

Sve romantičare karakteriše nov odnos prema zvuku, koji se ogleda u postepenom povećanju orkestraskog sastava (od klasičnog a due sastava do a tre i a quatro) i značajnijem iskorišćavanju njegovih tehničkih i izražajnih mogućnosti. Sve to je bilo moguće zbog usavršavanja mnogih instrumenata, pogotovo onih koji su bili „u senci“ već razvijenog gudačkog korpusa (drveni i limeni duvači). Značajnijom upotrebom klarineta, bas klarineta, engleskog roga, kontrafagota, horne, trube, trombona i tube romantičarski orkestar dobija nove i intenzivne boje koje donose i punoću i snagu zvuka, te ostvaruju balans sa gudačkim korpusom. Romantičarski orkestar takođe iskorišćava pojedinačne instrumente zbog specifičnosti njihovih boja i izražajnih mogućnosti.

Jednu od najznačajnijih pojava u 19. veku čini uspostavljanje nacionalnih škola, koje se javilo kao rezultat rađanja mnogih pokreta za nacionalno oslobođenje pod uticajem slobodarskih ideja Francuske revolucije. Pojedini narodi koji su do tada razvijali svoju muzičku umetnost pod uticajem italijanske, nemačke ili francuske tradicije, sada su odlučili da se probiju na evropsku muzičku scenu i nametnu kao ravnopravni učesnici u izgrađivanju lika evropske muzičke kulture. Jedna od značajnijih pojava u 19. veku jeste demokratizacija muzike koja se ogledala u oslobađanju kompozitora od nekadašnjih mecena, izgrađivanju statusa muzičkog izvođača, približavanju muzičke umetnosti širim slojevima društva (umetnost kao zajedničko i svima dostupno dobro) i organizovanju javnog muzičkog života.

U romantizmu se menjaju oblici organizacije muzičkog života i muzičkog školstva – oni vode ka sve većoj demokratizaciji, mogu se konstatovati promene u staleškoj pripadnosti ličnosti kompozitora i drugih muzičara, a nisu nevažne ni promene u sastavu publike. Materijalna osnova muzičke delatnosti dobija nove izvore finansiranja, te crkva i aristokratija više nisu jedini pokrovitelji umetnosti, iako je njihova uloga i dalje veoma značajna. Pojavljuju se nove mecene – bogati trgovci koji mogu da izdržavaju pozorišne i operske kuće (delatnost Save Mamontova u drugoj polovini 19. veka u Rusiji i kolekcionara umetničkih dela Viktora Tretjakova). Početkom 19. veka sve veći značaj dobija institucija javnog koncerta, a usavršavanjem štampe omogućeno je masovnije izdavanje dela, što je izazvalo pravu revoluciju u odnosu umetnik-publika.

Kao i u prethodnim periodima, i u 19. veku su kompozitori najčešće bili i istaknuti izvođači, a u toj sprezi izvođačkog virtuoziteta i komponovanja muzika dobija snažne podsticaje za razvoj. Primere za to imamo u ličnostima violiniste Nikoloa Paganinija, pijanista i kompozitora Šopena, Šumana, Lista, kamernog muzičara-pijaniste Bramsa, te Franka i Bruknera kao orguljaša. Čuveni dirigenti i kompozitori bili su Veber, Berlioz, Vagner, Brams, Maler, Štraus i Rimski-Korsakov. 

Romantičarski pokret se nije ograničavao samo na umetnost i književnost, već je imao odjeka i u filozofiji i politici, te je pretendovao da postane način življenja. Nikada kao u ovom dobu umetnik nije bio tako blizak junaku svog dela. Hektor Berlioz je protagonista u svojoj Fantastičnoj simfoniji i Haroldu u Italiji. Celokupan Šumanov klavirski opus i njegova kritičarska delatnost predstavljaju projekciju njegove ličnosti u stvaralaštvo (Florestan – lirska priroda, Euzebijus – nemiran karakter i Majstor Raro – sinteza prethodna dva). Uočavaju se sličnosti između Vagnera i nekih glavnih muških likova u njegovim operama (Holanđanin, Loengrin i Tristan).

Romantičari su insistirali na izrazitoj subjektivnosti stvaralačkog čina i originalnosti ideja, a novina je uzdignuta na nivo estetičke norme, te su romantičari zahtevali da umetničko delo mora imati jedinstvenu, neponovljivu koncepciju. Posledično, smanjuje se broj dela u okviru jednog žanra u opusu jednog kompozitora. Setimo se, naspram više od stotinu Hajdnovih imamo "samo" devet Betovenovih simfonija, i to već u periodu klasicizma.

Ideja beskonačnog nalazi se u osnovi njihovog pogleda na svet, ali smatraju da je cilj nedostižan i zato stremljenje (sve dalje i dalje) postaje suština romantizma i otuda njihova neugasiva želja ka putovanjem i odlaskom u svet mašte, prošlost, egzotiku, u narod. Kao posledica ovoga rađa se novi vid komunikacije sa publikom: umetnik samo pobuđuje na razmišljanje, ne objašnjava. Nema gotovih istina, jer je tajna nedostižna, a umetnik je tu samo da aktivira svest o nečemu, on ispunjava ulogu božanskog posrednika. Suštinska antiteza romantičara je sledeća: realno je ovde, to je užas i zlo, a prekrasno i idealno je negde tamo i treba ga dostići.